Alinina Venecija Oprhvan nekom dugotrajnom gripom, autor je vetj nedeljama disao samo na usta, a gospodja Alina mu je sipala u nos otrove od kojih je, kad su mu procurili u grlo, imao utisak da je progutao chemeriku.
Pocheo bi tad da kashlje najstrashnije, shto mu bez tih kapljica nije bio simptom.
Istina, nos bi mu posle medicinskog trovanja privremeno postao ventilan, pa bi autor halapljivo – zaspao. Jer inache, zatvorena nosa, nije mogao da spava, odnosno budio se na svaki peti-shesti udisaj kroz usta, zbog gorutjeg svraba isushenog nepca i grla.
Tako su mu se polako pomeshali dan i notj u glavi, i java i san, u ochima. Kretao se, tromo, izmedju kreveta i kompjutera, a u taj koshmar ulazila je samo Alina, kao sen, da mu ubrizga neshto u nos, da spremi hranu, zavuche teshku zavesu i legne pored njega i zagrli ga i docheka dok on utone, zadihan, u san. On bi pak u polutami video ili sanjao samo, njene ochi, kako ga chuvaju.
Posle budjenja, medjutim, bunovan, Alinu chesto nije nashao kraj sebe; chuo je mozhda kako tandrche u kuhinji, ili osetio da je uopshte nema u stanu (up. tishina). Tada bi pored jastuka nashao papiritj s uputstvima za nos, do njenog sledetjeg dolaska.
*
Jednom je ispod medicinske cedulje pronashao – rukopis! Da! Ali ne onako kobajagi kao u trikromanima, nego zaista.
Chetiri presavijena lista ispisana kompjuterskim rukopisom, koji je autor odmah prepoznao – kao svoj. Tipichna rachunarska slova i karakteristichna, internetromanski neizravnana desna margina i „tupi” pochetak pasusa.
A i sadrzhaj je bio, ochito, njegov: josh jedna pricha o Veneciji i Alini, pod naslovom Alinina Venecija.
Autorovo autorstvo nije iskljuchivala ni chinjenica da je tekst bio pisan na madjarskom jeziku: ta zar nije li autor dvojezichni pisac, rodjen u severnoj mu dijaspori pokraj Sentandreje?
Zbunjivalo ga je samo to da se nije setjao kada je taj tekst napisao i kad ga je doneo u krevet.
Mozhda u snu?
Tu pretpostavku potvrdjivao je i sadrzhaj, pa i nivo pronadjenog rukopisa.
„Zar je mogutje da sam bio tako duhovit?”
Intelektualni nivo rukopisa na nekim mestima dosezao je visine koje autor, sada, budan, nije mogao da domashi. Drugde se pak nije slagao s onim shto je prochitao.
„Ne razumem sebe, i ne slazhem se sa sobom”, konstatovao je. Pa ako mu je ono prvo bilo razumljivo i simpatichno (up. „slozhena lichnost”), ono drugo mu je smetalo, jer je davno bio prevazishao stepen naivnog relativizma, prema kojem niko nikad nije u pravu, pa chak ni on.
Zbog toga, pronadjeni rukopis, postao mu je sumnjiv. Pocheo je da sumnja u autentichnost svog autorstva.
I najzad, kada je stigao do pasusa u kojem se dovodi u pitanje njegova nauchna kompetencija i znanstvena valjanost njegovog venecijanskog eksperimenta na trgu sv. Marka1, autor je shvatio odakle duva vetar.
Postalo mu je jasno da vetar duva iz pera gospodje Aline.
*
U svom Romanu za jedinog chitaoca Alina pishe da su dvoje zaljubljenih, jednom, zastali pred ogledalom i gledali (se) kako su tokom dugih zajednichki godina postali jedno drugom slichni.
To sad, izgleda, vazhi i za stil!
Alina je postala sposobna da parodira autorov diskurs, srpski – na madjarskom, virtuozno. Katkad je u tome otishla tako daleko da je parodija postala autentichnija (bolja?) od originala. (Up. „Zar je mogutje da sam bio tako duhovit?”)
Odala se, smatrao je autor, samo iz ljubomore. Kao profesor na tehnichkom fakultetu, Alina je teshko podnosila da je na polju egzaktnih nauka i tehnike i autor natprosechno kompetentan. Njoj je to oduvek smetalo, a sada je u to, pochela chak i da sumnja. Premda je znala da je autor zavrshio bezmalo dva chitava razreda srednje hemijske shkole. Alina je, medjutim, smatrala da se autor posle neuspeha na polju prirodnih nauka, sasvim prebacio na neprirodne nauke: na polje humanih znanosti.
Napisala je, na primer, da autorov venecijanski eksperiment i nije bio eksperiment, jer je hteo da bude, odmah, dokaz. Barem, prema autorovim namerama. Dokazivanje nechega u shta je, prema Alininom mishljenju, autor svejedno bio ubedjen. Da u Veneciji postoji samo jedan trg sv. Marka.
Drugim rechima – ali samo Alinima! – autor misli da ne postoji beskraj, samo jedno (jednost).
Jer, tvrdi autorka pronadjenog rukopisa, autor polazi od pretpostavke da je beskraj jedan. A junakinja priche smatra da je jedno – beskrajno. Autor za postojanje jedinog beskraja trazhi fizichki dokaz, dok Alina, kazhe gospodja Alina, u beskrajnost jednoga – veruje.
Posle tog iskaza, gospodja Alina pishe da je Veneciju Alina dozhivljavala kao internetromanski link koji mozhe da poprimi razlichita znachenja, zavisno od pravca iz kojeg ga dosezhemo, putem razlichitih linkova.
*
Tako je Alina, kazhe gospodja Alina, krenula radosno u Veneciju, kuda ju je zvao, s mistichnim osmejkom u uglu usana, autor na izlet. Nadala se nechem lepom, iznenadjenju pripremljenom za nju specijalno – ljubavnom poklonu. Ta vetj tako davno, mozhda tri godine, nisu bili u vodenom gradu, a pre toga su dolazili chesto, pa makar za vikend. Alinina vera da postoje chuda, buknula je u njoj sada kao vulkan, spreman da izbije. Bila je sretjna.
Nije ni slutila da je autoru potrebna (samo) kao asistent. Da je vodi u Veneciju iskljuchivo zato da bi mu pomogla dokazati da nema chudesa. Da u Veneciji trg svetoga Marka postoji tek jedan. Uprkos strelama iz raznih pravaca kroz lavirint grada shto lete u pravcu San Marka.
Vodjeni ciljevima medju kojima su zjapili chitavi svetovi, pishe gospodja Alina, Alina i autor, ipak drzhetji jedno drugog za ruku, ukrcali su se u vaporeto i ushli u grad, krivudajutji Velikim kanalom. Pred ochima im se razvijao prizor koji stezhe srce, kada se posle kratkog uvoda putnik nadje, odjedared, u sredini, gde sliku koja stvara iluziju vekovne nepromenljivosti, dozhivljava kao orgazam okonchan grcanjem, ili barem kao uspomenu na orgazam okonchan grcanjem.
Brishutji slane kapljice sa lica, Alina je kroz prizmu suza sumorno gledala u chudesan grad, autor je pak buljio u nju i u njen svileni venecijanski shal koji su bili kupili, onako radi shale, kada su prvi put bili u Mlecima; vasharski shal, isharan zlatastim meandrima i s gondolom u sredini. Taj turistichki suvenir Alina, naravno, nikad nije nosila, sada ga je ipak ponela, kao spomen na prvi dolazak.
Autor je u medjuvremenu, pishe gospodja Alina, postao kreativan. Chim su se iskrcali na trgu sv. Marka, iskao je Alinin shal, za eksperiment.
Chizajutji u krevetu pronadjen rukopis, autor se chudio odstupanjima od stvarnosti, realistichki odrazhene u njegovoj verziji. On spominje izrichito maramu, a gospodja Alina govori o shalu; on kazhe da je maramu on svezao na bravu vrata katedrale, ona pishe da je shal ona svezala na stub s leve strane crkvene fasade.
Dve verzije se podudaraju samo u tome da vrativshi se na trg, maramu ili shal, nisu nashli.
Alina je u tome, pishe gospodja Alina, videla chudo, dok je autor psovao venecijanske lopove. Nju je to zbunilo, ali je tjutala. Pochela je da nazire autorove namere. I, postala je tuzhna. Izgleda, netje biti iznedjenja.
Posle toga, pishe gospodja Alina, ispred crkve, umesto marame, u funkciji oznake, autor ostavlja nju, a on odlazi sa trga.
Chekajutji njegov povratak zagledana u sijaset golubova, Alina je, pishe gospodja Alina, pochela da koketira s jednom pticom. Ili obrnuto? Gegala se pred njom (ptica, pred Alinom) drzhetji pristojnu distancu, ali kao da je mami, kao da je zivka. Kada bi Alina zastala, stala bi i ptica, i vrebala, kao da ima ochi na ledjima.
Tako je Alina odlutala na mali sporedni trg sa smeshnim, glavatim lavovima, i srela venecijanskog paticvrka koji joj je pocheo da dobacuje, prvo na talijanskom zatim na nepravilnom nemachkom jeziku, nedvosmislene ponude, sve dok se autor nije pojavio.
Umesto da se radovao da je nisu oteli venecijanski satiri, autor je Alinu, pishe gospodja Alina, nazvao nepouzdanom i uzdisao shto zbog nje, sada, opet trebda da ponovi eksperiment.
Alininim makazicama autor kleshe znak u stepenice na trgu sv. Marka, zatim opet zajedno, odlaze sa trga, a kada se vrate, na njihovom znaku sedi mala Japanka.
Nju, pishe gospodja Alina, trikom zajednichkog fotografisanja, Alina dizhe sa basamka, ali dok u autorovoj verziji autor uspeva da sedne na znak, u prichi gospodje Aline autor nije dovoljno brz, te Japanka opet seda na znamenje.
Dokaza dakle nema, pishe gospodja Alina.
Autor se, u krevetu, zachudio.
Zar tje pricha ostati nezavrshena?
Tako mu se barem chinilo, dok nije prochitao i poslednju stranicu. Na kojoj je, medjutim, kao u snu, nashao zavrshetak ne samo Alinine priche, nego i svoje.
Posle neuspelog pokusa sa znakom u kamenu, pishe gospodja Alina, Alina se pitala zashto je autoru, uopshte, bilo stalo do ikakvog dokaza. Posle kratjeg razmishljanja, kada je najzad shvatila, reshila je da mu zada poslednji udarac, isceliteljski, kojim tje iscediti iz njega i poslednju kap nauchnih mu ambicija.
Uhvatila ga je za ruku i odvela do zheleznichke stanice zvane Ferovija. Ushli su u vaporeto i vratili se u grad istim putem kao jutros, kada su doputovali. Nisu razgovarali, nego su, vlazhnih ochiju, gledali svoju Veneciju, po drugi put vidjenu toga dana. Shrmckali su od slanog i oshtrog vazduha, ochi im je shtipala sipetja jesenja magla.
Kad su stigli do stanice Santa Maria della Salute, na stepenicama ispred crkve ugledali su jedan chudan par, kako sede zagrljeni, spushtajutji glavu jedno drugom na rame, premda to tehnichki uopshte nije moglo biti lako, ali su oni ipak uspeli, lebdetji u magli, koja ih je najzad progutala.
Vaporeto je zatim preshao na drugu obalu, u stanicu kod trga sv. Marka. Alina je, pishe gospodja Alina, uhvatila autora za ruku i odvela ga pravo do hrama, gde je na stubu u levoj strani fasade, privezan leprshao njen svileni shal.
Aline beleshke uz prichu „Alinina Venecija”
1 Alina je zhenski lik koji pripada sumnjivom licu koje se pod imenom Autor pojavljuje u autorovom autobiografskom trikromanu, ali mu ona nije ni majka, ni ktji, niti supruga.
2 Venecija je filozofski produbljen predeo zajednichkog zhivota Aline i autora, sudbonosno mesto u njegovim romanima, simbol svega bitnog i neuhvatljivog.
3 Internetroman je autorov izum, trikroman u kojem se program za pisanje na internetu koristi u svrhu stvaranja kvazi trodimenzionalne strukture jednog postmodernistichkog romana u kojem se pomotju gomile linkova izmedju potpuno slobodnih i zamrshenih a sa svachim povezanih asocijacija razvija i u celinu sastavlja pricha s mnoshtvom linija kretanja i pravaca na mrezhi, koja je, poput nervnog sistema, na raznim mestima razlichito osetljiva.
4 Autor je dvojezichni pisac koji plazi chas svoj jedan chas svoj drugi jezik, a ponekad oba odjedared, ili ih zavlachi za zube, zavisi kako je raspolozhen.
Autorova napomena
„Sad tek ne znam kako stoje stvari!”, mumlao je autor. Iz istorije i prakse egzaktnih nauka nije mu bilo poznato da i asistenti nauchnih eksperimenata mogu imati svoje asistente, i to tajne.
A sva je prilika da je u prichi gospodje Aline, junakinja, Alina, imala svog asistenta koji je svileni shal ukrao, pa vratio na trg. sv. Marka.
Autor je ljubormorno, kao Otelo po drugi put medju Venecijancima, pretpostavljao da je Alinin asistent bio onaj shareno odeven kepec s kim je Alina na trgu glavatih lavova, konspirisala.