Просто не може да верује да током седамнаест година није знала шта се у ствари десило, рекао јој је Ичвич у maju 1993. године, загледан у воду Великог канала у Veneciji.

Ништа јој није рекао, то јест написао. Само су одједном престала писма да долазе.

У њеном гласу није било прекоревања, само неке страшне окорелости. Она огромна снага спокоја која је била потребна да се издржи.

Ичвич је осетио да спрам те затрпане и утабане али брижљиво сачуване туге чију је другу половину носио у себи он, његова прича о pasošu звучала би блесаво.

Па шта? Зар би он био први који је збрисао? Могао је кроз шуму. Или преко Југе. Да преплива Јадран. Овде код Venecije. Ту је одмах на другој обали.

Али јок. Он се увредио. Како то мисле да он ме може да иде слободно куд хоће? Ко може да му забрани?

Ичвич је пре 1976. претпостављао да се приче о diktaturама и гвозденим завесама односе само на друге, и да је то ипак само vic.

Пола sata је стајао у улици Čengeri пред зградом окружне policije, јер просто није хтео да верује оно што му је kapetan Bela Sabo – Szabo Bela szazados – рекао, церекејаћи му се у лице. Златан је Ичвич, климао је kapetan својом главурдом попут диње. Заиста мисли да су они у policiji kreteni?

Јер шта је ово, дрекнуо је kapetan и зграбио хрпу papira.

Биле су то kopije њихових писама, а на столу лежали су и преводи на mađarски, искуцани густим проредом, tipiчним за policijске akte.

Мало охлађен и још увек сигуран да ће из те sobe ипак изаћи с pasošem у руци, Ичвич је одговорио да је своју потражњу bazирао упрао на убеђењу да policija све зна. Између осталог чак и то да он, Ичвич, стоји непосредно пред diplomом. Треба још само да сними свој diplomски film и положи завршни испит. У junu месецу.

Урлик којим је kapetan Bela Sabo примио овај задњи argument личио је на оглашавање fudbalских навијача. Иследник је мислио да се Ичвич спрда и да је profesora Knofličeka измислио. Као да је рекао да долази profesor Паја Патак.

Узео је formular с Ичвичевом молбом и рекао да ће се kamila пре провући кроз иглене уши него “друг младић” стићи у London, затим је све спаковао у dosije на који је спустио своју длакаву шапу.

Тиме су се kapije Londona за Ичвича, мислио је тада, заувек затвориле.

Изашао је на улицу и осећао се као када је, још као клинац, први пут видео мртваца. У његовом детињсјтву у Помазу покојнике су на гробље носили још од њихове куће, где их је претходно свештеник опојао. Ичвич, обучен у stihar, додавао је попу кадеоницу и није скидао очи са воштаног лица мртваца.

Тако је сада схватио да је policija – realност. Истина, и раније је имао сусрет са њом, али то је било чак romantiчно. У врело лето 1968. године, додуше не на studentским barikadама у Parizu или Београду, него у Будимпешти у улицама око Малог stadiona, после koncerta grupe Spenser Devis.

Када је стигао, изненађено је приметио чика Тића у гледалишту. Стари је за Ичвича представљао безвременост. Био је исти када га је Ичвич “још у пеленама” упознао, као после тридесет година када су у Бику заједно испијали špricere и rum.

А остао је такав све до смрти која је банула изненада и глупо, па чика Тићу опет није остало времена да остари и да се мења.

Сув, жгољав човечуљак, био је погрбљен, али не због година, него од pulta. У крчмама наиме, у којима је према сопственим речима провео више времена него у krevetu, никада није седeо; стајао је мало раскорачен код pulta који му је досезао до рамена. Клатио се и лелујао, пошто је својим плавим, округлим и увек широм отвореним очима морао да тражи пролаз између чаша и рамена да би видео лице својих саговорника који су се у сваком свратишту у земљи Mađarској где се год точи alkohol окупљали око њега као пријатеља и сталног главног gosta.

Ако је тачно да сваки човек личи на неку од животиња, онда је чика Тић био птица сова. Буљина. Bubo bubo. Осим крупних и округлих очију, ту сличност је наглашавала његова густа и дебела седа коса која му је падала на мршава и савијена рамена, бришући границу између главе и трупа, због чегa је чика Тић, чак и лети, деловао као да зебе. Па и када је истресао чаше, забацивао је не само главу него цело тело, као да се, у супротном правцу, клања.

Права крв је цурнула после koncerta. Policija је почела да лема raju без икаквог видљивог узрока и повода, а без обзира и избора. Односно, ловили су пре свега младиће с дугачком косом. Ичвич је заувек запамтио фијук pendreka; тај оштар звиждук био је гори од самог удара, тупог, горућег.

Иначе запамтио је само ужасну тишину. Туча се одвијала немо, pajkanи су млатили без речи, стиснутих зуба, без псовки и komentara, а премлаћени су такође мучали, ваљда од немоћног беса и највише, вероватно, од срама и стида.

Вриснула је само једна наšminkана плавуша, скочила као хрчак на најближег policajца и огребла га по лицу. Није се знало шта је црвеније, њени lakирани нокти или крв која је бризнула из обријаног и ознојеног образа. Тада су притрчали још двојица у сивим kaputима, шчепали девојку, један за руке, други за косу, а онај огребени почео је да бије.

Угледавши бразготине које су под ударцима pendreka запламсале на голим девојачким раменима и бутинама испод miniћа, Ичвич је подригнуо и повратио на леђа младића испред себе оно пиво које је попио пре koncerta.

Иста киселина, као бљутава успомена, ударила му је у грло када је четврт века касније, 7. jula 1992. године, на ушћу Толстојеве улице у Београду видео policijски kordon.

На Дедиње се попео са београдским studentима који су тада већ три недеље protestовали.

Одмах је тражио kameru и паре да оде у Београд са ekipoм “Српске panorame”, али му је у поверењу речено да у српској заједници у Mađarској влада неповољно мишљење о београдским studentима као рушитељима nacionalног јединства, потребног у ова тешка времена када је цео свет против Срба. Сматра се да не би требало дирати власт која “најбоље заступа и штити српски nacionalни interes”.

Када је Паче на то, некако с висине, приметио да између цуре и nacije ипак постоји нека разлика, Ичвич је климнуо:

– Да. Цуру можеш да потуцаш.