U Kalazu se legenda o vavilonskoj kuli odigrala suprotno nego u Bibliji – zavrshila se uspehom! Rekonstrukcija autorove rodne kutje „iz doba patrijarha Charnojevitja”, uprkos pometnji jezika, privedena je kraju.

Radilo se, premda, o zidanju takodje jedne kule, ali od slonovache.

Obichni prolaznici i posmatrachi sa ulice videli su, dodushe, samo toliko da se u drevnoj seoskoj kutji pravi kupatilo, uvodi se voda i centralno grejanje (up. kazan u podrumu), a dogradjuje se i jedna nova soba, prilepljena uz staro zdanje, popreko u avliji (up. figura L).

*

Malo ko je od prolaznika i posmatracha slutio da tje ta soba biti autorova kula od slonovache!

Josh manje su mogli znati da se time za potomke znatizheljne i studente literarnih ekskurzija izbor znamenitih mesta proshiruje. Jer tje jednom, ako bog da, na toj zgradi u ulici koja chini u Kalazu glavni sokak, postaviti spomen-plochu sa natpisom „Rodna kutja” na kojoj tje dvojezichno, cirilicom i madjarski, ispisati ko je ovde bio rodjen.

A unutra kad se udje, u predsoblju s fikusima pisatje na tablicama „Kujna”, „WC”, „Kupatilo”, a na glavnoj rachvi opet: „Rodna soba – Radna soba”!

Bome!

Autor je ugledao svet u kutji iz doba patrijarha Charnojevitja. (Porodilje tada nisu htele ni da chuju za bolnicu: „Nisam ja bolesna.”)

*

Razume se, Srbi su u severnom im rasejanju – ma koliko odani tradiciji s kojom su bili u uzajamno odrzhavachkom odnosu – s vremena na vreme morali da vrshe manje ili vetje opravke na zdanjima iz doba velike seobe (1690). Chak, moglo bi se retji da se specifichno srpski deo njihovog zhivota odmicanjem vremena sve vishe svodio na odrzhvanje starih zdanja, pre svega hramova, koji su neminovno ronuli.

*

Tako je red doshao i na autorovu rodnu kutju, a antivavilonskom uspehu njene rekonstrukcije i sam je doprineo on. Bacao je cigle i meshao malter, slushajutji vavilonski diskurs.

Jer jezici u autorovoj rodnoj avliji, za vreme zidanja, bili su pometeni bahs kao u Vavilonu.

Etnichki sastav graditelja bio je ovakav: neimar, stari Mandla, bio je Nemac („Shvabo”), njegov prvi pomotjnik, chika Pishta, Madjar, a drugi, Pavlenjak, Slovak, a domatjin, autorov deda Veljko, je li, Srbin. A stalni posmatrach, chika Krsto preko puta, Bugarin (up. bashtovan).

Chudo, medjutim, nije bilo samo u tome da su se graditelji dovikivali istovremeno na srpskom, madjarskom, nemachkom, slovachkom i bugarskom. Mada bi i to trebalo da bude dovoljno chudo: ljudi sa chetiri razreda osnovne govili su, svi, pet jezika.

Glavno chudo je bilo u tome shto se Nemac Srbinu obratjao srpski, a Srbin Nemcu – nemachki. I tako dalje, u svim unakrsnim kombinacijama i permutacijama.

A kutja, ipak, stoji.

*

„Nismo mogli da zhivimo zajedno, pa smo odluchili da srushimo kutju.” (Slobodan Simitj, beogradski aforizam.)

*

U legendi o vavilonskoj kuli uzrok propasti projekta autoru je delovao, oduvek, chudno.

Izgradnja kule do neba sprechena je pometnjom jezika.

Zashto?

Zashto ne katastrofom poput potopa ili spaljivanja Sodome i Gomore?

*

Slushajutji petojezichno sporazumevanje uchesnika izgradnje njegove kule od slonovache, autor je najzad shvatio da vavilonska pricha nije legenda – izgradnja kule je propala zaista zato shto se njeni graditelji nisu razumeli medjusobno.

*

Za veliki pothvat angazhovani su bili najpoznatiji struchnjaci, inzhenjeri i zidari iz inostranstva, kao shto je i medju radnicima bilo milion gastarbajtera.

A poshto u ono doba josh nisu svi govorili latinski ili engleski, poslovi su ishli kilavo. Autor je znao da ni njegova kula od slonovache, koja se po znachaju mozhda, ali po dimenzijama ipak nije mogla meriti s vavilonskom, ne bi bila dovrshena da je za svaku ciglu bio potreban prevodilac.

A u Vavilonu situacija je bila upravo ta. Autor je u Hagovom Biblijskom leksikonu prochitao da se prvobitni toranj, visok svega nekoliko metara, izgradio u 4. milenijumu pre n. e., a radovi su nastavljeni i osmopratni gigant, o kojem govori Herodot, nastao je – u 3. milenijumu pre n. e.*

* „Proshlo je dakle hiljadu godina!”, izrachunao je autor bistro, pretjutavshi si (lukavo) da je proshla, mozhda, svega jedna godina: ako je prvobitni toranj izgradjen u poslednjoj godini 4. a gigant u prvoj godini 3. milenijuma pre. n. e.

Normalno je da nekadashnje planove, pa i namere i pobude, posle hiljadu godina vishe niko nije mogao da razume.

*

Koliko se jezik za hiljadu godina mogao menjati, autor je znao iz sopstvenog iskustva.

I od malih nogu.

Ni on nije razumeo staroslovenski jezik na kojem je o. Svetozar, kalashki prota, sluzhio sluzhbu bozhiju, kojoj je autor asistirao izbliza, stacioniran u oltaru i obuchen u stihar (crveno-plavi sa zlatnim vezom), dodavajutji o. Svetozaru kadionicu.

I ko zna (dodushe neko mozhda i zna, ali to nije autor) koliko je jezichkih reformi a la Vuk bilo u Vavilonu za onih hiljadu godina? Mozhda su Vavilonci u pogledu jezichkog izobilja premashili chak i Srbe koji su, takodje za svega hiljadu godina, imali niz recenzija svog jezika: staroslovenski, crkvenoslovenski, slavenoserbski, srpski i srpskohrvatski (pa opet srpski).

*

Graditelji vavilonske kule stare planove nisu razumeli zbog istorije jezika a jedni druge zbog haosa lingvalnog.

Graditelji autorove kule od slonovache sporazumevali su se petokrako, na osnovu „paralelno suprotnog i meshovitog diskursa sa zamenjenim nacionalnim bazama.”

Tako je glasila autorova nauchna definicija pojave koja se mogla, medjutim, nazvati i prostije, kao nacionalna uchtivost, up. Nemac srpski, Srbin nemachki i tako dalje.

Utopija

Autor je zamishljao budutje drzhavnike i diplomate, srpske i hrvatske, u eri (verovatno p. n. – „posle nas”) kada odnosi dveju suverenih im zemalja budu normalno normalizovani, kako vode pregovore u paralelno suprotnom i meshovitom diskursu sa zamenjenim nacionalnim bazama ili(ti) u duhu nacionalne uchtivosti.

U toj viziji Srbi se obratjaju Hrvatima, iz uchtivosti, na hrvatskom, a Hrvati Srbima na srpskom.

„Pazi: Vizantija”, mislio je autor (o sebi) (ponosno ili s grizhom savesti?) da je tako (vizantijski) lukav i prepreden on.

1. Iza njegove utopije krila se, vizantijski perfidno sakrivena pretpostavka da su srpski i hrvatski jezi(k)/ci – isti, odnosno da su (da je to) jedan jezik.

2. Ako, medjutim, srpski i hrvatski ipak nisu sasvim jedan jezik, Srbi bi prema autorvoj utopiji bili spemni na sve, pa chak i na to da govore hrvatski, samo da bi naterali Hrvate da govore srpski. Makar malo, na pregovorima.

3. Autor to, dodushe, prvobitno nije mislio, samo je naknadno mislio da bi tako mogao bio misliti, a mislio je da bi Hrvati sigurrno i mislili da je on tako bio mislio.

4. Autor, dodushe, prvobitno nije mislio da bi Hrvati mislili da je on tako mislio, nego je samo naknadno mislio da bi Hrvati mogli misliti da je on bio mislio da bi oni mogli da misle da on misli da oni misle tako.

5. Autor je najzad mislio da bi neko mogao da misli da sve to – nema smisla.

Samo, gde je onda utopija?