Pet jezika su govorili u Kalazu svi stari sedeoci – dovoljno stari da budu rodjeni prvih decenija 20. veka kada im se (su)zhivot odvijao iskljuchivo u granicama sela u kojem je na ulici, na njivama, u jedinoj radnji (up. dutjan) i u pet krchama (up. bircuz) brujalo, od jutra do mraka, pet jezika.
Srpski, nemachki, slovachki, bugarski i madjarski. (Cigani su govorili – pogadjate: – srpski. A 1945. godine Srbi i Bugari su nauchili, brzo, i ruski.)
* Svi su iz kutje, kada su prohodali, poneli svoj jezik, a napolju su za nekoliko godina, sluhom, upili i savladali ostale.
Taj model se srushio kada je doshlo do masovnijeg izbijanja iz sela, odlazhenja na posao u fabrike u Budimu i Peshti, i na shkolovanje.
Za generacije rodjene sredinom 20. veka, za medjusobno sporazumevanje sluzhio je vetj madjarski jezik – jezik shkole, erudicije. „Govorimo madjarski kao ruski grofovi francuski”, rekao je autor takodje eruditno (mada srpski).
Narashtaji pak rodjeni krajem 20. veka eruditno govore vetj svoj maternji jezik – poshto moraju da ga posebno uche.
Ali nemojmo sada pepeo greha bacati gnevno sebi na glavu: uzroci pada jezika nasheg vishe su spoljni surovi fakti, ne subjektivni. Socioloshki gledajmo stvari! Jezichko stanje dechije nije, nije ko nekad! Udeo onog spoljashnjeg sveta (shkola i TV mozhda pre svega) mnogo je vetji nego li deo privatne sfere, maminih rechi, bakinih pricha.
* Plovetji vodama evociranog mora proshlosti svog rodnog sela autor se odjedared ugledao u ogledalu puchine (up. odrazhavanje stvarnosti ili realizam), i uchinilo mu se da ga iz zrcala, umesto sebe, gleda – Laza Lazarevitj. Shta vishe: mozhda Laza K. Lazarevitj!
Laza Lazarevitj – koji je (premda takodje) bio realista, a ipak je nostalgichno i, shta vishe, idealizovano slikao (up. odrazhavao) srbijansko patijarhalno selo!
Zvuk njegovih idejnih i diskursnih struna autor je chuo, sad – u sopstenom diskursu.
Uvideo je da je petojezichje rodnog mu Kalaza preidealizovao malko on.
* Naime (nadbila je u njemu lazarevitjevsku venu balzakovska zhila kucavica), stari Shvabo neimar Mandla nije bio neki srpski Shekspir (Laza ili Momchilo), kao shto ni autorov deda Veljko mora da nije bio pravi Gete.
Ali da bi kutju podigli, zajedno, znali su jezike, dovoljno.
* Petojezichni stari sedeoci Kalaza mozhda nisu znali napamet Vukov rechnik (koji uz srpske rechi daje nemachke i latinske), ali su bili jezichki inventivni i hrabri. Stari Mandla je na primer bez grizhe savesti deklinirao nemachke i madjarske imenice – srpski. „Veljko, dodaj mi kalapachu.”*
* Madj. kalapach – srp. „chekitj”.
Na provokaciju mesnih Nemaca koji su sekirali Srbe da ne znaju na svom jeziku kako se kazhe malter, neko je od Srba izvalio – krechenstvo. (Shto bi valjda i shekspirski Laza bio zavideo i ukrao.)
Nemac, koji je otvorio prvi bisokop u Kalazu pa su ga zvali Mozish (madj. mozi – „bioskop”), postao je poznat po svojim gatjama. Koje su mu se, negde u gostima, pri spavanju, napunile buva. „Imo sam, Veljko, s makom gatju”, reche Mozish – u jednini, „ha-ha-ha”!
Jeste. Srbi se anegdoti i Mozishu nisu smejali toliko zbog buva, koliko zbog gramatichke greshke.*
* Kada je neki prosvetiteljski nastrojen Srbenda hteo da ga ispravi i objasni da su „gatje” plurale tantum (lat. – imenica koja ima samo mnozhinu), ostali su mu rekli „kush”: Mozisheva pricha bez gramatichke greshke bila bi obichna lakrdija i postala bi brzo dosadna.
* Ako je realizam knjizhevni pravac zrcanja istine, onda treba dodati da je Mozish koristio doping. Anegdotu o s makom „gatji” interpretirao je samo kada bi malo popio. No poshto je malo ili malo vishe svaki dan popio, njegova je anegdota imala premanentno pozitivan marketinshki tretman.
Autor je tada razumeo najzad da jezichko chudo starih sedelaca ima objashnjenje u dopingu mozhda. Ta i deda Veljko, istini za volju (jer i to je deo celog realizma), voleo je doping iz svog vinograda: guckao je vino od jutra do mraka.
A Mandla takodje!
I pomotjnik Pishta, kao i Pavlenjak. A i chika Krsto tamo preko puta.
Svi, svi svi!
Cugali su stari sedeoci non stop, pa su zato mogli brbljati lagodno na svim jezicima rodnoga im sela.*
* Eto koliko se autor od Laze K. Lazarevitja otrgnuo bio u pogledu idealizacije sela.