Venclovitj se, pre Vuka Karadzhitja i autora (v. njegovu interneticu), takodje bavio reformisanjem srpskog pravopisa.

Razlikovao je stari pravopis i svoj, novi, uproshtjen, koji je nazivao „nashom srpskom azbukvicom”.

*

„On je ochigledno rachunao i sa chitaocima svojih besednichkih spisa, a ne samo sa slushaocima pred predikaonicom. Zato je svoje spise sastavljane na srpskom jeziku za narod, za neuchene i manje uchene, pisao uproshtjenim pravopisom.”*

* Milorad Pavitj: Gavril Stefanovitj Venclovitj. Srpska knjizhevna zadruga, Beograd, 1972. 122.

*

Venclovitj je, u cirilici, za dzh, dj i tj smislio i koristio iste znakove koje tje posle sto godina uvesti Vuk, a za lj i nj koristio je, cirilicom, l’ i n’.

*

„Bogata staroslovenska knjizhevnost, koja je u osnovama imala spojenu hebrejsku i grchku biblijsku knjizhevnost, a naporedo s tim primila vizantijsko nasledje antichke kulture i knjizhevnosti, bila je tokom dugih vekova prevodjena preneta u bashtinu srpske knjizhevnosti stvaranjem recensija. Tu bogatu, vekovima negovanu knjizhevnost na starom srpskoslovenskom jeziku, Venclovitj je u jednom trenutku, u osvit 18. stoletja, u veoma shirokim odsecima preneo na srpski narodni jezik, i tako ogromno blago vishestrukog nasledja stare knjizhevnosti uchinio prisnijom svojinom svog naroda.”

„...on za sobom nije ostavio jedno knjizhevno delo, nego nanovo stvorenu chitavu jednu knjizhevnost. U tom smislu, on je bio potpuno autohtona, specifichno nasha pojava, i mesto mu je uz Cirila i Metodija, uz Savu Nemanjitja i druge tvorce srpske recensije, uz Konstantina Filosofa pre, a uz Dositeja i Vuka posle njega, ali ne u jednom usko filoloshkom znachenju rechi, pod kojim josh uvek nismo dovoljno spremni da sagledamo sve ono shto jedna shiroka kulturna reforma podrazumeva.”*

Milorad Pavitj, ibid, 246.