ПАЛАТА

Према договору, тачно на Светог Андрију Првозваног поподне господару Николићу от Рудне поднео је зидар Јован звани Дамаскин нацрте за палату коју ће подићи на имању Николића код Тисе, на погодном месту, где дува само један ветар. У трпезарији Николића нашли су се над хартијама Атилија, њен отац и Дамаскин који је носио своје беле мараме, а сабљу и нож оставио у предсобљу. Према нацртима здање је требало да има четири стуба с прочеља, који ће држати тимпанон, затим велики хол са отвореним огњиштем, а нарочито су лепе биле две одаје – пространа правоугаона трпезарија и спаваћа соба.

– Лепо си то замислио, дете моје – рече Атилија Дамаскину и оде у собу с клавиром и хртом. На вратима се окрете и додаде:

– Видећемо хоћеш ли испунити очекивања. А ти знаш, сине мој, каква су та очекивања. Рекла сам ти прошли пут. Кућа као љубавно писмо.

Тада она показа длан своје леве руке с два прстена чије камење је окренуто у шаку и упери их на њега као два плава ока. Као да баца чини...

Потом, сваке суботе Атилија је наређивала Јагоди да преже и одлазила с оцем или без њега на Тису. Тамо је брзо ницала палата. Али, Дамаскина готово никада није било на градилишту. Зидови су већ премашили висином човека дигнуте руке, а Атилија једва да је једном или дваред успела да прозбори неколико речи са својим мраморником. Као да их се клонио. Али једном се десило обрнуто. Дамаскин је позвао господара Николића да хитно дође на Тису. Копајући темеље за палату Дамаскин је открио женски мермерни кип у земљи. Коса и очи су били зелени, а тело мркопуто, скоро црно. Савијеним кажипрстом девојка је позивала неког себи. Дамаскин је предложио Николићу да кип постави у холу.

– Зар ту ругобу? – рече Николић једва бацивши поглед.

Тада Дамаскин узе чекић и одвали скулптури руку. Бризне нека црвена течност, као вода пуна гвожђа. А у камену се укажу жиле, мишићи и кости као да су од живог чељадета, али све начињено у чистом мрамору...

Када је чула, Атилија је хтела да убије оца, али све је било касно, кип је већ Дамаскин био уклонио са имања. Та ствар као да је најавила невоље. Атилија више ниједном није успела да на Тиси сретне "своје дете", Дамаскина. Убрзо Јагода донесе невероватне и сасвим лоше вести. Кочијаш је причао као навијен:

– Сад је све јасно. Није чудо што је Дамаскин стално носао сабље са собом. Говорка се да је имао авантуре с женама и остављени љубавници, вереници и мужеви светили су му се и хтели му главе доћи. Додуше, не треба грешити душу, Дамаскин је ових дана палату на Тиси ставио под кров, чак ју је снабдео намештајем, али прве ноћи када је у њој хтео да коначи, мучки је нападнут и рањен. Непознати нападач нечујно се прокрао до лежаја Дамаскиновог и био би га убио, да му се није десила сасвим неочекивана грешка, ако се то може тако назвати. Пре напада није вечерао. Као што раде дуелаши пред двобој. Али, баш зато том непознатоме у помрчини гласно закрче црева. То у последњем часу прене Дамаскина из сна и спасе му живот. Он избеже ударац сабљом, зграби нож и у кратком гушању задоби озледу на глави, али нападачу одсече кажипрст. Без прста овај побеже, а Дамаскина нађоше крвавог на јастуку...

На те вести Атилија и њен отац одмах одјурише на Тису, али тамо није више било Дамаскина. Немалтерисана палата стајала је у огромном парку и око ње Дамаскинови зидари.

– Где је Дамаскин? – упита Атилија уплашено.

– Где је Дамаскин? – упита господар Николић гневно.

– Однели га. Рањен је. А нама је рекао да од вас тражимо да нас платите. За дванаест месеци завршили смо посао од три године, а платили сте нас унапред само за годину.

На те речи господар Николић се распомами.

– Слушајте ме добро и пљуните ми у уста ако слажем! Ни паре нећете добити док се не доврши градња!

И врати се кући.

Господар Николић у оваквим приликама никада није разговарао са оним чијим поступком је био незадовољан. Није потражио свог рањеног неимара Дамаскина, него позва к себи његовог супарника Јована "Лествичника", протомајстора храма, с молбом да му мало подробније објасни какав је и ко је тај Дамаскин.

– Као и свети отац Дамаскин и његов се имењак, ваш зидар Јован, служи небеском математиком која се разликује од овоземаљске. Бар колико се Оригенова света лингвистика разликује од овоземаљске граматике...

– Може ли о Дамаскину нешто опипљивије? – прекиде на том месту господар Николић протомајстора.

– Може. Дамаскин зна једну велику вештину. Он уме да спава. Устаје пре зоре, намири своје коње, обиђе градилиште и нешто поједе. Затим ослоњен о кућу коју гради, дремне стојећи неколико тренутака. Други пут, после ручка, у сну оптрчи своја сећања чучећи у сенци неког зида. Трећи пут, после вечере, извали се и преспава свој део ноћи... Али да не заборавим – закључи протомајстор свој исказ – Дамаскин вам је поручио да више неће градити код вас и шаље вам ову кутију.

Када је господар Николић от Рудне отворио кутију у њој је лежао један крвави кажипрст.

Ако нисте прочитали поглавље "Трећи храм" идите на то поглавље.
Ако јесте, наставите са Другом рачвом.

Друга рачва
Спаваћа соба Трпезарија