ТРПЕЗАРИЈА
– Сваки нови кључ једна брига више – тешила се Атилија гледајући недовршене одаје своје палате на Тиси. Дамаскина је узалуд тражила, али не да оконча посао, него да би доказала самој себи да је "њено дете" у стању да палату добро направи. Али, неимар се изгубио. Чак ни Јагода му није могао ући у траг. Ипак, Атилија је волела да лута по грађевини, да сањари и разгледа лепе ствари које је Дамаскин њој наменио и које су лежале у нереду на све стране. Помишљала је понекад да јој је Дамаскин негде оставио неку поруку, неко писмо, није могла веровати да је отишао не рекавши јој ни реч на растанку. Имао је, додуше, ваљан изговор за то, био је рањен, али ју је заболело што је онако још у завојима једном долазио у очеву кућу, а није јој се хтео јавити. Кратко је поразговарао са оцем о оном другом мајстору, Јовану, и то је било све.
Једног поподнева дремајући на софи у недовршеној палати Атилија је слушала кроз полусан звуке око себе. Хол је био накрцан разнородним и још нераспоређеним стварима, припремљеним за усељење и један слуга Николићевих гласно их је пописивао. Срицао је над својом хартијом:
– Столица, сто, још две столице, слика, још једна слика, сепет, сито, сланик, саргија, сахан ...
Тада Атилија схвати да су све ствари у холу почињале истим писменом. Као да се Дамаскин са њом играо "на слово, на слово". То јој, додуше, ништа није казивало, сем да је Дамаскин упамтио кад је отац за ручком напоменуо да се она некада тако играла. Или је упамтио да се она као девојчица тако играла са "својим дететом". И то је дирну. Порука је била ту, али некако чудна, јер се ниједна реч није могла склопити идући од једног до следећег слова с.
Атилији тада паде нешто на ум. Из једне фиоке извади кључ трпезарије и отрча у њу. Трпезарија је запањи. Зидови су били гола цигла, али је таваница била завршена и обојена, блистала је сва у гипсу и позлати. Представљала је плаво небо са Сунцем, Месецом и звездама. Најнеобичније је изгледало Сунце. Оно је било у облику златнога сата који нажалост, није радио, био се зауставио на 10 до 10. На небу је било још нешто чудно: тамо су блистале само четири звезде. Најнижа се налазила над прозором у којем је лежао као у стакленом затвору бродић истоветан са оним који је од коре хлеба и дрвеног табакача за лулу начинио Атилији Дамаскин оног првог дана у кући њенога оца.
– Као да је реч о некој пловидби – помисли Атилија – као да Дамаскин хоће да ме пошаље на пут! Као да морам да се управљам према звездама да не бих залутала. Али то не може бити све...
И она пажљиво загледа ствари поређане дуж зидова. Наоко и ту су оне биле нагуране без икаквог реда. За тренутак се загледа у њих и одахну схвативши да предмети у трпезарији не почињу сви на исто слово као они у холу. Могло се нешто покушати. Поче да сриче почетна слова делова намештаја с десна од улаза улево, али не испаде ништа. Тада поче с лева удесно, и срце јој заигра од среће када се помоли порука. Гласила је сасвим невероватно и неразумљиво, али је била ту. Почетна слова ствари редом су се могла сложити у три речи:
"Аршин сто миља" – поручивали су предмети поређани дуж трпезарије у палати Николића и реченица се завршавала у једном прозору с аваном унутра. Дамаскинова порука несумњиво је постојала у кући. Само ју је требало пажљиво прочитати .
– Јагода! – зовну Aтилија радосно и нареди кочијашу да измери колико има од прве до друге звезде на таваници трпезарије.
Овај се згрануо, али је послушао.
– Аршин и по – рече он са мердевина.
– Која је варош сто педесет миља одавде? – упита Атилија ужурбано.
– На коју страну да кренемо, госпођице? Ми смо да речемо у Ади. Ако кренемо на југ, ко зна куда ћемо стићи, до Белиграда и још даље може бити...
– Значи не знамо још ништа – помисли Атилија и загледа поново Сунце у облику сата. Шта ако сат треба схватити као компас? На њеним прсима управо је висио о златном ланчићу сат-компас. Она га отклопи и загледа.
– 10 до 10 је северозапад! – узвикну она и упита Јагоду:
– Која је варош одавде на северозапад сто педесет миља?
– Па Будим, цењена госпођице, која би била?
– Мери даље! – довикну му Атилија. Размак између друге и треће звезде на таваници трпезарије био је нешто краћи него између прве две – износио је аршин и тридесет, значи ваљало је од Пеште ићи још 130 миља. По Дамаскиновој небеској мапи сада се Атилија могла кретати без компаса уз помоћ звезда. Тај други одсек пута водио ју је скоро право на Запад. То су лепо показивале звезде на небу трпезарије.
Растојање између треће и четврте звезде једва да је било нешто преко аршина, а то је, ако су Атилијини прорачуни били тачни, износило још око сто миља. И опет звезда ју је водила право на Запад. Само, та четврта звезда није била насликана као остале. Била је убележена у небо у виду златног крста.
– Прежи! – викну Атилија Јагоди и закикота се мислећи:
– Ваљда ме не шаље Дамаскин у манастир?
Већ идућег дана од оца она затражи дозволу да иде на пут. Дао јој је лакиране кочије с позлатом, Јагоду за кочијаша, хртове и своје наоружане ловце да је прате на коњима. Људе је оденуо у свечане одоре, а једног скоротечу на брзом коњу послао дан јахања пред њима да им у Пешти нађе коначиште. Атилија свог хрта из собе за музику посади до себе у кочију и кретоше већ следећег дана изјутра.
У Пешти је преноћила, потом у Будиму у једној посластичарници крај цркве Светога Стефана појела колач, а Јагоди наложила да се распита шта се налази сто тридесет миља на запад од Пеште.
– Шта би се налазило? – узврати запањени посластичар – то свак зна. Тамо је Беч.
– Терај онда за Беч!
Тако је млада госпођица Атилија наставила за Беч бринући шта ће после Беча, а Јагода бринући око конака за њу, своје људе, коње и псе. У Бечу Атилија нареди да се, све по упутствима из Дамаскинове трпезарије, даље путује право на Запад. У Санкт Пeлтену зауставише се пред радњом пуном блиставих виолина. Над улазом је златним словима писало
Eustahius Stoss.
Сада се за пут распитивала Атилија лично.
– Има ли, када се крене одавде даље према Линцу, неки велики манастир? – питала је старог виолинара .
– Има, како да нема – узвратио је овај. Тамо вам је, gnedige Fraulein, Kremsmuеnster!
Пет дана касније Атилија је седела у једној гостионици у граду Кремсминстеру и писала оцу писмо. Хтела је да му дочара бар део незаборавног доживљаја који је имала у овој вароши током протекла три дана.
Драги оцо,
град Кремсминстер лежи у низини, на равници, поред речице Кремс. Иако град није по обиму велики, има врло лепих зиданих кућа. С једне стране изнад града стоји брдо на ком је један велики манастир, искићен многим дивним украсима. У њему живе калуђери католичке вере, названи бенедиктинци, чији се старешина назива прелат (што одговара звању архимандрита). Град припада том манастиру. Нисмо му се ни две миље приближили, кад се тек указа, а затим и стиже пред нас, прелатов изасланик, форстмајстор (што ће рећи старешина ловаца). Он је имао под собом сву околну земљу и шуме тога града и манастира, а управљао је и тамошњим зверињаком, рибњаком и риболовом. Он је јахао напред, а за њим четири ловца с пушкама, лепо и богато одевени. Кад нам је пришао, запитао је за старешину, а како је Јагода испред нас јахао у својој свечаној одори, он одговори да је он тај. Онда изасланик скиде са главе зелену сомотску капу, с белом перјаницом, изручи поздрав од прелата, с молбом да не убијамо животиње и птице. После те молбе Јагода одмах нареди да се нико не усуди да пуца, или са хртовима зечеве лови, и рече форстмајстору да он лично одговара за манастирско имање и да никакве штете неће бити.
Нашим ловцима који су водили ловачке хртове он нареди одмах да се пси вежу. И ја сам наредила слузи да мог веже, јер, збиља, да их нису повезали, могло је бити много штете, пошто нигде нисмо дотле видели толико зечева и најразноврснијих птица, ни толико стада јелена и дивокоза.
Форстмајстор, видећи како смо предусретљиви, нареди својим ловцима да убију два фазана и да их донесу. То није било нимало тешко, јер их је около по земљи и на дрвећу било премного. Ловци су тог часа по заповести донели пар фазана, а форстмајстор их преда нашем кочијашу на поклон, па прешавши с нама око пола миље, опрости се с Јагодом и одјури са својим људима у град, а ми за њим, и кад смо у град стигли разиђосмо се по одређеним ноћиштима.
То исто вече послао је прелат нама два калуђера да позову у његово име мене и све нас за сутрадан на ручак. По том смо позиву сутрадан дошли у манастир око једанаест.
У предњој соби дочекао нас је прелат веома лепо, увео нас у свој двор и понудио да седнемо. Изнета је кафа и ракија. Чим је ко хтео тим се и служио. Прелат је разговарао с нама о разним стварима, о рату и о земљи из које смо долазили, и тако смо провели време до ручка.
Кад смо ушли у дворану, јела су већ била на столу. Судови су били сребрни, сто мраморан, дуг око два и по, а широк око два аршина. Преливао се у живим бојама у црвено, зелено, плаво, бело и жуто. Глатка ивица стола као длан широка, била је позлаћена. На средини стола стајала је плитка велика чинија, скоро аршин широка. На средини чиније била је постављена цев која је улазила у средњи стуб испод стола, а на тој цеви био је причвршћен кит изливен од сребра. Он је представљао оног кита који је из утробе избацио пророка Јону. Сам тај кит, без чиније, како су нам казивали, био је тежак двадесет фунти. Крљушт на њему изгледала је као злато уметнуто између друге, сребрне крљушти. С унутрашње стране обруча стојала су спојена два танка кола, једно сребрно, а друго позлаћено, а на њима плаве кристалне позлаћене чаше пуне пива. Касније су и вино у њих сипали.
Тек што смо за сто сели, прелат покрену руком ону чинију и наједаред, из китових ноздрва шикнуше два млаза. Били су танки као гушчије перо, а високи око два аршина, а исто тако и из зуба кретоше млазеви (из ушију су текла два нижа млаза, танка као конац).
У дворани је таваница сва била украшена сликама и златом. Слике су представљале разне ствари из историје. Зидови су били истесани од камених квадрата, а у једном углу где је био сто са јелом, стајало је једно мраморно корито изнад којега је била у зиду цев од бакарне позлате, са славином. Кроз ту је славину текла хладна вода, и одатле су је у чаше наливали и на сто износили. У коританцету су се прале чаше, а вода је доле отицала. Завесе на вратима и прозорима биле су скупоцене, са златним ресама, кићанкама и гајтанима. За време ручка свирале су црквене оргуље разне песме. Патос је био од орахових дасака, са умецима од другог разног дрвета.
После ручка смо опет прешли у собу код прелата, где нам је био послужен десерт и кафа.
Ујутру после ове посете прелат ми је дао пратњу до Беча, а ако устреба и даље.
– То је један поручник, мој поверљиви човек – додао је – ви га већ знате, био је јуче на ручку с нама.
Тако се то завршило, мој оцо, на најлепши начин и сутра ти се враћа твоја кћи
Атилија
Тако Атилија крете натраг засењена раскошном посетом код прелата. Поручник ју је збиља пратио на лепом враном коњу и у Санкт Пелтену јој понудио у једној гостионици лимунаду. Предвече Атилија позва поручника, који је цео дан јахао уз кочију, да уђе. Не успоравајући галоп свог коња он добаци узде кочијашу Јагоди, изу ноге из узенгија, полеже по животињи и спусти се на стопицу кочија остављајући коња у трку.
Хрт зарежа, а затим поче да се умиљава. Поручник се завали у седиште и из зарукавља извади једну књигу.
– Шта вам је то, господине поручниче? – упита Атилија смејући се.
– Нешто што ћете сигурно желети да прочитате и што ће вас, верујем, изненадити.
– Мене је тешко изненадити, господине поручниче.
– Онда читајте.
Поручникова рука у црној рукавици са златном бурмутицом у виду прстена додаде Атилији књигу. На корицама је писало:
ЖИВОТООПИСАНИЈЕ ГЕНЕРАЛ-МАЈОРА И КАВАЉЕРА
СИМЕОНА, СИНА СТЕФАНА ПИШЧЕВИЋА
(за године 1744-1784)
Вијена 1802.
Атилија расклопи књигу, а поручник јој показа место где да почне. И она је читала са све већим чуђењем . У књизи је од речи до речи писало:
"... град Кремсминстер лежи у низини, на равници, поред речице Кремс. Иако град није по обиму велики, има врло лепих зиданих кућа. С једне стране изнад града стоји брдо на ком је један велики манастир, искићен многим дивним украсима. У њему живе калуђери католичке вере, названи бенедиктинци, чији се старешина назива прелат (што одговара звању архимандрита). Град припада том манастиру. Нисмо му се ни две миље приближили, кад се тек указа, а затим и стиже пред нас, прелатов изасланик, форстмајстор (што ће рећи старешина ловаца). Он је имао под собом сву околну земљу и шуме тога града и манастира, а управљао је и тамошњим зверињаком, рибњаком и риболовом. Он је јахао напред, а за њим четири ловца с пушкама, лепо и богато одевени ..."
Атилија је са запрепашћењем и ужасом читала даље опис те посете Кремсминстеру из 1744. године. Од речи до речи ту је било све описано и истоветно као што је она доживела и као што је потом оцу писала. И јелени и дивокозе, и сусрет са форстмајстором и његовим ловцима и везивање хртова, и како су форстмајсторови људи одстрелили дивљач и дали је на поклон намерницима, раскошни ручак код прелата, сребрни судови и мраморни сто под водоскоком у виду кита са златном крљушти... И најзад песме које се изводе на оргуљама, да би у књизи на крају тог одељка писало:
"После ручка смо опет прешли у собу код прелата, где нам је био послужен десерт и кафа."
С књигом у руци Атилија је једно време без речи седела на свом седишту пресвученом сомотом у боји њене косе. У књизи се све десило као малочас у њеном животу.
– Где сте, побогу, нашли ово чудо? И ко вам је тај Пишчевић? Је ли вам то неки рођак? – упита Атилија запањено свог сапутника враћајући му књигу с благом згроженошћу – чак се број поклоњених фазана слаже. Не знам више јесам ли ја ишла у посету прелату прекјуче, или пре сто година и јесам ли сада из Кремсминстера, или из књиге изашла?
– Право из књиге, лепа госпођице Атилија – рече поручник и окрете разговор – мора бити да сте у Кремсминстеру имали много удварача...
– Јесам, али чекајте да се мало приберем. Заиста сте ме изненадили... Да, и у Кремсминстеру ме је један господичић нарочито зачудио. Неки Александар.
– Причајте, сада ви мене зачудите. Али, и мене је тешко зачудити, госпођице Атилија... Дакле, спреман сам.
– Баш хоћете?
– Слушам.
– И треба да слушате – рече Атилија и закикота се – дакле, јебо те, дође он једно јутро код мене, тај Александар, леп, црн и маљав, седне у онај мој кревет на цветиће и прича са мном, а очима ме прождире. Парче по парче. Сисе најпре. Па уста. Појебе ме и оде. Питам се шта ли је само хтео од мене?... Поподне опет дође онако прав и гарав, меке косе и тврдог дупета. Седне у онај мој кревет на цветиће, прича нешто ко да вода жубори и опет ми ишамара сисице, појебе ме и опет оде. Не знам шта је хтео и зашто долази... Ујутру опет ме тражи, леп широк, рамена ко двокрилна врата. Седне у онај мој кревет на цветиће. Целу ме препипа, повали ме још једном и оде. Сваки дан тако. Збиља не знам шта је тај хтео од мене. Шта ви, поручниче, мислите?
На те речи обоје прснуше у смех, поручник загрли Атилију и рече:
– Ја знам шта је хтео, хтео је да вас запроси, драга госпођице Атилија.
С тим речима поручник узе Атилију себи у крило, ишамара јој сисице и Атилија му у заносу прошапута на уво:
– Стигни ме, стигни ме, ја ћу брзо!
Неколико тренутака после љубави, блажено препуштена љуљању кочије, госпођица Атилија мислила је у наручју свога драгана:
– Бољег Александра од овог Александра нећу наћи.
Није могла видети да рука њеног вереника, која је грли, има под рукавицом уместо кажипрста сребрни напрстак.
Ако нисте прочитали поглавље "Спаваћа соба"
идите на то поглавље.
Ако јесте, овде вам је крај приче.
