СПАВАЋА СОБА
Хрт је користио прилику кад Атилија не залива цвеће музиком да глође ногу клавира. Тако је било и овога јутра. Атилија није свирала. Она је плакала и на поклопцу клавира писала једно писмо. Повремено животиња је прекидала свој лењи посао да би погледала забринуто у господарицу.
Драги протомајсторе Јоване,
као што знате, мој отац је најурио неисплаћеног Дамаскина и његове раднике. Вели, неће да плаћа за недовршену кућу. Ко да су они криви. А ни Вас неће више да плаћа, јер "шимшир не расте" – како каже.
Осећам због тога грижу савести, јер за све је крив мој отац. Ко зна где је и шта згрешио. Зато Вам шаљем накнаду трошкова које сте имали, као и новац за Дамаскина и Дамаскинове раднике да платим њихов труд на палати. Једино ви ћете моћи да их пронађете по градилиштима и мога оца раздужите код њих овим новцем. Ја и мој кочијаш нисмо успели да им уђемо у траг. Ако нешто претекне употребите на зидање цркве некоме коме црква од шимшира хоће да расте.
Жао ми је што се све око мог будућег венчања овако неславно завршило. Али погледајте увече: звездано небо и над њим у свемиру огромна свеобухватна мисао...
Ваша као кћи
Атилија.
Пошто су новац и писмо уручени, Атилија је почела изводити очеве хртове у шетњу, да одеру нокте. Било је пролеће, врт који је давно плански засађен око очеве куће испуштао је једне мирисе ујутру, друго биље (посебно одабрано у ту сврху) одисало је свежином у подне по жегама, а ноћно цвеће се одазивало на месечину у плимама мириса. Атилија је плакала у урне за скупљање суза које је дуж стаза некада поставио несрећни Шуваковић, време је пролазило, месеци су протицали. Атилија је решила да пусти дугу косу. Сачекала је месечеву младину, подсекла власи и ставила их под камен да је птице у гнездо не однесу.
Седела је и чекала да јој коса порасте. Осећала се усамљена, њен вереник Александар био је далеко на походу, неимари Дамаскин и Јован били су ко зна где, оца није разумела и грдила га је кад год би личио на њену покојну матер, а он је на своју умрлу жену Марију личио нарочито недељом и празником...
Једнога јутра Јагода је дошао усплахирен и донео господару важну вест:
– Шимшир је кренуо! Шимшир опет расте!
То је било тачно: зелени храм протомајстора Јована успињао се опет ка небу полако, али сигурно.
– То значи да и онај други храм од камена на Тиси такође расте – закључио је Николић и заједно са ћерком одјурио право на своје имање код Аде.
Али, тамо их је чекало разочарање. Започета и недовршена грађевина била је у више него јадном стању. Камен је био развучен све до темеља, једва се назирало у шикари, корову и парлозима где је некада било градилиште.
Николић је у бесу хтео да удари ногом хрта што се мотао око њих, али се сетио да хрт уједа пре но што нога стигне до њега и на време се уздржао. Сео је у кочије и вратио се кући.
Атилија није пошла с њиме. Седела је на обали реке и полугласно певала:
Тисо, тиха водо,
срца мог слободо,
Ти, капља слабости,
Ти, поток радости!
Аравијско злато
Средом тебе плови,
Из срца призвато
Име од љубови...
Предвече ушла је у недовршену палату. У трему под стубовима била је од глеђосаних зидних опека начињена велика мапа целог тог дела Потисја. У живим бојама печене земље био је приказан околни предео – и Ада, и палата на Тиси и шуме, брегови и вароши у даљинама. При дну биле су дате размере мапе с подеоцима у миљама. А у горњем углу била је насликана велика лопта земљиног шара прободена стрелама које су означавале стране света.
У холу са отвореним огњиштем у једном прозору нашла је кључеве соба. А мало даље и Дамаскинов велики дунђерски шестар од дрвета.
– Гле, заборавио је нешто!
То је била каква-таква порука од њега и то ју је обрадовало.
Спаваћа соба није била закључана и Атилија уђе. Знала је по Дамаскиновим нацртима да је спаваћа соба средиште палате. Али није очекивала да је тако огромна, кружног облика, с раскошном округлом постељом на средини. Бацила се на кревет плачући.
Смркавало се, решила је да преноћи у палати, увела хрта и наредила да јој донесу обед у кревет. Јела је слатко као што се увек слатко једе после плача и зурила у чудну одају над собом. Коса јој је бесомучно пуцкетала, а бесмислени одломци из давних разговора протицали су јој кроз мисли мутећи их. Чула је како неко у њеним сећањима каже да је вино вечити болесник као жена, а умире као човек и само ретка вина надживе људски век... Око ње су владале две тишине, једна мала у палати и друга безгранична напољу у ноћи, од које се боји хрт у соби... Тада је погледала кроз прозоре, којих је било три. Један прозор је гледао ка Тиси која се није видела у ноћи и кроз њега је допирала свежина и мирис воде. Са Тисе уђе и неки крик који је уплаши и Атилија реши да се закључа. Али кључ се окретао у брави, а брава никако није хтела да га прихвати. Да није имала безгранично поверење у Дамаскинову умешност Атилија би помислила да је брава неисправна. Овако је окретала и даље бројећи. Тек код тридесетог окрета кључа брава шкљоцну и затвори врата. Од тога се Атилија уплаши још више. Није знала да ли ће моћи да одбрави собу и са ужасом је помислила да ће можда остати заробљена у палати. Али, при одбрављању код тридесетог обрта кључа врата се отворише без муке. Изнурена од плача и страха, гледајући у прозор према Тиси Атилија заспа.
Ујутру пробуди је Сунце. Собу је Дамаскин окренуо тако да Атилију свако јутро буди Сунце. Око ње се ширила непозната кружна, као шестаром извучена спаваћа соба. Атилија се сети шестара који је нашла и помисли:
– Ако шестар забодем у средину собе, што ће рећи у средину палате и овог кревета на чијој средини лежим...
И тада Атилија крикну готово осетивши Дамаскинов шестар тачно међу ногама.
– Што је Дамаскин безобразан! – помисли и нехотице. Мало се прибравши, уствари на неки начин подстакнута, Атилија настави са истраживањем. Устаде да загледа кроз прозор пун сунца и тамо остаде без даха. У врту пред прозором стајала је црнопута женска прилика зелене косе. Својим стакленим очима гледала је камена девојка у Атилију и призивала је себи кажипрстом леве руке. Десну руку није имала.
То је кип који је Дамаскин ископао – схвати Атилија и одмах закључи да је биста на имање враћена крадом од њеног оца као Дамаскинова порука.
– Ако спаваћу собу схватим као шестаром извучен круг, могу да кренем од средишта собе у правој линији кроз овај прозор на Исток, куда ме кип позива. Ако продужим колико треба да идем да би се нешто десило, можда ћу открити шта ми даље Дамаскин поручује. Али колико треба ићи?
Атилија хтеде да изађе у врт, али се опет испречи брава. Тридесет пута морала је обрнути кључ као и синоћ да би се одбравила врата. Тада јој би јасно. Тај број била је уствари следећа реченица Дамаскиновог писма без речи.
Она изађе на трем и приђе мапи Потисја. Забоде Дамаскинов шестар у Тису код Аде где је била палата и начини круг са полупречником од 30 миља користећи размере с миљоказом при дну мапе. Затим од средишта повуче праву тачно на Исток. Круг и полупречник се укрстише на месту које се звало Темишвар. Атилија је весело поскочила и довикнула Јагоди:
– Прежи, Јагода, идемо на пут! У Темишвар!
У томе месту упутише је до новоподигнутог храма Ваведења, који она одмах препознаде на основу нацрта које је својевремено њеном оцу поднео Јован "Лествичник". Храм је био исти као онај шимширов храм, само овде довршен у камену и мрамору, са својих седам прозора. Била је то, нема сумње, црква протомајстора Јована посвећена Ваведењу Пресвете Богородице у Храм.
Атилија уђе.
– Уђите, уђите, госпођице Атилија – већ вас дуго чекамо – рече свештеник и посади је на једно седиште близу олтара. Над седиштем Атилија угледа лепо извајан грб Николића от Рудне, свој грб:
Поп јој поднесе једну исправу с печатом и мајушну кутију од крзна. Исправа је била тапија на цркву Ваведења. Гласила је на Атилију као власника. У кутији су биле две бурме.
– Поклон неимара Јована за вас и вашег вереника – објасни свештеник. Са унутрашње стране оба прстена су имала урезано по једно слово А.
– Којег Јована? – упита Атилија – има их два!
– Па има и два прстена – узврати поп и насмеја се.
Ако нисте прочитали поглавље "Трпезарија"
идите на то поглавље.
Ако јесте, овде вам је крај приче.
