Време
Време се згуснуло. У maju 1993. године Ичвичу се учинило да је у станицу vaporeta код Santa Maria della Salute прекорачио, преко Великог kanala, direktно из улице Èengeri. Из 1976. године. Комад његовог живота између те две тачке, у времену и поросту, а нарочито у садржају, видео је тада као причу из неког старог, полузаборављеног filma о неком другом.
Схватио је да је проживео седамнаест година у perspektivи једне жене које није било. Није знао о њој ништа, где се налази, шта ради и да ли је уопште жива. Ипак, све што је чинио и говорио, било је у dijalogu са њом, у знаку нагађања шта би она сада рекла. Његове покрете, gestikulaciju и mimiku одређивало је њено невидљиво а стално присуство, чак и у најintimнијим situacijaма, у самоћи. Као да су га непрестано снимали тајном kamerom, њеним очима.
Седели су на basamku испред цркве и дуго ћутали. Госпођа Twist је наслонила главу на његово раме, исто као негда у lanovkи. Нису одмах схватили да седамнаестогодишњи преполовљен dijalog који су водили обоје у себи, треба сада да наставе гласно.
Госпођа Twist је у Venecijи имала кратку, дечачки ошишану косу, али је Ичвич осетио на рамену, као invalidи изгубљени уд, пријатно жуљање њених некадашњих плетеница које је она, у Tatrама, носила склупчане на уво, као слушалицу.
Та мала, скоро неприметна промена још више је појачала Ичвичев утисак да између оне некадашње девојке са skiјама и ове dame у свиленој bluzи нема никакве разлике.
Одмах ју је препознао. Седео је у црквеној клупи које су постављене међу стубовима у par, vizavi као у возу, и већ сатима чкиљио у полутаму храма. Седео је ту већ дан, који је морао да буде последњи. А никако да ухвати суштину, да проникне у празнину која је владала црквом. Bazilika је деловала као неки јако добро сачуван стари auto који није прешао ниједан kilometar.
Мрмљао је у себи стихове “Опрости, мајко света, опрости / што наших гора пожалих бор” и присећао се лика Ленке Dunðerски, али још увек није осећао шта би могли да значе video-снимци о овој цркви у његовом filmu о Костићевој песми Santa Maria della Salute. А не може се вратити празних руку пошто му је пут, смештај и снимање у Venecijи finansирала Maðarска televizija.
После duela с kapetanom Bela Sabo, није му падало на памет да тражи pasoš, знајући да га ионако не би добио. Налазио се на списку. После пада komunizma, међутим, делили су pasošе као у ruzmarin сватовима.
Тако је Ичвич најзад стигао на Запад. Имао је четрдесет година.
Ишао је колима, и када је прешао maðarско–austrијску границу, стао је и изашао. Да буквално додирне ногом тло на којем је ходао и – “рецимо” – Džon Lenon.
Последњег дана свог боравка у Venecijи опет је седео у клупи и мотрио кретање светла у цркви.
Кад је изнад свог десног рамена чуо пригушен глас, помислио је да је због вишедневне силне koncentracije почео да halucinира; да га је заразила болест или срећа Лазе Костића.
Мислио је да глас долази одонуд.
– Hello, I love you, won’t you tell me your name? – шапнула му је она, сакривена иза стуба.
Чим се окренуо, одмах јој је препознао очи, пуне смеха и суза. Придигао се, а мали aparat за мерење светла испустио је на под; грмљавина у turistичко-sakralној тишини храма.
Уплашен да jе уништио скупу mašinицу, сагнуо се и остао тако, скамењен, као да има грчеве у стомаку. Хтео је да подигне aparat, али га је госпођа Twist повукла за мајицу. Закорачио је и покушао да се искобеља из клупе, а при томе шутнуо је aparat.
Посрнуо је и пао најзад њен загрљај.
Она се смејала, а на образима појавиле су јој се оне две рупице које је Ичвич сањао седамнаест година, а усне је накривила као да ће заплакати. Он ју је загрлио као да пипањем жели да провери да ли је стварна и заиста присутна, али га је она усправљеним дланом зауставила. Морају да пазе, шапну, ту је њен муж.
– My husband.
Пред oltarом, Ичвич је угледао човека у šortsu који му је висио као gaæe на fudbalерима у доба Беаре. Обигравао је kamerом ikonu Богородиве са Krita која у тамнобелој једноличности храма пламти црвено као кап крви.
Међутим, Ичвич се брзо окренуо; као ној. Да не види оно што наредних седамнаест или ко зна колико година ипак не би хтео да сања, уз њу. Чак ни у оном elegantном šortsu!
Госпођа Twist му је шапнула да ће сутра доћи у станицу пред црквом. Ујутро у седам сати. Мужу ће казати да иде на pijacu, а он ће још хркати. Спава до десет, нарочито ако се нацврцка.
Значи сутра у седам, поновила је госпођа Twist.
И нестаде иза стуба.