Ватрено црвену
Ватрено црвену farbu за косу Ичвич није нашао ни у Помазу ни у Пешти. Значи, нису још стигли у рај. Тек га граде; градили су socijalizam, а сад граде рај. Али изгледа ни ово није тако једноставно како се мислило.
Црвену farbu за косу мораће да купи на Западу. Они су већ у рају. Јер ако ни они нису, онда цела прича нема смисла.
Но ко би мислио да је то са farbом тако komplikовано?
То му Десанка није рекла. Напао је на њу преко telefona, agresivно. Свеједно се прича о српској agresiји. У Југи гладују, а она неће да му каже шта да јој пошаље. Узалуд јој спомињe postere, bit-magazine и farmerке које му је слала 1960-их; она се церека.
– А како си израчунао? За једног Hendriksa један trapist? Тако си мислио?
Ичвич се није увредио. Послаће јој макар шта, оно што му падне на ум, а она нека види. А какав је, послаће оно што јој не треба. Што има и тамо. Бациће новце, непотребно. Само зато што она није у стању да процвркута шта је оно чега нема.
– Ма ничег нема, брате.
– Да, али и ништа може да буде слојевито. Шта је оно што највише нема?
Десанка је мало ћутала и најзад прошапутала:
– Farba за косу. Ватрено црвена.
Ни на небу ни на земљи, међутим, није нашао ту nijansu. А није хтео да разочара Десанку обичном црвеном farbом; мора да буде ватрена. Ни он се не био радовао да му је она уместо Hendriksове слике послала poster Наде Мамуле.
Остала је нада у развијени Запад.
Ушао је у једну јако развијену bakalницу и тражио ватрено црвену farbu за косу. Није био сигуран у правилан englески израз, па је pantomimом показивао као да пере косу – и добио кутију прашка против вашију.
Е да би га боље разумели, извадио је упаљач и показао као да пали косу – тада је власник радње отрчао по вартогасни aparat.
Ичвич је увидео да је кључна реч “farbање”, па је почео да чупа косу и спомиње Pabla Pikasa – и одмах су му изнели две-три укусне perike.
На њима је најзад успео да demonstrира farbање косе, па је власница схватила о чему се ради.
– Ох! Flaming red, flame-coloured!
Пламеноцрвена farbа. Што није одмах рекао? Већ су се плашили да хоће да запали радњу. Мислили су да је он londonски паликућа.
Купио је неколико кесица и сакрио их у ранац; нема потребе да госпођа Twist види да купује поклоне за жене. Мислила би свашта. Премда се ради о његовој сестри од ујака. Којој ће (додуше) farbu за косу однети Беба Бабић, која (додуше) није његова сестра од ујака. Боље дакле не komplikовати причу.
Сетивши се Бебе Бабић, Ичвич је, пролазећи кроз један од многобројних londonских parkова, помислио у каквом ће стању затећи стан када се врати. Да ли ће моћи да уђе од пикаваца, šolja и чаша, исflekаних kafицом?
Није ни слутио шта га чека. А требало је само мало пажљивије поставити prognozu, на основу analize јутарњег mentaliteta Бебе Бабић, па би предвидео све.
Заправо, после се већ и сам чудио што није знао унапред да ће Беба Бабић кад-тад заспати.
Шестог дана после Ичвичевог одласка у London, мршава, не баш млада али seksi жена у црним panatlonама од коже и црној jakни и црним иizmама, затекла је Бебу Бабић у Ичвичевом krevetu и рекла јој да је kurva. На maрarском је додала и каква. “Смрдљива.”
Окренула се около као да тражи нешто, затим је скинула са karike два кључа и бацила их у krevet поред Бебе Бабић која је лежала опуштено као мачка. Džezi јој је још нешто рекла, опет на mađarском, па је Беба Бабић одговорила да не разуме. Такође на mađarском, али неправилно: “Немертем.”
Жена у црном на то је опсовала, узела комад hartije и написала неколико речи, затим је изјурила и оставила врата широм отворена.
Беба Бабић је покушала да прочита поруку, али је разумела само последњу реч: “Soha.” Знала је да то значи “никада”.
Попила је kafицу, спаковала торбу и кренула. У прагу се предомислила, вратила се у купатило и karminом написала на огледало: “Жао ми је. Ćao. Волела сам те.”