У London
У London је Ичвич стигао као нико. После сусрета у Venecijи, сваки дан је чекао signal од госпође Twist, да може да крене.
У London, у London, у London!
Требало је да прими вест да је Mr. Twist отпутовао у Njujork куда је имао службени позив, али никако да се накани.
Госпођа Twist је за све то време писала Ичвичу писма пуна опет оне безобзирне љубави која не зна за даљину и за време. Ни за околности, ни за realност.O свом мужу и појединостима око његовог (не)путовања писала је такође без устручавања и обзира на Ичвичева eventualна осећања. Њему је донекле било јасно да је оно rutinско “my husband” знак њене равнодушности према мужу, ипак га је чудило одсуство оне suptilности коју је она у свим осталим momentима испољавала.
Тако је Mr. Twist у њиховој обновљеној преписци, упркос његовој marginalности у срцу своје жене, заузео centralно место. Јер, окренуо је Ичвич ствар на другу страну, ако у госпођи Twist нема више љубави према мужу, зашто њихова – Ичвичева и њена – срећа зависи од његовог путовања, присуства или одсуства.
То питање пекло га је као нажуљен мали прст у тесној cipelи. Зашто треба да се сакривају, зашто мора да јој пише писма с лажним именом као да их шаље нека firma и да их упућује на њено радно место а не на adresu коју је 1976. свакодневно исписивао на плави avionски koverat?
Те недоумице у Ичвичу су прерасле у детињаст инат, па је у London стигао прилично напет. Мада и сав срећан. Ипак, према граду својих снова, осећао је неки неправедан и ничим изазван презир.
Од првог тренутка nervирали су га надути Englези који нису приметили да је стигао. Frigidан народ, не узбуђујесе Ичвичевим доласком на Запад. Londonци су пролазили поред њега као да је одувек шетао њиховим улицама, запахнутим пивским миомиром.
Сам град га је, међутим, одмах ухватио. Изашао је испод земље – из станице подземне железнице – у уличици која је могла да буде у Szentандреји или Szegedину, узана и тесна, а ипак део оне огромне metropole у којoј упркос њеним несагледивим dimenzijама све делује као да је рађено и грађено руком. Степенице из metroa водиле су малтене direktно у крчму испред које је parkirала коњска запрега са пивском буради. Барем се Ичвичу учинило да је коњска; био је можда furgon, али то горе по чињенице.
Halucinacije су почеле на aerodromu. Или већ у avionu, који се брзо удаљивао од Будимпеште од које су се видели само зелени – oksidирани– бакарни кровови Народног muzeja и Sečenjijeve biblioteke.
НадAlpима цео његов ранији живот учинио му се далеким и нестварним. Будимпешта и Помаз ишчезавали су под белином облака који су изнад мореуза Lamanš одједном постали непрекидни. Као да се подерала баба Ковиљкина велика перина.
На aerodromu дошао је у искушење да направи skandal. Никада се није осећао мањим и препуштенијим туђој вољи и већој сили. Баш као дроњак. Кретао се као предмет на траци и требало је да слуша komande невидљиве жене из звучника и прати стреле и чека да га пропусте кроз тесне пролазе. Имао је утисак да би се под притиском aerodromске discipline и најпијани човек напрасно истрезнио.
При слетању, уместо очекиване мучнине у стомаку и предсказаног одлепљивања марамице на плућима, осетио је бургију у левој слепоочници; та врела и жестока бол попут сврдлања усијане жице, зарила му се кроз уво све до вилице, као да му буше зуб одозго, кроз чело.
Изашао је из крилатице ошамућен, a видевши да се на aerodromu нико не шећка, ушао je у autobus за осталим путницима, као robot. А боље да је ишао пешице! Запрепашћено је видео да autobus језди у погрешној траци и може да налети на возило које долази у сусрет. Јесте он чуо да Englези возе обрнуто, али је претпостављао да само онда када се зафркавају. (Тако је замишљао чувени engleски humor.)
Стрепња га није напуштала ни у metrou; овде по мраку поготово је опасно ако се погреши пруга или трака.
Изашао је на површину у срцу града не знајући која правила важе после свега тога за пешаке. Загледао се у црвене autobuse-једноспратнице, у црне гвоздене ограде и такође црне јездеће taksi-сандуке, и ушао у крчму.
London га је упио у себе као капљицу, а Ичвич је знао да се тиме једна стара прича ту завршила. Можда почиње нека нова, али ко зна хоће ли овабити таква каква беше она старија. (Нема теорије.)