Као кртица
Као кртица, своје londonске дане Ичвич је проводио под земљом, у мраку.
Забио би нос у plan подземне железнице и јурцао, као паук у мрежи, по црвеним, жутим, зеленим, смеђим, светлоплавим, тамноплавим, сивим и црним liniјама andregraunda Central Line, Circle Line, District Line, Bakerloo Line, Victoria Line, Piccadilly Line, Jubilee Line и Northern Line.
А жмиркао је и увече у полутами брачне спаваће sobe породице Twist, где се није палило светло због деце која су спавала у својим посебним sobама и нису смела да знају за маминог ноћног gosta.
По дану госпођа Twist била је на послу, деца у kolи, а Ичвич на улици. Дреждао је у muzejима, pabовима и огромним продавницама плоча.
Много је о њима слушао, да се rokenrol претворио у biznis, али ово ипак није очекивао. У срцу Londona, на Pikadiliju, највећа робна кућа је сада Virdin: продавница плоча, kaseta и postera. Покрет чупаваца није сузбијен pendrekом, него је купљен и претворен у краву музару. У тој огромној и изglancаној робној кући, старе плоче и kasete из 1960-година делују као прашњави eksponatи у затуреној muzej-sobи неке јако dinamiчне и ekspanzivне firme.
Добру живу muziku откривао је у мемљивим подрумима где су свирали неки нови одрпани клинци. А Pol Makartni има elegantно издавачко предузеће са стакленом kancelarијом у centru града.
Неоспорни су били само pabови; Ичвич је морао да призна да су londonске биртије нешто посебно. Можда су боље и од Бика у Помазу, Луке у Будимпешти и Малог Каленића оног крај Каленића pijace у Београду. Убедљива је пре свега количинска надмоћ: у Londonu се чини као да су најпре биле крчме а град је подигнут накнадно око њих.
Из Flud strita у ศelsiju, Ичвичу се улица Lajoa Kouta у Помазу привиђала као осој гледан из присоја, које додуше није умео да разликује без речника, као што је бркао jun и jul, oktobar и novembar, па је одлазио на састанке месец дана раније или касније. Требало би да пређе на hrvatске облике, lipanj, srpanj, kolovoz. Kolovoz enoa.
У стану у којем је боравио привремено као совјетска armија у Ma๐arској, Ичвич се вртео као неискусни возач у велеградској гужви.
По мраку, комади намештаја и свакодневни предмети сабласно су нарасли, не само по величини него и по kvalitetu. Ичвич је назирао велики раскош, а уображавао је још већи.
Realну слику угледао је тек трећег јутра када се побунио и није хтео да устане. Био је исцеђен од посете Britanском muzeju, па није чуо зврјање малог digitalног будилника. Госпођа Twist се тргла. Припила се уз Ичвича и шапнула му добро јутро. Good morning, darling. Jumping. Да скочи, ваљда као скакавац. Ногом је стругала јорган са себе и са њега а језиком му голицала уво, али узалуд. Ичвич јој је окренуо леђа, забио главу (своју) под јастук, и поново утонуо у сан из којег и није био сасвим испливао.
Она га је упорно гурала, а он се испод јастука бунио. Лако она скаче када цео дан седи на послу пред kompjuterима; али он табана по граду од јутра до мрака. Знају га већ у muzejима и parkовима. А ни у parkове не може увек због karakteristiчне londonске кишице која често сипи karakteristiчно. Као да небеса пате од hroniчне gripe.
А увече, додао је Ичвич, такође му нема опочинка; не, он и увече има обавезе, окренуо се најзад и зграбио госпођу Twist у свој челични загрљај.
Увече причају, шапућу задихани, као да им је свака реч последња.
То је било тачно. Откад су прекинули ћутање на степеницама испред Santa Maria della Salute, речи су из њих потекле као бујица. Госпођа Twist би седела у Ичвичевом крилу, с главом на његовом рамену, и причала, а он такође. Говорили су час monoloшки, уроњени и надаље у себе, у дубине које је ископала дугогодишња унутрашња самоћа, час пак узрујанао, обоје у исто време. Разговарали су не само речима, него и очима и рукама, а госпођа Twist и тртицом, membranски осетљивом у Ичвичевом крилу. Седели би тако обично до зоре, када би пали загрљени једно другом у сан.
Треба ли се чудити, брундао је Ичвич поспано, што је он сад grogi. Не може да устане, ни да га убију. Онда поготово. Не би данас издржао на улици или под земљом. Већ боље познаје London него ศarls Dikens.
Госпођа Twist је погледала на часовник и рекла да је Ичвич будала fool, а он је одмах почео да пева The Fool on the Hill од Bitlsa. Будала на брду. То се ma๐arски каже магарац на брду: стоји као магаре на брду, продубљивао је komparativне dimenzije настале lingvistiчке situacije, али тада се зачуо дечји смех из купатила, па је у спаваћој sobи избила panika; завладала је atmosfera из несташног доба renesanse и настала је boka่oвљевска scena, као када у незгодно време наиђе незгодан муж. А деца су у том погледу још незгоднија. Не могу рећи да је поспани чика у gaๆaма мамим kolega из Amsterdama, како су лагали деци када су се срели у Taueru.
Вичући наредбе клинцима, госпођа Twist је издала шапатом наредбу и Ичвичу. Да се сакрије у plakar. Ако су већ створили atmosferu из доба renesanse.
Завлачећи се у orman, Ичвич је издао усмени testament према којем у случају ако у недостатку кисеоника угине у plakaru, моли да му се посмртни остаци сахране на Ebi Rodu, у пешачком прелазу где је Don Lenon fotografiсан у белом оделу, а бос. Или ако не могу да дижу asfalt, нека га одложе komotно поред Lorda Bajrona у Vesminsterској opatiји.
Ако пак frigidни Englези немају места и разумвања за њега, дошљака са источне стране, нека га сахране у Britanском muzeju у неки sarkofag. Одмах поред faraoна Mamlaza Петкомадругог.
Ово је шапутао из ормана у који га је госпођа Twist, премда је ценила verbalне produkcije, стрпала а потом и закључала. Чуо је како је окренула кључ.
Вероватно зато да Ичвич не би испао из ормана, на глави са њеном kamirском сукњом.