У купатилу
У капитилу породице Twist Ичвич се дуго шепурио пред огледалом, на глави с kamirском сукњом госпође Twist.
Изашао је из plakara комад сав укочен, и кренуо да се исtuира у кади коју је већ познавао: чинило му се да је направљена од porcelana попут баба Ковиљкиног венчаног чанка. Тај чанак стављао се на трпезу само на славу и на Божић, али и тада само првог дана када се једе supa с гркљанчићима, и наравно на Ђурђевдан, помашку црквену славу.
То га је подсетило на повратак који се приближава.
Одврнуо је славину од тешког бакра, и пустио зорњак. Задовољно (у plakarима нема toaleta) и са осветничком страшћу је посматрао жути лук како се сједињује с млазом топле воде и отиче с њом заједно у londonнски andergraund, у подземни Велики kanal, из којег се онда испод Tauerског моста улива у Temzu која их односи у Северно море.
Нешто је госпођи Twist причао о томе још у Venecijи. Да њен долазак у Socijalistичку Народну Repubiku Maπarску 1976. године, после улице Θengeri, Ичвич у ствари није спречио због страха од тобожњих politiчких последица на које се тада позивао.
Прави разлог било је њихово купатило којег није било!
Ичвич се 1976. године у улици Lajoa Kouta у Помазу купао у lavoru.
Мала просторија с hoklом и lavorом била је одвојена од pajza шареном завесом, а кроз прозорчић осетио се мирис из стражње avlije пуне кокошака, а допирао је и смрад talе залепљене непосредно уза зид кухиње, a допирао је смрад калацака са свињама, и ђубришта које је замењивало доњу ограду према потоку. Сав тај воњ, када би пирнуо ветар с Поткамена, завлачио се у sobe и ormane.
То је био прави разлог, а не kapetan Bela Sabo и maπarска policija.
Није Ичвич могао да замисли девојку која је на Vembliju гледала Bitlse, да гледа како јој баба Ковиљка маже прженицу рукама које је претходно отрла у kecelju у којој је била да храни свиње.
Раније му све то није сметало, али после повратка из Tatra улазио је у малу одају за умивање као да иде на стрељање.
У црвеном лонцу на којем је поуцао калај а на дну му се као со нахватао камен, уносио је топлу воду и сипао je у lavor. Четку за бријање и ilete, maπarски figaro и скупи vilkinson који му је кева куповала за рођендан, оплахњивао је у посебном, plehаном лончићу. У дедином. А деда се бријао бритвом, као да хоће да се закоље чинило се Ичвичу.
Све то, бријање и умивање у мрачној рупи, доживљавао је после Tatra као да му деру кожу.
А тек balet раскречених ногу над lavorом и клизање босих tabana на влажној глини!
Јесте. У бедној купаћој komori, као и у pajzu, под је био земљани.
Када би седео на amlи и прао ноге у води на којој је сапуница од умивања лебдела као пена у малим морским заливима, дошло му је да шутне све то, lavor и Помаз, Socijalistичку Народну Republiku Maπarску и цео свој усрани живот закопан у ово парче земље које се зове њиховом avlijom и кућом, из које, говорио је Ичвичев отац, њега, као све његове претке, могу да изнесу само ногама напред. Као деда Живка, деда Миту и остале. На рамену. Ако ће у Помазу бити још српских рамена када он умре.
Те приче о далеким дедацима Ичвичу су се тада смучиле. И оне о деда Мити кога су спомињали као најваљанијег gazdu у селу, а и оне о деда Живку кога је био глас пијандуре и весељака.
Полако, у Ичвичевој глави, деда Мито је постао деда Mitos. Неки општи предак који је дошао с руљом избеглица 1690. године под вођством patrijarha Arsenија Чарнојевића.
Деда Миту су изнели на рамену, ногама напред, пре Ичвичевог рођења. Деда Живка је, међутим, добро познавао, и сећао се својих одлазака по њега код Бика.
Дедер тркни и зовни га, јер ако га ја зовнем... слала би га баба Ковиљка, као заговорник мировљубивог решења.
Деда Живко је konzumовао пиво као aperitiv, пре подне, пред ручак; иначе пио је, у ствари цео дан пијуцкао vino, бледуњав roze, мешавину сланкаменке и oporta, из свог vinoграда. Ако би га унук затекао у birtији у важном дивану, деда Живко би извукао buπelar из стражњег depa својих изношених somotских у помашкој terminologijи кумошких θakira, ишчепркао две-три forinte и послао Ичвича да купи себи малу чашу пива, звану pikolo. Дечак је у почетку волео да полапће само пену, а горку жуту течност која га је подсећала на мокраћу сркао је само из части, али временом је заволео и то. Као што је и чај заволео тек у gostима код тетке у Калазу. Тетка Савета му је у tej сипала малко ракије, свега par капи. И себи, па и Сунцу теткином. Криомице, да тетак не види. Срченце са домаћом комовицом износила је из komore под keceljом, као да се чеше по стомаку.
Једном је Ичвич деда Живка затекао у расправи са слепим Пачетом. Старији од Ичвича десетак година, Паче је изгубио вид у детињству, када су се играли војника на Кленићу, њивама према Калазу, одакле су 1945. надирали Руси. Дечаци су нашли ручну bombu, а она је, док су je растављали, explodirала у Пачетовим рукама. Изгубио је вид и нагрдио лице, а руке су му од oka остале дрхтаве. Као пиктије, за које у Помазу кажу паче. Дрхти као паче. Сви су га тако звали у селу, Срби, Maπarи, vabe и Totови. Паче. Главу је трзао nervozно, увек у правцу гласа који је изабрао од мноштва звукова, а говорио је брзо, понекад пребрзо и за себе.
У свађи са деда Живком Паче је спомињао стару partiju у којој је кума Мито победио Пачетовог деда Шалајка, који је тако на kartama изгубио земљу. Али само зато што је, тврдио је Паче, деда Шалајко пијаном главом бацио црвеног keca на зеленог краља, а то је кума Мито, трезан, искористио.
А ђе си ти био, јебо те ћаћа, да си то виђо? увредио је деда Живко слепца, мада нехотично. Хтео је да каже да Паче у време legendarне partije није био ни рођен. Отац ти се сиграв још у прашку у кратким prundlама.
Нека, нека тресао је главу Паче. Све је мени мајка Сока исприповедала.
Мајка Сока? А јел ти приповедала како трава расте? Дал си то чув? Како се на ђурђевдански уранак слуша на Слемену како трава расте? Са госпон бележником? Дал ти је мајка Сока и то исприповедала?
Ичвич тада још није разумео деда Живкову metaforu о слушању траве како расте; касније, међутим, казало му се само. Када је и сам praktikовао излете на Слеме.
У купатилу familije Twist сетио се Пачетове мајка Соке и њене слободе и љубави са бележником. Ваљала се с њим у трави, у lingованом оплећку. У мирисавој трави пуној цвећа. Пола века пре hipija. Та баба у чије се попуцане пете лепила балега, била је можда чак и слободнија него деца цвећа; теже је бити слободан у Помазу него у San Francisku.
Tuирајући се у ваљда porcelanској кади у Londonu, Ичвич се сетио како је 1976. године, бришући ноге над lavorом, гледао испљускану воду на исtabanом глиненом поду и са запрепашћењем схватио да је то тло старо три века.
Триста година.
Постало му је јасно да је то под његовим ногама буквално она иста земља не само као место него као materija коју је ко зна каквим древним алатом или ноктима опкопао његов предак, избеглица са Косова испред Turака. Дошао је овде пре триста и kusur година и укопао у земљу темеље њихове куће. Ове исте.
Та мисао Ичвичу је 1976.године, док је цупкао мокрим ногама на тристагодишњем парчету земље у Помазу а маштао о никада виђеном Londonu, била страшна.
Међутим, седамнаест година касније, у раскошном londonском купатилу, зурећи у бријач мужа жене у коју је цео његов живот био уперен, учинило му се да је све то свеједно.
И за ову кућу је копао темеље неки деда grandfather и нико не може да garantuje да је тај био претежнији даса него Ичвичев деда Mitos.
Све то, земља од триста година или milion, земља српска, maπarска, turска или englеска, исти је курац.
Само, у том тренутку, у кади од porecelana као баба Ковиљкин венчани чанак, Ичвич је изгубио и London. Јер онда је и London исти курац.