Totalna слобода
Totalna слобода је први сусед ништавилу. Ичвич је добро познавао и непогрешно препознавао ону чашу после које човек мисли да му је потребна само још једна, последња, па да се догоди чудо – metamorfoza и право преображење. Све што је изгледало немогућим, делује дохватљиво. Учини се да помоћу оне још једне чаше, све се може.
Лако би неко на основу тога могао да закључи, објашњавао је Ичвич госпођи Twist, да је ствар веома проста: треба стати код претпоследње чаше. Али јок; услов претпоследње је последња чаша; способност и решеност да се стигне до ње. Да се оде до краја.
Не уме да се љуби онај ко не жели да се и потуца. То се осети; а онда džaba било коња враних, рекао је Ичвич (englески!) вероватно не баш јасно.
Госпођа Twist га је, међутим, схватила. Све је то условљено hemiјом људског organizma. Њих на Западу нису убијали у појам marksizmом и materijalizmом, па на bioloшке и hemiјске основе људске psihe овде гледају objektivnије него у Помазу, рекла је стручно.
Она се већ годинама бави изучавањем feniletilaminа, скраћено PEA, hemikaliјом љубави. Дејство те supstance може се предочити grafikonски, путањом у успону и опадању. У почетку љубави feniletilamin изазива euforiju, узрујаност, знојење дланова, руменило образа, лупање срца и велик полет душе. То траје три-четири године, а после тога следи пад; organizам се постепено навикава па је за одржавање истог intenziteta emocija потребно све више feniletilaminа, а када organizам не може да производи довољне количине, ту је крај љубави.
Euforiчни период, додала је госпођа Twist, траје толико времена колико је у прастаро доба primitivним parовима требало да подигну једно дете. Три-четири године. За женку која је носила девет kilograma у једној руци а свежањ грања у другој, била је потребна помоћ. Али чим је прачедо проходало, збогом дико: par се разишао и свако је тражио нову особу за подизање feniletilaminа. Он се мења у човеку као притисак крви или šeæer.
Њих двоје, шапутала је госпођа Twist, имају срећу. Седамнаест година су чували свој feniletilamin у првобитној жестокој formи, успешно. Сад је поново прокључао, зрео као старо vino.
Племенито vino од седамнаест година. То треба знати дочекати.
Она се нада, рекла је, да се тиме и трајање euforije продужује најмање за наредних седамнаест година. То би било и довољно, јер после је вероватно већ свеједно. То је као Ичвичева последња чаша.
Јесте, сложио се он. Totalna слобода. Када emocije више не зависе од hemikalija. Ни на просвећеном Западу, ни у Помазу.
Тако су они разговарали дан-два пред Ичвичев повратак у Помаз. Госпођа Twist је изразила своју наду да се овога пута не растају трајно, поготово не заувек. Много је размишљала о питању растанка заувек. О томе да ли је то уопште могуће. Ичвич је citirao Достојевског који каже да то није могуће, па и не постоји.
Сутрадан је направио последњи круг подземном железницом, обишао своје крчме и опростио се од маторог hipija у Hajd parku; седи чупавац је пушио marihuanu и рекао Ичвичу да су за све криве instituciје: држава, војска, црква и брак. И Džon Lenon је погрешио када се оженио.
Ичвич је напустио park натрашке; ишао је у rikvercu, као да снима. Као да прави покретну разледницу.
На једној karakteristiчној englеској наслоњачи на расклапање неко је заборавио мараму, коју је Ичвич после краћег обазирања присвојио.
Тако се вратио те последње вечери у загрљај госпође Twist. Опет су седели у foteljи и светлу свеће, загрљени и наслоњени на раме једно другог, затим су ушли у спаваћу sobu где је госпођа Twist, тихо, цикнула од изненађења.
На зиду спрам постеље, угледала је Veneciju.
У fluorescentном оквиру, кроз маглу и испаравање Великог kanala, лебдели су обриси bazilike Santa Maria della Salute.
Гледали су слику, затим су ухватили једно другог за руку и кренули ка kubeту, изнад којег су коракнули међу звезде на небу.