Ђурђевдански уранак
Ђурђевдански уранак у Помазу те године био је сасвим неуобичајен. На сам празник, Ичвич је бануо у цркву буквално са aerodroma, у коси са мирисом Londona.
По kameru тркнуо је тек после liturgije, а када се вратио у portu да снима, своје сусељане затекао је у великој debati.
Данима је већ буктао у селу спор о томе да ли да се на Ђурђево приреди bal. Многи су сматрали да би било непристојно, пошто је цео Помаз у жалости.
На чика Тићевом гробу још ни трава није израсла, рекли су старци у црквеној општини.
Други су мислили супротно. Да је црквена слава права прилика да се село на достојан начин опомене свог славног сина, великог kompozitora, tragiчно преминулог чика Тића. У свечаном programu пре bala могао би се приказати руковет његових песама. “Ђурђевска кишица” у три гласа и “Помашки noturno”.
Жалосну вест Ичвич је чуо од баба Ковиљке. Бака је поваздан седела у kapiји, продавала трешње и бели лук, и слушала tranzistor.
Пролазници су се заустављали да pazare и поразговарају, а старије жене долазиле су и specijalno на divan. Био је то прави informativни biro у centru Помаза, али с kompetencijом на васколико Српство у северном му расејању.
– Умро је, замисли, синко, чика Тић, жалосна му мајка, у ваздуху, ко тица – дочекала је Ичвича оног кобног дана баба Ковиљка. – Пав је с крилатицом тамо неђе у песак, у Afriki, ђе ли. Ишав је, матора луда, да види Hristov гроб. Ћев је и он да буде efendija ил тако нешто. Па добро, adžija – одмахнула је старица када ју је унук исправио. – Изгледало је да ће га иждерат rakija, subito није имо већ ни džigercu, а ето ти, завршио је ко нико у селу.
У спору око приређивања bala превагнули су најзад уметнички argumentи. Чланови помашког tamburашког orkestra залагали су се за bal, а свој долазак и спремност да program свечано отвори наговестио је direktor Maðarске лекарске komore, Popovics Vazul. У коме се сада, рекао је Помазлијама уз чашу, усред светске вике и хајке на Србе, пробудило порекло. Српство.
Он се свечаном скупу обратио на свом materњем језику. На српском, као Василије Поповић.
Ичвич га је слушао из bifea. Али тек онако, левим ухом. На десном је држао mobilни telefon. Госпођа Twist му је радосно јављала из Londona да се Mr. Twist вратио из Njujorka и да је све у реду. Схватио је што му је рекла. Ипак је то најcivilizованија varijanта. Они остају заједно због деце, али када Ичвич дође у London, она има зелено светло.
Ичвич је промрмљао нешто о службеном telefonu који не може да пљачка у недоглед, дакле мора да прекине разговор. Јавиће joj се сутрадан. Искључио је aparat и отишао до šatora где се продају медењаци, licitarска срца и играчке; на Ђурђевдан у Помазу пред црквом одржава се vašar; у Ичвичевом детињству био је цео ред tezgи, сада свега једна-две.
Купио је разгледницу с panoramом Помаза у позадини с Поткаменом и написао неколико редака, englески.
Поздрав из Помаза. Ено његовог села на другој страни, нека га госпођа Twist види барем овако, на слици. За долазак у London видеће. Захваљује се Mr. Twistu на разумевању и дозволи, али по том питању kompetentан је једино kapetan Bela Sabo. Изузев ако је већ у penzijи. Или у гробу. Треба проверити. Сигурно неће правити problem када му Ичвич објасни да су они тамо на Западу тако јако civilizoвани да мужеви својим женама, за годишњицу брака, поклањају слободу за једну лепу позну љубав. Као да им уплаћују летовање. На пример у Veneciји. Или Tatrама. Kapetan Bela Sabo има да зарида од ганућа.
Хтео је да убаци разгледницу у poštaнско сандуче, али није имао markицу. Купиће сутра, мислио је и ставио kartu у džep.
Из porte чула се свирка, али ђурђевданска прослава у целини била је тужна.
Пред зору, када на ногама остану само прави beæarи, frula чика Тића неће засвирати. Спустили су је у гроб уместо чика Тића чији земни остаци нису пронађени. Нестао је просто у ваздуху.
Паче и Дугачки Саво усидрили су се у bifeu и пили rum са пивом, а Ичвич се понашао чудно. Шврљао је тамо-амо, од šanka до orkestra, и разговарао са људима као да игра simultanu partiju šaha са целим селом. Или као да се опрашта од свих.
Баба Ковиљка је седела за столом у великој salи, колутала очима и вртела главом. Молила га је да бар ове године не прави лудорије.
– Та и ти с вољо маторог!
– Не sekiraj се. Има ноћи које су свемоћне.
Ипак, Ичвич је овога пута послушао баку. Не због ње, него због чика Тића. Обуздао се и када га је Laudина сестра звала да играју, као прошле године, rokenrol.
Док orkestar свира кукуњешће.
То је био његов лањски skandal и сви су очекавили да га понови. Он је, међутим, одбио.
Има ствари које се не понављају, рече. Никада.
Отишао је и у bife и купио flašu ruma.
Plan је сковао вероватно у том тренутку.
После поноћи, када су се жене и старији већ разилазили а јењавало је и коло, следили су tradicionalни тренуци Пачета. Слепи је латио mikrofon, налактио се на раме harmonikaша и отпевао своје две песме. Четир коња дебела и Ој, јаворе, јаворе.
Код ове друге, улогу је имао и Ичвич. Он је пре пет-шест година, када је у суседној Szentандреји основан hor Јавор, склепао стихове:
Кад те слушам, Јаворе,
морам ићи напоље,
и refren:
Ми смо славно друштво Јавор,
Бљујемо у lavor.
После finala Ичвич је накитио orkestar црвеним стоткама; violinistи је прикачио на гудало, begešar је добио на чело, а у harmoniku Ичвич је уденуо зелену hiljadaрку.
– А сад Низамски растанак! – дрекнуо је, али када су свирци замахнули, ипак их је зауставио. – Stop! Не овде! Идемо, banda, на гробље!
Викнуо је Laudи да општинску волгу, наследство из komunizma, дофура пред Дом kulture.
Сви су се стрпали у кола – Lauda, слепи Паче, Дугачки Саво, Ичвич, harmonikаш, violinista, tamburаш и braèош, а begešar сa великим kontrabasом згуравио се у gepek. Црна, тешка limuzina прошла je кроз Помаз као gondola, а begešar је чучао у отвореном пртљажнику, наслоњен на kontrabas као на весло.
Lauda је parkirao код мртвачнице. Ичвич га је замолио да упери reflektore у правцу чика Тићевог гроба, а orkestru је наредио да крену.
Ишли су кроз гробље светлосном стазом, напред Ичвич с боцом ruma, иза њега Дугачки Саво и слепи Паче, држећи га за раме. А за њима, свирци.
Ишли су ћутке, без речи. Само је код гроба почео Паче да кукумавчи. Да то није ред.
– На гробу се, код нас, не свира.
– Али у овом гробу нема никог – рекао је Дугачки. – Само frula.
– Ође му је душа.
– Divanиш којешта – одмахнуо је Ичвич. – Душа му је горе. На небеси. Свирајте!
Слепац се замислио. Своје лице, мрко од неспавања и пића, окренуо је увис, као да чује зујање aviona. Violina је зацвилила, тужна arija се одбила са Поткамена, а на помашком гробљу, око празне раке, flaša ruma кренула је у круг.