Видиком
Видиком су заdominirала огромна муда.
“Матори hipi”, налактио се Ичвич испружен на ледини. Из жабље perspektive, сетним осмехом је посматрао како мртав-хладан bobi одводи оседелог чупавца који је уобразио да је Hajd Park nudustička plaža. Проређени праменови косе и чуперци разбарушене браде лебдели су му, бели, као вело неке несретне, полуделе невесте. Нико се није узбуђивао, Englези су лежали у ligeštulима, лењо, као гуштери на млаком сунцу.
Ичвич је погледао на sat. Иако је из искуства последњих дана знао да госпођа Twist нема обичај да на састанке долази тачно, требало је да крене. Није био неки turista, тешко се сналазио у туђем свету, mape није разумео, заборављао је имена улица, тргова, metro linija и autobusких станица. Зграде, излози, reklame, улични споменици за њега су били свуда исти.
А London је изазивао у њему и посебну одбојност. Престоницу Englеза доживљавао је као оличење свих оних препрека због којих госпођа Twist није могла да буде његова.
У том раскалашном и убуђалом граду она је живела као краљица, и као роб. Ичвич је знао да је од ње London направио жену која је другачија него оне жене које је познавао. Али исти тај London био је и тамница из које госпођа Twist није могла а можда и није хтела да изађе. Ичвичу је пак била дозвољена само посета, turistичка. Да блене као клинац у зверињаку. Zoo.