Паре
Паре је Ичвич мењао чим је стигао, још на aerodromu. За londonске прилике неку цркавицу. Ипак треба да му буде доста. Госпођа Twist је очито пуна лове, али није говорила о њој. На то вероватно није била навикнута, а и није хтела да га увреди. Да му поред konaka понуди и džeparац. Ичвич ипак није bel-ami.
Учинила је изузетак само у indijском restoranu Tandori где је била упорна код плаћања, пошто га је на вечеру, после изложбе и пријема у Краљевском institutu, она извела. На крају вечере, док је плаћала, Ичвич је последњим комадом топлог хлеба умакао остатак љутог sosa, руком као Robin Hud у šervudској шуми.
Срећа што више не cuga, јер би му поред оваквих цена цео budžet одлетео за дан-два, мислио је загледан у рачун, servirан на посебном tanjirчићу. Госпођа Twist је под pedantно uštirkану salvetu кљукњула двадесет funtи. “Шездесет maraka у devizама”, рекли би Југоши, осмехнуо се Ичвич, али горко.
У Југи је стање језиво. Земља се распада, гори и тоне у крв, а Десанка, Ичвичева сестра од ујака, живи у Новом Саду.
Од десет maraka месечно. “У devizама.”
Такве су сада тамо плате. А куповна вредност dinara, док човек сиђе од благајне на улицу, губи половину. Nа првом спрату могао би за своју плату да купи две rolne WC-papira, на приземљу само једну. А док стигне у радњу, ниједну. Зато што му паре не вреде ни толико, или зато што нема WC-papira.
Зато је Ичвич решио да у Lonodnu уштеди нешто deviza за Десанку. Послаће јој по Беби Бабић која повремено такође носи својима у Београд оно што јој остане од зараде у пештанској српској gimnazijи. Многи то раде, škola је пуна избеглица из земље која није у рату. Само јој уоколо пламсају tarabe.
Према Десанки Ичвич се свеједно осећао дужним још од 1960-их година када му је она слала, додуше не devize, него – много драгоценије – muziчке magazine Džuboks и Bravo, са сликама и posterима Bitlsa, Hendriksa и осталих богова pop-muzike и hipi-покрета, о којима су rokerи и pubertetлије у Mađarској, одсеченој од света гвозденом завесом, само сањали; радовали су се и нејасним црно-белим fotografijaма у новинама Савеза komunistичке омладине које су писале о зверским koncertима широм трулог Запада на којима дивља покварена омладина, пијана од koka-kole.
Ичвич је у Помазу, српској селендри између Будимпеште и Szentандреје, имао на зиду велику kolor-слику Džona Lenona у кошуљи на цветиће. Такву је носио и Ичвич. Отприлике такву. (У ствари мамину девојачку bluzu.)
А тек farmerице! Super Riffle, које су Југословени švercовали из Italije, а Ичвичева бака их је с грчом у стомаку преносила преко границе код Келебије, опасане под широком сељачком сукњом. У тим farmerкама Ичвич је 1960-их година био у Помазу car, а такође и у Будимпешти, у legendаrном Омладинском parku. Односно дуго само испред parka, јер упад у farmerкама, све до шездесет осме-девете, био је забрањен.
Сaда би могао да се одужи Десанки. Јадна, летос је сањала лубеницу. Месеца avgusta.
А Ичвичу у Londonu није требало много. Имао је месечну kartu за metro који овде зову andergraund. Исто као у Пешти онај стари metro из 19. века: подземни, тако кажу староседеоци, међу њима и чарнојевићевски Срби из Велике сеобе 1690-те, па са припадницима најновије сеобе – са новоседеоцима – често имају језичке и саобраћајне неспоразуме. “Хватај подземни.” “Ја сам мислила да треба metro”, мудровала би на пример Беба Бабић.
Engleзи кажу још и “tjub” – пише се tube – што значи цев, tuba, kanal, јер londonске metro-linije заиста премрежују подземље града као цеви и kanali. Из тог огромног lavirintа а у сваком добу дана, а нарочито ујутро и увече када радни London иде на посао и када се враћа кући – мушки део претежно кроз крчме, mase народа излазе на површину као kalodont истиснут из tube.
Ичвич изјутра поједе оно што му госпођа Twist diskretно оставља у кухињи. То је прави englески доручак (breakfast): hemendeks и чудна неизмућена кајгана са прженом šunkом, па tost који баба Ковиљка у Помазу зове прженицом и маже белим луком и пачијом машћу; овде на то иде puter и džem, необичан али веома укусан мешани пекмез од јагода и јабука: strawberry and apple jam. Уз то се налипа чаја који се овде пије из већих лончића него код куће, и миран је до после подне. Тада зађе у неки pab и смаже porciju пржене рибе с кромпиром, fish end chips, или сврати на picu код Italijана; има где за 3,40 дају колико човек може да поједе. Још по која koka-kola – kok (Coke), како је овде зову – и бог!
Koka-kolu је пио не толико због жеђи колико због крчме. Ништа није видео од Londona ако није видео pabове. Макар и трезан.
Tauer, Bakingenска palata, Vestminsterска opatija и katedrala, Big Ben и остале глупости? Камење. Сложено мало друкчије него другде. Па шта? Tejt galerija и Tarnerova слика о Venecijи с bazilikом Santa Maria della Salutе? Ено је, те слике, у albumима.
Матори помашки muzikант, чика Тић, често је говорио Ичвичу о muziци, истичући да најсавршенија muzika, muzika sfera коју човек и не може да чује – није muzika. Ту tezu је чика Тић, поводом grчке мастике која се зове uzo, пренео и на камење.
Камен који не мења место и облик, исклесан и уграђен камен, више није камен. То је каменов леш. Мрцина. Чика Тић је то видео на Akropolju.
Када је човек трезан, Akropolj није ништа претежнији од Поткамена на szentандрејској страни Помаза. Узвишење и мртви комади белог камена.
Оживи само када проради мастика. Тада се, уздахнуо би чика Тић, Akropolj заљуља до темеља.
– А пучина, синко, таласа се, богати, некако чудно. Није лево па десно, нити горе па доле, него furt па furt около као ringišpil.
Шта дакле вреди Grчка без мастике? Шта тражи човек трезан на Akropolju? Шта би у Francusкој без vina, у Русији без вотке, у Ameriци без viskija?
И овај London без пива није онај прави. Премда је присутан, fiziчки опипљив као гола жена. Ипак, с koka-koloм делује сасвим idiotски.
А искушење било је велико. Неsportски огромно. У свакој крчми точе дванаест врсти пива. Светло и црно, жуто као злато и смеђе као kafa, лако и густо, пенушаво и глатко, по жељи у малим чашама од танког стакла: small beer, или у великим и тешким kriglама. Pints.
Највећи изазов представљао је мирис. Задах пива којим је запахнут цео London, враћао је Ичвича у детињство, у помашку крчму Бик куда га је често слала баба Ковиљка по деда Живка, обично пре ручка у недељу. “Кажи матором bećaru да се торња кући ако неће да ја одем по њега! Оладиће се supa.”
Ваздух Sohoa није био просто успомена, него потпуно identiчан са ваздухом и мирисом из помашког Бика.
Игром слушаја (?) Ичвич умало није посрнуо. Ушао је у pab и наручио пиће, своју уобичајену koka-kolu, али крчмар га није разумео или није хтео да верује својим ушима, па му је наточио kriglu пива. Црног, пенушавог.
Ичвич је исплатио, узео пиће и сео крај крај прозора. Напољу је врвео Soho. Krigla је стајала пред њим изазовно. Подигао ју је и опрезно као lopов помириснуо. Одмах је схватио да тако нешто никада није пио. Спрам тога сва она mađarска пива која је својевремно као смук локао, била су коњска мокраћа.
Али знао је такође да не сме да окуси јер онда нема краја. А dijagnoza на одељењу за intenzivну негу у пештанској болници у улици Sabolč била је јасна. Doktor Haršanji вели да се чудеса не понављају. Он као лекар, признаје, не уме да објасни чему треба Ичвич да захвали што је остао жив. Срце му је стало једанаест пута. На грудном кошу виде му се опекотине, ужежени колутови од elektrošokова којима су га враћали одонуд. Нико у то није веровао ни први пут, а камоли трећи, четврти па десети и једанаести пут.
Doktor Haršanji је саветовао Ичвичу да дванаести elektrošok не би требало да provoцира.
Fiksирао је дакле пиво као да га пије очима. Шта би било када би га само лизнуо? Ради укуса. Или да сркне онако из kamuflaže? Да нагне криглу и напуни уста па преврне језиком, прожваће и измљацка, а затим врати у чашу, пљуц, и жao. Нико не би приметио. Englези су frigidни према другима, не konstaтују човека два посто.
Само, то није ништа. Један гутљај је, у ондосу на све, nula.
Устао је и изашао. Пиво је остало нетакнуто. Прелазећи улицу кројача, Karnabi strit, где је од mode 1960-их направљена konfekcija и biznis, више и није жалио за пивом.
Све је као камење. Увек и свуда исто. Чак и пиво.