Дим.

“Dies irae, dies illa, solvet saeclum in favilla”,
средњовековна himna.
“На Дан гнева свет ће постати пепео”

Кроз дим се помаљају лица.
Girl и Boy пуше.
Полако се разабиру и остали.
WC Српскоhrvatске gimnazije.
Цео 4. разред стрпао се у мушки WC.
На момцима и девојкама maturске траке:
1966-1970.

По зиду натписи.

Haos разговора у WC-у
потискује појку.
Прича се на hrvatском, српском
и mađarском.

Прозор WC-а.
Кроз одшкринуто окно види се
školско двориште.
Свечаност затварања године 1969/70.

Direktor држи говор,
ученици, наставници и родитељи
напунили avliju.

У стаклу прозора огледа се
katoliчка црква на Тргу ружа,
преко пута škole.
Kamera кроз прозор
излази на двориште.

“Устајте презрени на свету”,
“Dies irae, dies illa”,
звоњава са торња.

Fragmentи свечаног говора:
Драги ученици, draga djeco,
опет је прошла...
pa ste...
нашег zajedničkog
матерњег и materinskog језика...

Kamera се уздиже.
Трг ружа
из птичје perspektive:
зграда školе,
у дворишту празнични скуп,
с друге стране црква.

Из једне тачке куља дим.
То је прозор WC-а у školи.
Дим се полако простире
и најзад прогута
целу слику.
Дим.

Дим.

Mix је постао
неразговетан,
све јасније се издваја
hipi himna.

Кроз дим појављују се
Girl и Boy, лица: premier plan.
Гледају се заљубљено.
Fokus се полако шири,
главе, рамена, тела.

Girl и Boy су голи.
Коса им је пуна цвећа,
у врату им виси венац.

Око младенаца појављује се
4. разред.
Плаве maturске траке 1966–1970.
сада су огромне,
девојке су замотане у њих
као nimfe.
Игра се спори rokenrol.

Plan се шири.
Будимпешта,
Oмладински park
у подножју будимске тврђаве.
Kamera прати плес,
у позадини Дунав
и два моста. Eržebet и Lanchid.

Hipi венчање.
Усред rokenrola
Ортак чинодејствује.
Свечано мота cigaretu,
даје по један дим младенцима.
Прво повуче Girl, затим Boy
из њених уста. Потом обратно.
На крају се, најзад, пољубе:
дим прелази из уста у уста,
затим певају.

Сви урлају и играју.
Успорено кружење
претвара се у дивљи плес.
Dominира цвеће, венци,
плетенице, ослобођене латице
и огромне плаве траке,
1966–1970.

Girl и Boy су у средини шарене mase.
Каткад блесне нечије голо тело.
Остаје неодређено да ли и играју
или воде љубав.

Kamera и сама кружи,
прати лудачки rokenrol.
После почиње да се заноси.
Хвата плесаче, цвеће и траке,
онда небо, затим Дунав. Пучину.
Кретање у том троуглу постаје испрекидано.
Плаве траке, небо, Дунав.

Постепено преовлада плаветнило.
Небо, Дунав и плаве траке
више се не разликују.

Са последњим
звуком песме
Led Zeppelina
још једанпут
залепрша и оно
1966–1970,
затим остане чисто
плаво.

Плаво.
Претапање.
Боја се комеша, таласа,
затим лепрша.

Из плаветнила се разлепрша
тробојница. Црвено, плаво и бело,
у средини са оцилима.

Слика се шири.
Gimnastiчка sala,
на зиду натпис:

Боже благослови нову,
самосталну српску školu!
Сретно у новој školској години!

За дугачким столом руководство školе
и владика.
Десно од њих мушки hor,
dirigent размахан.

Kamera се окреће према sali.
Деца, родитељи.
У заокрету kamera хвата прозор.
Кроз одшкринуто окно види се
katoliчка црква на Тргу ружа,
преко пута školе.

Воде Исто Дете,
она га држи за леву, он за десну руку.

Погледају се заљубљено,
дете је тада ван слике (испод).

Трешти
“Ускликнимо с љубављу”

Boy води Isto Dijete у двориште.
Учитељица га гура у први ред, на клупу.

Kamera кроз прозор и стакло,
које служи као огледало,
шестари између две свечаности.
Прелази се не примећују,
само се по dekoru зна где смо.

Mix.
Слика и tekst нису у sinhronu,
види се нпр. direktor, а чује се владика, итд.

Триста година после patrijarha Чарнојевића...
In nomine patri...
Дижите školе, деца вас моле...
Да помјанет господ бог...
Tisućljetni san...
Уз помоћ матичне земље...
Diljem...
васколиког...
blagdan...
прадедова...
u Europu...
колевка civilizacije...
materinski...
матерњи...
nitko više...
само наше...

Понавља се блиски kadar деце.
Први ред, лица најмањих.
Деца су запањена.
Једно се смеје, друго плаче,
треће зинуло.

Исто Дете,
и у sali и на дворишту,
кад примети kameru,
маше.
И нешто виче.

Последњи крик се стапа
с новом песмом.

Када Исто Дете ућути,

Исто Дете плаче.

Fokus све мањи,
лице Истог Детета,
очи па сузе.
Најзад цео plan само сузе.
Теку попут реке,
светлост се разбија
и прска по њима
као по затрепталој пучини.

Дунав.
Светлост прска
по затрепталој пучини.
Претапање.

Kamera се диже,
хвата panoramu између два моста.
Eržebet и Lanchid.

Girl и Boy трче преко моста.
Кораци на ritam песме.

Међу њима трчи Исто Дете.
Обоје га држе за руку.

На будимској страни
пењу се на камен “km бр. 0”.
Скачу са њега на траву,
Исто Дете разапето међу њима
лети.

Утрчавају између две kolone auta
у tunel.
Kamera их неко време прати,
споља, са људске висине.
Из тог угла се назире
супротна чељуст tunela.

Међутим, чим они ишчезну,
kamera се нагло окрене увис.
У том тренутку угаси се
светлосна fleka излаза,
као да је Kiklop зажмурио.

Kamera улети у таму,
целу слику упија мрак.

Beatlesи завршавају песму:
“Help me, help me!”