Кућу човек носи у себи
Кућу човек носи у себи, изгледа заувек. Никада Ичвич није изустио реченицу “идем у Помаз”. Не, то је увек гласило као “идем кући”.
Garsonjeru у Будимпешти користио је само за преноћиште када би загинуо у kafани или нешто упецао.
Та јазбина почетком 1990-их претворена је у humanitarни logor, претежно feministичког karaktera. У духу савремених светских trendова. Да нови седеоци не мисле да су стари седеоци konzervativни и patrijalhalни као да их је писао Лаза Лазаревић.
Јок.
Ичвич је разгласио да у његовој гајби има места свега за један krevet, а он упркос насталој situaciји и nacionalном interesu не може да спава с мушкарцима. Тога нема ни код Лазаревића.
Humanitarан је он дакле у божју mater, али само према женама. И девојкама. (Поготово.)
Хвала humanizmu, његовом garsonjerом проdefilовало је неколико feministичких јединица, све док Беба Бабић није заузела половину постеље. Ваљало се овде пре ње неколико бољих и лошијих, али ниједна није певала Bitlse као она.
Упала је у стан као bomba. Донела је свој црвени ruksak и две незграпне tenisке торбе, пореклом још из бољих југословенских времена. Из београдског komisiona.
Ујутро се Ичвич пробудио на мирис и muziku. Kafa, duvan и Bitlsи. Испружио је руку да загрли девојку која је тако једнострано preferирала oralни seks, али с друге стране јастука није било никога.
Мислио је да свира radio. Али варао се.
– Tell me why you cried – дерала се Беба Бабић тако autentiчно да је Ичвич доhalucinирао и глас instrumenata.
Отовиро је очи и угледао девојку, шчучуњену на врху сметишта у које се Ичвичев стан преко ноћи претворио.
Неред који је Беба Бабић направила није био последица једноставне немарности или лењости да се препуњена пепељара макне са беле свилене bluze. Ичвич је схватио да је то нешто више. Да је то haos.
Беба Бабић се на то расуло посадила надмено. Квочка apokalipse, жмиркао је Ичвич. Њено тело тога лета сунце Јадранскога мора није опрљило, па јој је кожа била не само бела него баш бледа, као да је Бебаб Бабић управо изашла из болнице.
– Надам се да ти моје спавање није сметало – рекао је Ичвич.
Пробудила га је из најлепшег јутарњег сна. То би јој и опростио да га није frigidно оставила самог у krevetu као балегу крај пута. Што га није будила онако? Ичвич је изјутра знао да буде Tarzan.
Зато му је одговарала веза с некадашњом konobarицом из Maćaš pince, која је тада држала приватно Džez kafe. Долазила је изјутра када су džezerи отишли на спавање. Ушла је на прстима и увукла се поред Ичвича у krevet. Остала би до подне, када су доручковали & ручали, а после тога би Džezi отишла на посао; Džez kafe отвара у два после подне, а Ичвич би тада такође кренуо у studio или на teren да снима за “Српску panoramu”.
“Džezi, та половна kafанска кока, сто пута је боља него ова свежа пилетина” – буљио је Ичвич у Бебу Бабић која је седела на брду својих прња и drangulija, пушила cigaretu и пила kafu. Ипак би је требало поштено окинути, просто из части.
Oralни seks није га задовољавао. Остао би гладан, као што ни месо није волео да једе без хлеба. Чак ни поховано. Испружио је руку и забрундао. То је требало да буде дозивање, erotско и мушко, и узбудљиво.
Али Беба Бабић је напућила уста и дала изјаву да она пије kafu. Шта више, kafицу. Ичвич се после тога није чудио што је у Југославији избио рат. Мушкарцима је пукао film због kafице. Југословенке изговарају тај deminutiv као да очекују да ће им саговорник од тога пасти у несвест.
А idiotскији deminutiv Ичвич у животу није чуо. Као да кажемо моренце или okeanчић.
Jeр Беба Бабић kafицу цуга из лончета – од пола litre!
А приде, пуши. И каже да не воли да јој у томе сметају. Поготово ујутро када без kafице и cigarete не може да дође к себи.
Из њеног гласа Ичвич је схватио да Беба Бабић није сa њим. Налазе се у истој просторији, али за њу он није битан. Није важно његово брундање, његова жеља, његова energija и топлина. За њу је важна kafица. И cigareta. Беба Бабић, изгледа, воли само да пуши.
Скочио је из krevetа и бацио се на њу као golman. Pink panter. Да јој покаже шта је права ствар. Онако patrijarhalно. Туцање у народном stilu. Не оно њено пућкање и лискање. То би човек, да је змија, могао и сам.
Нос му је био забијен у мекотину испод њеног пупка, а рукама се ухватио за дојке изнад своје главе. Као да носи преко воде, пливајући само ногама, хлеб и barut. Полако, као гуштер, узвлачио се уз њен чврст, barљunасти трбух. Strateшки cilj била је klasiчна figura: испруженост међу ногама, као конац у маказама.
Akciju је прекинуло непријатно зврјање tenkовског будилника made in DDR, који је Ичвич навио за седам satи. Да би Беба Бабић имала времена да се спреми и стигне у školu на Тргу ружа. И да јој, наравно, за девет satи не буде ни трага. Када се Džezi на прстима буде ушуњала. Да га пробуди.
Због haosa у стану ухватила га је panika. Мајице, bluze, сукње, gaćице, čarape и мали milion ствари које није успео да identifikuje и именује. Латио је највећу торбу и почео да трпа у њу што је дохватио. Као сламу у džak.
Беба Бабић га је замолила да не пизди. И да јој не гужвеља ствари које, тако, неће моћи да обуче. Боље да јој покаже orman куда да попакује све то. Нека јој испразни нешто док се она исtušира.
– Курац ћеш се ти tušирати. Ево ти, обуци нешто и marš на посао! Одавде ти до Трга ружа треба барем пола satа.
– Шта се узбуђујеш? – викала му је из купатила. – Неће бити страшно ако баш првог дана мало закасним.
Ичвич је управо завршио pakовање, покљукао је све до последње крпе у ruksak и торбе, које је онда попео на горњу полицу plakara у предsobљу где су их прогутале старе новине наталожене током година дебело, као измет у кокошињцу.
Оплахнуо је šolju од kafе, а pikslu је истресао у WC, поред каде у купатилу. Пролазећи сагнут испод пазуха Бебе Бабић која је уздигнутим лактовима бола игле у свој затиљак, Ичвич јој је грицнуо брадавицу.
– Тешко српском školству у Hungariји! Тачно је седам и тридесет. Нема teorije да стигнеш за осам.
– Претпостављала сам да ћеш ме пребацити колима. Ионако не умем да одем одавде. Немам појма где се налазим.
Није рекла “где се налазимо”, registrовао је Ичвич. Гласно је промумлао само толико да није сигуран да ће његова стара крнтија бити тако љубазна да крене.
Возио је заобилазно, путем tramvaja и autobusa, да би Беба Бабић видела пут. И запамтила. Од сутра мораће сама.
Следећу ноћ провели су још заједно, а идућег дана Ичвич је одлетео за London.