– Из Југе има нас више него домаћих. Troduplо више, рекло би се у Београду – смејала се Беба Бабић.

Из пивнице Hagi, где су после свечаности отварања školске године седели са бившим и новим profesorима српске gimnazije на Тргу ружа у Будимпешти, Ичвич је Бебу одвео у подрум Забрањено “А”.

То је изгледало као да је одвојио рибу, младу учитељицу из Београда. У ствари било је обрнуто. Она је предложила да јој Ичвич покаже Пешту. И да јој каже нешто више о себи, односно о Србима у Mađarској.

Дрвио о јој је о опасности нове getoizacije školе. У његово време, шездесетих година, српскоhrvatска gimnazija била је село у срцу велеграда. Помаз у Будимпешти. Сада пак изгледа да ће се на Тргу ружа, у mađarској престоници, створити једна Југославија.

– Па добро, а где сте ви, ти a priori Срби у Mađarској?

– Ено нас у muzeju у Szentандреји. Оне три бабе што продају karte, и moloвани свеци повешани на зидове. И девет попова. И у Српском demokratском савезу у чијој Скупштини има више посланика него бирача. Који шаљу посланике, разумеш. “Српске народне новине” имају више сарадника него претплатника. А у српској školи, за коју годину, када се ви са својом децом вратите у Југу, или Србију, свеједно, биће више наставника него деце.

– Шта ће вам онда самостална školа? Зашто сте се раздвајали од Hrvata? Ко вас је терао да увезете наше, југословенско лудило?

– Боли ме дупе – manipulисала је Беба Бабић коленима под столом заводнички; толико се мигољила да је Ичвич помислио да је заиста боли онде како каже. – Ја у ствари треба да будем захвална ономе ко је растурио školu. Да је све остало по старом, могла бих се сад, у Будимпешти, сликати. Или тражити неког да се удам. Неког од старих седелаца.

– Anđelа, брате?

Садржај xxx Даље