Беба Бабић

Беба Бабић, која је с времена на време добијала нападе искрености током којих би уживала да изриче а из Ичвича извлачи исказе о intimама које човек обично чува за себе, признала му је да њу θopor мушкараца привлачи. Не, не само sexualно, како Ичвич вероватно претпоставља, него дубље.
– Дубље? Ти знаш нешто дубље од тога? – изненадио се Ичвич, али му је она озбиљно објаснила да је у питању psihologija; за њу је важно да види праву слику о мушкарцима, какви су када су сами међу собом и не осећају потребу да глуме због њих, жена.
– Палила сам се на њихове frajerске štosеве и код куће, на Новом Београду код Fonatene, и у Partizanu. Као клинка, млатила сам кошарку у време када су у мушку свлачионицу свакодневно улазили такви asови као Кића. Знаш, Кићановић. Маштала сам о томе како се после победе, голи, с куретинама као слоновски носеви, зезају под tušем. Не, нисам завиривала, будало – звизнула га је под столом.
Седели су у rok-подруму Забрањено “А” после отварања нове školске године у српској gimnazijи у Будимпешти. Лани је та установа била још заједничка, српскоhrvatska gimnazija – СHГ – коју су на два дела раздували ветрови са југа. Бебa Бабић се занимала и за ђачки дом. То њу подсећа на неки englески film с таквом tematikом – о мушком kolegijumu. Заборавила је како се зове.
– Знаш, оно када frajer mitraljezoм са крова škole на крају укока све живо.
– If. “Ако”. Režija Lindsay Anderson, његов први film, година 1969, главна улога Malcolm McDowel – истресао је Ичич податке као да је на испиту код Knofliθeka.
– Баш кад сам рођена – осмехнула се Беба Бабић.
Међутим, рекла је да за изучавање psihologije мушке grupе најinteresantнији су filmovi о војсци. Не они њихови, partizanски, него ameriчки.
– Kapirаш: не о рату, него о војсци.
Ичвич није разумеo у чему је разлика. Гледао је увис као да прати лет троме septembarске муве.
– Суштина armije је рат, бре.
Уживао у новопокупљеним београдским језичким fazonима.
“Бре.”
Било је тога и раније, још у gimnaziji када је учио српски sleng од деце diplomata из пештанске YU-ambasade. Али то су биле само понеке речи. Сада, у току нове велике сеобе – тако су називали избегличке таласе после 1991. – била је права поплава таквих израза. У Пешти се просто појавио жив језик са београдског asfalta, онај којег нема ни у новинама ни на televizijи; чак ни на српском satelitском programu који су Срби у Maπarској тих ратних година гледали као narkomanи; ту се приказује једино (и једина) истина о Србима, веровала је већина у dijasporи. Имао је Ичвич доста главобоље због тога када је у “Српској panoramи” пустио снимак о protestu opozicije и studenata; то је било у супротности са оним што је Србадија у северном расејању сваки дан гледала на београдском programu.
– Између armijе и рата нема разлике, бре – поновио је Ичвич.
– Бре?
– Бре. Бре-ке-ке. Војска је услов рата, бре.
Беба Бабић је запалила cigaretu и питала да ли сме да наручи још једну kafицу.
Пушећи јефтинији – maπarски – marlboro, изјавила је да Ичвич то са armiјом не може да разуме. Ваљда не зна ни зна шта је 22. decembar.
– Немам појма.
– Двадесет други decembar је, драги мој, Дан Југословенске народне armije. Сви смо то доживљавали као празник. Заиста. Као, нема опасности од рата, recitовали смо и певали у školске mikrofone и гледали војне orkestre и interpretacije на televizijи. А о armiji смо, normаlно, мислили да је то једна од устаљених formи правне државе.
– Бјаво. Мудја Сјпкињица. Једна мала! Analizијала цујица fojme пјавне дјжаве.
– Лако се ти зајебаваш. Али тамо доле на стотине гину људи сваки дан.
Ичвич је отпио гутљај tonika.
– Знам. То је тачно. Али ја имам право на зајебавање. Ја се никада нисам палио ни на једну armiju, никада ми није било лепо што се о њој може певати и никада ме нису одушевљавали војни orkestrи и interpretacije на TV.
– Али ово лудило није се могло предвидети.
– Armija се увек може предвидети. Armija је увек и свугде armija, значи убијање. И у миру. Кажеш чувар мира. Јесте. Као коза која чува купус. Orkestri и interpetacije! У пичку materину. А пушке ниси видела? Њих нису interpretирали? Јер суштина је пушка. Видећеш, и овај рат ће трајати док буде чиме да се пуца. Све док буде пушака и пуцања. Метака или који курац.
– Тамо више не ратује ЈНА.
– Можда. Али тај monstrum није могао да нестане као овај дим, а да не уради нешто што му је суштина. ЈНА, трећа војска у Evropи, била је faktor рата самим тим што је постојала. Evropи није био важан распад Југославије него њене armije. Сметала је једна таква јака војска у несигурном regionu. А ви сте је зато обожавали.
Беба Бабић је напућила уста; никад није помислила да људи воле armiju зато што је јака.
– Него због чега? Због interpretacija и orkestara? – Ко зна зашто, Ичвича су ти изрази јако nervирали. – Људи воле mercedes, а не trabant. Чак ни свој. Стиде се због њега као да имају triper. И пате за бољим autoм. Да. ЈНА је била јака светска marka, па сте је волели. Пази, људи свуда воле своје armije само ако су јаке. Као fudbalске reprezentacije. Док побеђују. А када губе, raja тражи да се отера trener.

Садржај xxx Даље