Autorov imejl direktoru izdavachkog preduzetja Matice srpske:

DrM! Molim te javi mi kada izlazi Bitka za Sulejmanovac u knjizhare da bih dotle aktivirao sajt, pP.*

DrM – Dragi Milorade, pP – pozdrav, Petar.

Odgovor:

Knjiga izlazi prvih dana maja.
Pozdravlja te Tvoj Milorad.

*

Autor je zadovoljno pogledao na kalendar:

„Znachi dochekatjemo Uskrs.”

*

Svojevremeno, kada mu je sinula ideja da jednu nit iz svog romana Bitka za Sulejmanovac uplete u mrezhu interneta, autor je – tog momenta kada mu je kosa josh elektrisano lebdela od naglo poraslog mozhdanog napona – digao telefon da saopshti vest svom izdavachu i da trazhi njegovu saglasnost, poshto je u pitanju bio nastavak knjige o kojoj su imali ugovor. (Premda elektronski nastavak nije znachio povetjavanje shtamparskih troshkova.)

Ne maretji za telefonski troshak, izbrbljao je u slushalicu celu koncepciju koja je, dodushe, bila josh u embrionalnom stanju.

„Chita chitalac roman i na 17. stranici prochita da je Ichwich preko te i te www-adrese poslao Sentandreju u svemir. A kada chitalac otvori tu adresu, na njoj vidi

svemir”, rekao je s druge strane zhice DrM i time je postao prvi koautor autorovog internetromana.

*

Kao dugogodishnji stub odbojkashkog kluba grada Sentandreje, autor je znao chestitati svojim drugovima, podviknuti „bravo” i iskreno zagrliti nekoga kad je neko neshto uradio dobro.

Ta bi plemenitost jacha znala biti kada bi u dobrom shto uchini neko barem delom i on ispao zasluzhan. „Danas si, burazeru, rasturao. Chak si i onda blistiao kad sam ti, jednom, loptu nacrtao malo visoko.”

*

Tako je on, skromno, chestio DrM-u na njegovom lepom delu U zasenku Dunavskom sokaku, istichutji da je samo radi shale rekao da roman napisati dobar lako je kad pisac ima pozitivne junake u knjizi.

*

On to reche skromno, jer DrM-ovog dela, mada ne bash glavni, ali zato jako pozitivan junak bio je i on.

*

Ovako je pisao DrM:

„Odlazim u Sentandreju. (...) Drushtvo mi pravi Petar Miloshevitj, srpski pisac iz Madjarske, profesor knjizhevnosti na Filozofskom fakultetu u Budimpeshti. (...) Vodi me na vecheru u rodni Kalaz, u jedan podrum. (...) Dobar deo razgovora odnosi njegovo uporno kritichko razbijanje nashih iluzija o slavnoj srpskoj proshlosti u Sentandreji. Garnirano anegdotama. Zna za Krecharevitjeve. Ima charobnih pricha iz vremena kada je cheshtje sedeo po kafanama. Mnogo nalikuju na neka moja iskustva, koja nisam jednostavno sticao, valjda ih zbog toga tako rado slusham i uzhivljavam se u njih. I vidim da i on voli moje glumachke priche. Vratja me u Budimpeshtu svojim smeshnim malim automobilom, japanskim, koji je unutra stvarno i prostran i udoban. (...) I upravo takvim, kakav je ovaj Pera, ja zamishljam Srbina iz Madjarske, tako zamishljam Srbina uopshte (...)”*

Milorad Grujitj: U zasenku Dunavskom sokaku. „Filip Vishnjitj”, Beograd, 1999. 196–197. (Citirani odlomak je makazama skromnosti skratio autor, postavshi tako, ovde, DrM-ov koautor.)

*

Zbrku u koautorske veze unosi, medjutim, okolnost da u DrM-ovom romanu ne govori DrM, nego neki glumac koji bi mogao da mu bude deda.

Kojeg autor nikako nije mogao da vodi „na vecheru u rodni Kalaz, u jedan podrum”. Ne, autor je pamtio da je tamo vodio izrazito DrM-a!

Inache sve se poklapa u opisu, chak i mali japanski auto. Jedino Krecharevitjevih se, da ih zna, autor nije setjao, mada je mozhda i rekao, snobovski. Ili je DrM izmislio. Neka stvaralachka sloboda mora da postoji i u realizmu.

*

Autor se setjao chak i DrM-ove sharene letnje koshulje u kojoj je sedao s njim u podrumu u Kalazu.

Ipak, u DrM-ovom romanu u prvom licu jednine govori neko drugi.

Koautorima dakle nikad kraja.