Junakinja autorove knjige Trikroman.*

Delo je u nastajanju, ne v. (josh) Bibliografiju.

*

Napisala je knjigu Istorija jedne ljubavi – Roman za jedinog chitaoca.

Delo je neizashlo u dva primerka:

– jedan je autorski primerak koji postoji u rachunaru gospodje Aline,

– drugi je takodje autorski primerak koji postoji u fioci autorovog stola u sobi koja gleda na Dunav (ali ga ne vidi od susednih zgrada i, potencijalno, od jablanova na obali koji se, medjutim, ne vide od spomenutih zgrada kojih da nije, onda bi jablanovi stupili na snagu).

*

Roman za jedinog chitaoca ima, dakle, dva autorska primerka.

Jedan poseduje autor, a drugi poseduje autor. Jedan poseduje autor dela, a drugi poseduje autor koji je junak i jedini chitalac dela.

*

Junakoautorski primerak Romana za jedinog chitaoca, onaj u fioci, lezhi ispod Dnevnika suncokreta, koji je izdat u jedinom primerku

Mala sveska u tvrdom povezu, plava i zhuta (up. nebo i suncokreti), s bakarnom bravom chiji kljuch visi na crvenom gajtanu.

U Dnevniku suncokreta nalaze se pesme gospodje Aline.

One su umalo ostale neprochitane.

Autor je uzalud pokushavao da otkljucha knjizhicu, koju mu je gospodja Alina poklonila – otkljuchanu. Kada je okrenuo kljuch i pokushao da rasklopi korice, knjiga se, dabome, nije otvarala, kao izvesna vrata.

*

Otvorio ju je sluchajno, kada je pogreshio. (Zaboravio je da li ju je za ili otkljuchao.)

*

Naslov Dnevnika suncokreta je igra rechi – na madjarskom. Tamo su sunce i dan homonimi („nap”). Tako, suncokret u madjarskom („napraforgo”) mogao bi da znachi i „dnevnokret” – dakle „Dnevnik dnevnog suncokreta”.

*

Prema invokaciji pod naslovom Uputstvo za upotrebu, Dnevnik suncokreta treba chitati polako, dnevno po jednu pesmu, okretajutji svaki dan po jedan list.

Autor se, medjutim, kada ju je otkljuchao, bacio na knjigu halapljivo, kao u bazen. I uchinilo mu se da nije pogreshio. Knjiga je bila celina, kao ceo tanjir (shta li) suncokreta.

Kada je o tome gospodji Alini ponosno podneo referat („dosta sam brzo uspeo da Dnevnik otkljucham”), njeno se lice zbog njegovog prenebregavanja Uputstva za upotrebu naoblachilo.

Autor je, medjutim, pocheo da recituje prvu pesmu – napamet. „Ove stihove chitaj kao vino koje pijesh gutljaj tek po gutljaj.” Jer, rekao je gospodji Alini on, reshio je da svaki dan po jednu pesmu, ne samo prochita, nego nauchi on.

„To ni profesorke knjizhevnosti nisu postigle kod mene”, ispovedao se autor trubadurski. „Nisu postigle zato shto te nisu terale da bubash pesme o sebi”, odgovorila mu je gospodja Alina uzdrzhano kao gospe, trubadurima.

Trubadursku autentichnost situacije donekle je kvarila okolnost da se autor nije nalazio s mandolinom u ruci pod balkonom, nego je, prilichno netrubadurski, lezhao u krevetu u ruci sa zbirkom pesama o sebi, a pod pazuhom (up. zagrljaj) s autorom tih pesama (up.up. gospodja Alina).

*

Bili su to, medjutim, produktivni trenuci i stvaralachke poze. Ovde je autor prvi put govorio gospodji Alini o planu da svoj roman Bitka za Sulejmanovac produzhi na internetu.

Otvoritje sajt i pisati prichu direktno na Mrezhi.

Razmishlja samo o naslovu dela.

Tada je gospodja Alina postala autorov pravi koautor.

Ona mu je rekla da naslov dela na internetu treba da bude – Websajt-stori.