Autorova majka preziva se Rafajlovitj.

A autor je na crnogorskom primorju, malo ispod Boke Kotorske, naishao bio na ribarsko selo koje se zove – Rafajlovitji.

*

Sada je, medjutim, autor u prilichnom shkripcu, jako specijalnom. Nalazi se, naime, u sopstvenom shkripcu.

Motiv o Rafajlovitjma razvija on upravo u jednom svom drugom romanu, suspednovanom u nastajanju – zbog ovog internetromana!

Suspendovanom, jer za razliku od jezika snova i paralelnih zhena, autor nije bio kadar da pishe istovremeno dva romana. „Dodushe, ni paralelne zhene nisu bukvalno istovremene. Odnosno ako jesnu, onda ispada frka.”

*

U pogledu autorovog shkripca u pitanju su dve poetske dimenzije: 1. temporalna i 2. strukturalna.

1. Njegov roman s rafajlovitjevskim motivom sada je josh samo u nastajanju, nije dakle gotov, a kamoli objavljen josh. A raditi protiv sebe, autor, kao snajperist na sopstvene poente, dabome da nije hteo.*

* Temporalna dimenzija problema bitje eliminisana kada onaj drugi roman bude gotov i (ako bog da) objavljen.

2. Strukturalni deo problema postojao bi sve i da je onaj drugi roman gotov i objavljen.

Gde bi rafajlovitjevskom motivu, iz njega, bilo mesto – ovde? Ne bi li, svejedno, bio to snajperski pogodak u srce onoga romana?

*

Najzad, slutetji (i nadajutji se) da tje s onim drugim romanom kao objavljenim faktom kad-tad morati da se suochi, autor se iz shkripca izvukao pronalaskom nove strukturalne kategorije.

(Budutjim) citiranjem iz sopstvenog romana postatje i on – koatuor svoga dela, dakle autokoautor.

*

U sluchaju citiranja iz svojih objavljenih knjiga (Sentandrejski tipik, Avala ekspres, Mi zhe Sentandrejci itd.) problem autokoautorstva nije mu smetao.

„Toliko znachi otudjivanje”, razumeo je najzad on. Kada se delo objavi, izmedju onog autora i ovog, autora josh neobjavljenih knjiga, nastaje razlika. Postaju jedan drugom strani.

Mogu da budu uzajamni koautori, slobodno.