U Medini je bilo partizana, pravih i mesnih. (Up. parapartizani.) Devojchica „iz roglja”, sa kojom se autor sastajao u Parku heroja, bila je pastorka jednog od njih. Istina, Park heroja nisu izabrali izrazito zbog njene familijarne istorije, nego zato shto je tamo bio mrak. Dodushe, uveche je svuda bio mrak, ali u Parku heroja bile su i klupe. Mada, sastanci su ovde eskalirali sa klupe na travu, ali je ona u Parku heroja bila negovanija nego na livadama i pashnjacima.

*

Od medinskih pravih (to jest jugoslovenskih) partizana najpartizanskiji partizan je bio onaj koji se nalazio u ilegali i u odnosu na same partizane. Ne, nije dezertirao, samo se otkinuo od chete i zalutao. (Medina je na jugu Madjarske, relativno blizu granice, pa nije bila daleko od tadashnjih frontova.)

Taj partizan namernik je od medinskih momaka organizovao jedinicu koja je kontrolisala situaciju. (Ishli su od podruma do podruma i kontrolisali rezultate berbe.)

Odakle su nabavili oruzhje, to je bila, i ostala, vojna tajna. Ali, imali su ga, up. savremeni diskurs autorove tetke, uputjen vodji partizanske patrole: „Tjushnutju te, derane, ako mi puknesh u avliji i pobijesh zhivinu.” To uputjuje na mashinku ili automat, jer iz obichne lovachke pushke (koju imaju svi medinski mushkarci) jednim pucnjem ipak ne bi se mogla pobiti sva „zhivina”, up. zbirne imenice.

*

Medinski partizani su bili pobozhni, verni i revnosni pravoslavci. Istina, na svetu liturgiju u ona ratna vremena dolazili su s oruzhjem na ramenu, ali – dolazili su. Jedan od njih je chak spremao zheravicu za kadionicu kao i ranije, u svojoj pretpartizanskoj fazi.

Ochuh tada josh samo budutje devojke „iz roglja” s kojom tje budutji autor u Parku heroja glodati klupe i peglati travu, dakle ochuh tog biografskog podatka, na Badnje veche, pucao bi iz topa. S brda „iza roglja”. S petokrakom na kapi.

Posle demilitarizacije, medinski artiljerac se prebacio na elektrichnu paradu. Nabavio je neki shkartiran reflektor iz kojeg bi na Badnje veche, svake godine, sa brda „iza roglja” – opalio! Kao Perun.

Kroz zimsko nebo iznad seoceta sa zhmirkavim ulichnim lampama, bacio bi svetlosni snop s brda – preko neba – u izduljen zvonik mesne srpske crkve.

„Hristos se rodi!”, zaorio bi se krik medinskoga partizana, a njegovi nekadashnji saborci istrchali bi u avlije i pucali u nebo svojim lovachkim pushkama tad.