Srpsko selo na jugu Madjarske. Kraj reke Sharviz i kanala Shio, blizu grada Seksard (zhupanija Tolna).

I blizu manastira Grabovac, osnovanog 1587. Ravno sto godina, dakle, pre velike seobe pod patrijarhom Charnojevitjem. Pa se nauka nauchno koleba izmedju dve pretpostavke: da li su se Srbi u Medini naselili zato shto je tu, u blizini, bio manastir, ili je manastir podignut ovde zato shto je tu vetj bilo Srba.*

* Ovo drugo izgleda verovatnije, poshto su manastir Grabovac osnovali monasi izbeglice iz manastira Dragovitj u Dalmaciji, koji su dolutali u Ugarsku zbog gladi, pa su se zaustavili verovatno u kraju sa srpskim zhivljem.

*

Bilo kako bilo, autor je – sa majchine strane poreklom iz Medine – u trenucima vrhunskog mu individualizma smatrao da chak ni tako labavoj, lutajutjoj i ishchezavajutjoj zajednici kao shto je narod velike seobe ne pripada sasvim sasvimcito on.

*

Aristokratizam autorovog vrhunskog indiviualizma kompenzirala je debela prashina medinskih sokaka i trava na livadama, nachichkana kravljim balegama. Tu je na toj travi autor, josh mali, igrao za jugoslovensku reprezentaciju. (On je bio Shekularac. Istina, ponekad je bio i Pele odnosno Macola.)

Drugi put bi preko Marakane pretrchali kao sen, nechujno,bosi Indijanci.

*

Da postoji snimak na kasetofonu iz onoga doba (ali ne postoji) chulo bi se da li autor (josh mali) govori sa tetkom, i s babom i dedom, na medinski nachin – ijekavski dakle.

Da li je bilo dovoljno godishnje dve nedelje zimskog i dva meseca letnjeg raspusta, koje je provodio u Medini on, da sa ekavice rodnoga mu sela predje, makar privremeno, na ijekavicu on? Setja ne se niko (up. potpuna inverzija od „niko se ne setja”, up.up. rikverc-diskurs o rikverc-vremenu).

Ne se niko setja, jer pazhnju obratjao na to nije niko.

Dve grane autorove porodice kada bi se sastale povodom slave, krshtenja ili sahrane (ili berbe u Medini, up. ogromni vinogradi) razgovarale bi ne primetjujutji da jedni kazhu „pevajmo” a drugi „pjevajmo”.

*

A p(j)evali su „durma” ili „sila”.*

* Durma u kalashkom a sila u medinskom govoru znachi mnogo. Durma, medjutim, valjda znachi prvenstveno durashno – istrajno, chvrsto. „Durma mi pijesh to pivo, sinko”, rekao je jednom autoru njegov deda Veljko (Kalaz), koji je durma pio samo (svoje) vino, dok je pivo koristio samo kao aperitiv.

Medju autorovim precima a i potomcima (up. sin) bilo je slavnih a i profesionalnih sviraca, a neodoljivih zhenskih glasova takodje.

Autor, premda je postao pre svega autor, bio je dakle ne samo potencijalni velikan hemijske nauke, nego i potencijalni svirac. („Znate da svirate na klaviru?” „Sigurno. Mada josh nisam probao.”)

*

Ekavski i ijekavski m(ij)eshan diskurs dveju grana familije rachvao se i na ravni stranih rechi. Dodushe, i u jednom i u drugom dominirale su turske i madjarske, ali dok je u kalashkom osim njih bilo ponajvishe „shvapskih”, dotle je u medinskome bilo – talijanskih!

*

Da li su ih doneli kaludjeri iz Dalmacije, osnivachi Grabovca?

Sigurno.*

* U medinskom diskursu: „subito”. Talijanska rech subito znachi „brzo, odjedared”, a u Medini – „sigurno”.

Ali da se radilo samo o kaludjerskom utaciju, onda bi narod u Medini i okolnim selima govorio staroslovenski.

U pitanju je bilo neshto drugo. Ceo narod, ne samo kaludjeri, poticao je iz drugih krajeva nego oni gore u Kalazu.

*

U Medini se kazhe grah (a ne pasulj). Tu je i komichti grah – mlad pasulj, „oljuskan”, kao se u Kalazu kazhe. A izraz komichiti grah autor je chuo, osim Medine, na pijaci – u Splitu.

Sve je ukazivalo, dakle, na Dalmaciju.

*

Medjutim, autor je raspolagao, kao podatkom, i prezimenom svoje majke: Rafajlovitj.