ЗИДАРИ
Једне године крајем XVIII века неки турски скелеџија на Дрини, који је управо у коњској мокраћи кувао кокошија јаја како би му се дуже одржала, зачуђено је и савесно пребројао и јавио својим властима да је у Србију прешло 800 српских зидара и дунђера из Осата, свих 800 по имену Јован. Они су потом у некој врсти градитељске помаме кренули као поплава на разбојиште управо прохујалог рата између Аустрије и Турске. У беспримерном узлету стекли су се с њима у Подунављу осећајући велике послове и зидари из Карловаца, Земуна, Сремске Митровице, Новог Сада, Осијека, Панчева, Руме, из белог света и с црне равнице. Ти "инџинири", "дунђери", "баукинстлери", "баухауптмани", "градитељи и столари", "маормајстори", "мраморници" дању купују мазге пазећи да ли оне док пасу и пију користе свих пет чула, јер иначе не ваљају, а ноћу сањају да стоје на обали једног ишчезлог мора које у њиховим сновима и даље шуми и ваља таласе црног орања са Севера на Југ Паноније ударајући о Београдски гребен.
У невиђеном замаху и у најкраћем времену подигоше они и обновише манастир Месић, конаке манастира Врдника, нове цркве у Крњешевцима, у Старој Пазови, у Чортановцима на Фрушкој Гори, у Буковцу, дозиђују Карловачку саборну цркву, звоник у Бешки, храм у Ердевику, Николајевску цркву у Иригу. Сањајући на пет језика и крстећи се на два начина, ти Срби из Равнице и из Босне, а уз њих бројни Чеси, Немци и Цинцари на све стране почеше да склапају уговоре над невештим потписима крстом, ћирилицом или латиницом. Тих 800 Јована од преко Дрине, ти Станаревићи, Лаушевићи, Влашићи, Аксентијевићи, Дмитријевићи, Ланерићи, Георгијевићи, Вагнери, Мајзингери, Хангстери, Хинтенмајери, Бауери, Ебени, Хаски, Киндли, Бломбергери и Хакери, терају своје бродове што носе дрво и камен, своје коње што вуку олово, песак и креч, а сањају своје далеке жене онакве какве оне тамо код куће више не могу бити. И муче се, јер не умеју да плачу у сну. Земљопоседницима из равнице и трговцима из Србије који држе караванске путеве између Истока и Запада нуде они своје градитељске вештине и наводе поносно своје титуле и препоруке. Носећи бркове на цариградски, бечки или пештански начин, предузимају они у две царевине, у Аустрији и у Турској, невероватне неимарске подухвате и узимају за свој труд цесарске дукате с ликом Јосифа Второг и његове мајке, старе цекине и нове "Наполеоне", сребрне форинте и посребрене перпере, а примају и египатске динаре, необрезане и обрезане аспре, а понекад и древне которске фоларе. Спуштају их у вино "тамњанику" да виде јесу ли прави и зидају. Непрекидно зидају. Од умора на махове заборављају све о себи и из својих живота сећају се само мириса...
На пет шест језика подижу они нове православне цркве у Бачевцима, Купинову, Мирковцима Јакову, Михаљевцу, Бежанији крај Земуна, у Добринцима. Умивају они браде из зобница своје марве и најрадије крећу на зидање северно од "линије соли" која иде београдским гребеном делећи северну слану земљу докле је некад допирало Панонско море, од јужне слатке црнице где мора и соли никада није било. Над сланим подземљем доправљају они српске цркве у Подунављу и Посавини једући и пијући жмурећи, да би се грађевина одржала, подижу нове звонике или обнављају храмове у Шиду, у манастиру Јаску и у манастиру Кувеждину.
А убрзо потом унајмљени од Карловачког митрополита они се отискују и на слатку земљу и јужно од Саве и Дунава, јужно од слане границе, држе српски, грчки и лутерански пост док обнављају или подижу из темеља манастире као што су: Криваја, Свети Роман код Ражња, Памбуковица, Рајиновац и Ћелије. Ударајући своје коње по сапима као да жене ударају, пролазе они са брадвом и мистријом кроз српску револуцију 1804., јер српски трговци свињама, вуном, житом и воском који плаћају ту револуцију, исто тако плаћају обнову манастира Крчмар, Боговађа, Рача на Дрини, Вољавча, Клисура на Моравици и Моравци под Рудником. Хранећи коње сољу и брашном, обнављају њихови неимари и дунђери древне манастире оштећене у турском походу – Манасију, Раваницу, Преображење и Никоље, док се други унајмљују да подижу палате богатом племству.
И све је то ново зидање носило знаке древне грчке архитектуре са стубовима, тимпанима и ампирски разуђеним прочељима по дворцима Сервијских у Турској Кањижи, Чарнојевића у Оросину, Текелија у Араду, Стратимировића у Кулпину, Одескалкијевих у Илоку, Елцова у Вуковару, Хадика у Футогу, Гражалковића у Сомбору, Марцибањиних у Каменици. У исто време почињу тако изгледати и војна здања по седиштима аустријских граничарских команди у Петроварадину, Тителу, Земуну, Панчеву и Вршцу. Ти нови зидари носе шестаре на својим цеховским барјацима и напуштају китњасте табернакуле, пренатрпане картуше, гломазне карнизе својих дедова и претходника... Под њиховим равналима и висцима једноставна прочеља с атиком и овалним картушем, а ускоро и ампирски портал с класичним тимпаноном добијају магистрати у Карловцима, Темишвару, Кикинди, све до ампирске фасаде кур-салона у Меленцима и општине у Башаиду.
Али нису се сви они подједнако прославили. У освит новог XИX столећа село Мартинце изнео је на глас мимо осталих средишта зидарске вештине један неимар из породице која је с колена на колено давала првокласне леворуке градитеље. Мајстор Димитрије Шуваковић. Он је после 1808. са својим мраморницима градио све што су хтели платити трговци и богате занатлије у Бановцима, Кленку, Адашевцу, Бешенову, Дивошу, Визићу, Гргуревцима, Лединцима, Нештину, Кленку и Јамини. Његова девиза била је и остала :
"Ако хоћеш дуго и срећно да поживиш на земљи, немој себе штедети ни у чему".
Једноме од својих најугледнијих наручилаца, господару Сервијском, Шуваковић је понудио да на имању изгради вештачку пећину са каменом статуом неког грчког бога унутра, а другоме, племенитоме господару Николићу от Рудне подигао је поред малог дворца у новом стилу помодни парк са античким мраморним урнама крај стаза.
– Чему служе? – питао је наручилац Шуваковића.
– Да се у њима скупљају сузе.
– Сузе? – запањио се Николић и најурио Шуваковића.
Поглавље друго
РУЧАК
