РУЧАК

Господар Nikolics von Rudna био је витез Златног руна, ректор српских школа у Осеку и судија табле у Торонталској и Сремској жупанији. Током рата с Французима и Турцима давао је Аустријској царевини бескаматне зајмове, а за суму од 52.028 форинти купио је пустару Рудну. У приватном животу господар Николић био је осетљив човек – пијан чим види чашу, гојио се чим замисли више од два јела на столу. Није имао мушког порода, него једну кћер по имену Атилија, коју је дао на школе као да је мушко. Уосталом, Атилијин дед по мајци био је чувени педагог Miriewsky, реформатор школа у Аустрији и Русији.

Млада госпођица от Николић улетела је у своју петнаесту годину највећом могућом брзином с Орфелиновим "Вечитим календаром" под мишком и с осећањем да време стоји. Волела је да гледа птице кад лете кроз вејавицу, имала очи и сисе пегаве као змијска јаја и већ је умела да у трен ока натакне прстење на леву руку не користећи се десном. Носила је хаљину по бечком кроју високо опасану и посуту најситнијом везеном мирођијом, док су јој прса, по владајућем укусу морала бити под провидним велом, тако да се могло разазнати где су њене две женске мушице.

– Праве две глупе кокошкице, увек им треба неки петао да их разбуди – говорила је она загледајући их с чуђењем као да их први пут види. Затим би обратила своје немилосрдне пегаве очи на оца.

– Није несрећа што си најурио Шуваковића. Несрећа је што си га најурио пре времена. Дођи овамо и погледај кроз овај прозор. Шта видиш? Шуму, наравски. А шта сам ја рекла да кроз тај прозор треба да се види? Палата у којој ћу живети кад се удам. А шта видиш у овом другом прозору? Кажи, шта видиш?

Преко Атилијиног вела на њеним сисицама трептала су два везена лептира. Између њих висио је о златном ланчићу очев скупоцени поклон – женевски сат пун драгуља с компасом с друге стране.

– Не видиш ништа – настављала је Атилија да грди оца – а коме сам ја причала шта треба кроз тај прозор да се види? Црква, у којој ћу се венчати. И где је ту сад најурени Шуваковић? Све твоје послове морам сама да површим. Иди и пошаљи ми Јагоду.

Тако је кочијаш Јагода, добио од младе госпођице Атилије налог да нађе неимара бољег од најуренога Шуваковића.

– Нађи ми најбољег Јована међу оним Јованима – наредила му је и Јагода је, као увек, ћутке послушао.

Када је ушао у службу код Николића, Јагоду су најпре научили да ћути. То је постигнуто тако, што је Јагода целу седмицу морао носити један дан пуна уста воде, други дан пуна уста ракије.

– Не ћути се исто с ракијом у устима као с водом у устима – сматрао је господар Николић.

У суседству је радио један од оних 800 дунђера што су дошли из Осата. Чим га је Јагода довео, госпођица Николић га упита ко је највећи зидар међу Јованима.

– Је ли то онај што је радио за Стратимировиће?

– Није – гласио је одговор – има их двојица највећих. Један је добио име по Јовану Дамаскину, који је зидао у срцима људи. Зато га и зову Дамаскин. А други по црквеноме оцу Јовану Лествичнику који је градио лестве до неба. Дамаскин зна да подиже најлепше куће, а други је вичан зидању цркава.

– Доведи ми обојицу – наредио је Николић – један ће ми саградити палату за моју кћер, а други цркву у којој ћу кћер венчати.

Следеће среде Јагода је довезао оба Јована на ручак у кућу Николића. Посадили су их у трпезарију и изнели им "безобразни паприкаш" и суве шљиве које су одлежале у дувану за лулу. Пријатно су мирисале на тај дуван. А уз обед била је распечаћена боца манастирског бермета из Фенека. Договорише се за ручком да за месец дана господару Николићу поднесу нацрте – Јован старији за храм, а Јован млађи, звани "Дамаскин", за палату.

– Плаћам сваку годину унапред, али све мора бити готово најдаље за три године – говорио им је Николић – али, пазите, храм без палате не вреди, а не вреди ни палата без храма. Обоје морају бити довршени о року. А рок су поменуте три године. Ако се девојка не уда до своје осамнаесте, неће се по свој прилици ни удавати. Али, Атилија већ има вереника. То је поручник Александар, наочит господичић из добре породице, отац му је био генерал у руској служби, али су нашег рода. Тренутно служи код неког прелата у Горњој Аустрији.

Један од неимара био је стар, уплашен човечуљак кратких руку, ћутљив толико да су му уста пуцала ко рибљи мехур кад би га натерали да проговори. Кад је чуо да се од њега очекује да сагради цркву за венчање младе госпођице Николић, упитао је забринуто колико јој је година.

– Још се игра с децом "на слово, на слово" – умири га господар Николић – узела је петнаесту.

Старац се на те речи намргоди и нешто брзо поче рачунати писаљком по длану. Други, млађи није говорио ни толико. Само када је господар Николић поменуо да би цркву и палату ваљало градити уз његову садашњу кућу Дамаскин је мрднуо кажипрстом лево-десно у знак неслагања. Био је леп и леворук, јаких листова и тврде црне браде стегнуте у реп златном копчом. Носио је око сваког зглавка руке везану белу мараму, какву носе сабљаши. Кад би напали сабљом и ножем, мараме су лепршале и заслепљивале противника који од њих није знао где су тачно нападачева сечива и с које стране се треба чувати. Али млади Дамаскин није носио ни сабљу ни нож. Оставио их је у предсобљу подозриво се обазирући. Ћутао је готово све време, али је непрекидно нешто радио рукама. За ручком је од коре хлеба и штапића за чарање лула начинио бродић и поклонио га младој домаћици чим је, после обеда, ушла у одају.

На очево запрепашћење и збуњеност гостију Атилија је за ту прилику нацртала очи и трепавице својим сисама. Гледале су оне кроз вео у госте свака на своју страну, мало разроке, али опчињујуће, блиставо зелених зеница. У општој збуњености Дамаскин је први пут проговорио пружајући бродић Атилији:

– Ово је за вас, лепа госпођице – рекао је, на шта је она узвратила:

– Да би знао да ли је нека жена лепа сачекај да је видиш кад се насмеје, када зевне, или кад проговори. Нарочито нећеш знати да ли је лепа, или није, док не почне пред тобом да једе. Зато ја не волим да ме гледају док једем. То не воли ни мој хрт...

Узела је потом бродић, пришла сталку за луле, изабрала једну с дугим камишом већ напуњену и пружила је Дамаскину.

– Дуван је одлежао у сувим шљивама и узео од њих мало мириса – рекла је. Дамаскин се машио луле, али је Атилија није пуштала. Полако се окренула и одвукла га на дугом чибуку у собу за музицирање.

Нашли су се у пространој одаји отворених прозора. Чим уђоше на Дамаскина насрну огроман хрт, али срећом везан за кожну наслоњачу, добро изуједану. Атилија хитро приђе клавиру и удари један акорд. На то се пас цвилећи смири и скотура у своју наслоњачу. Клавир је стајао усред собе као огроман лакирани фијакер са два фењера. Имао је оглодане ноге и црне велике дирке. Мале беле дирке биле су му израђене од слоноваче. Атилија седе и поче да свира. Од те свирке све у соби захуја, ускомеша се, као да прокључа у неким непојамним висинама, а затим се провали и добујући сручи на земљу. Дамаскин затапша, пас поново зацвиле, а Атилија нагло прекиде:

– Ви мислите да ја ово свирам? – обрати се подсмешљиво Дамаскину – ни говора! Ја тим звуцима заливам цвеће у башти под прозором. Оно тако боље расте... Има песама које цвеће воли. Као што има песама које ми волимо. Али има и оних других, ретких и драгоцених песама, које умеју нас да воле. Неке од тих песама никада нисмо чули и никада нећемо чути, јер много је више у свету песама које умеју нас да воле од оних, које ми волимо. Исто вреди и за књиге, слике или куће. Збиља, шта да кажемо о кућама? Једноставно, неке куће имају дар да нас воле, а неке не. Куће су уствари перманентна преписка између зидара и оних који у њима станују. Домови људи су нешто као велика лепа или ружна писма. Становање у њима може личити на пословну преписку, на преписку између два непријатеља пуна мржње, преписку између господара и слуге, између сужња и тамничара, али то може бити и љубавна преписка... Такву кућу која личи на љубавно писмо хоћу да ми саградиш. Ја знам, није свакоме дато да запали ватру. Некима то никако не полази за руком. Али, ти можеш. Ја знам да можеш.

– Како знате, цењена госпођице? – упита Дамаскин и натаче колут дима с мирисом сувих шљива на њушку хрту, који кину.

– Откуда знам? Е, па чуј, мој господичићу! У својој седмој години јавиле су ми се први пут мисли. Мисли јаке и стварне као конопци. Дуге до Солуна и затегнуте тако да ми држе уши слепљене с обе стране уз главу. И над њима исто тако јаке маштарије и осећања, шта ли. Тога је било толико, да сам морала да заборављам. Нисам заборављала на пуде и килограме, него на тоне, свакога дана. Тада сам схватила да могу да рађам децу и да ћу их рађати. И одмах почела да ту ствар увежбавам. Истога дана, дакле, у један четвртак поподне, родим ја у мислима и без одлагања мушкарчића од три године и почнем да га негујем и да га волим. Љубав, то је нешто што се учи и увежбава. Такође, љубав је нешто што се мора украсти. Ако сваки дан не украдеш од самога себе мало снаге и времена за љубав, ништа од љубави. Дојим га ја у сновима и опазим да на подлактици има ожиљак у виду склопљеног ока. Косу му мијем вином, у машти га љубим на уво да пукне, да запамти, играм се са њим "на слово, на слово", показујем како се гледа на моју бусолу и трчимо заједно унатраг крај неке лепе воде, или зидамо на Тиси од песка куће... Он расте брже но ја и постаје на моје очи старији од мене. Шаљем га у мислима да учи, најпре у Карловце на српско-латинске школе, а потом у Беч на војно инжењеријско училиште да постане вештак у зидању и да гради најлепше куће... Нисам га видела од тада, а волела сам га много. И тачно замишљам какав је он данас негде у свету и жудим за њим. За својим дететом...

– То је лепа прича, госпођице Атилија, али где је ту одговор на моје питање, где је ту ваша кућа и где сам ту ја? Хоће ли вам ваш измаштани негдашњи дечак саградити палату?

– Хоће – узврати Атилија остављајући клавир. Хитрим покретом она заврте рукав Дамаскинове кошуље и на његовој подлактици се указа ожиљак у виду склопљеног ока.

Прва рачва
Трећи храм Палата