Васкрс
Васкрс је пука досада. Човек дође по други пут и каже, ето, мајку му, најзад сам на правом колосеку. Или станици. Вратио сам се коначно на своју станицу, која је последња. Задња станица, одакле више не крећу возови.
Као свака досада, и васкрс је невесела ствар. Дођеш, вратиш се, и видиш да ником ниси falио. Trolejbus посрће по kaldrmи пред klinikом исто као и пре; као трагаче.
Све је исто како што је било када је Ичвич ушао у болницу.
Позлило му је у Dez kafeu. Dezi је звала хитну помоћ, затим га је посећивала сваки дан.
И дошла по њега када су га пустили.
Стрпао се у њену пеглицу из које је гледао кроз прозорче као огромна риба из akvarijuma. Којој се чини да је све исто као пре. И којој је све свеједно.
А овамо, за време његовог лебдења између живота и смрти, срушио се komunizam.
Истина, то се у улици Πerπa Doe није очитовало; нису још цветале rue нити су људи летели изнад кровова слободни и срећни.
Шта више, у првој раскрсници пеглицу је зауставила policija; треба да сачекају или скрену у споредну улицу. Главна је затворена.
Ичвич је мислио да је избила diktatura, нека нова, тврда, уместо оне pliane, karakteristiчне за позни socijalizam.. Довољно је да се он мало повуче у болницу, ето ти belaja.
Наилазили су свуда на policiju и kordone.
Реци им да возиш болесника.
Не вреди. Ако се не варам, данас је Kadarова сахрана.
А ко ће бити садa Kadar?
Мене питаш? Вероватно неко од оних који га сахрањују.
Ичвич их није познавао, па је с politiчких вода превеслао на здравствене. Болесници најрадије разговарају о болести.
Од чега је Kadar одапнуо?
Ичвич би tipовао на cirozu, delirijum tremes или sidu. Сматрао је да вођа радног народа треба да пандркне од народних болести, али Dezi није била informiсана; у Dez kafeu није се причало o Kadaru.
Саветовала је Ичвичу да се не узбуђује због politike; нека се изволи опорављати на миру. Међутим, он је изразито хтео да се узбуђује: почео је да хвата Deziку, иако је то у пеглици било некомотно. Изгледало је као да неко игра кошарку у telefonској говорници.
Боме; више од месец дана није пипнуо ништа: болничарке на одељењу за intenzivну негу нису fleksibilне као другде; ниједна не воли да јој самртник издахне међу ногама.
Но Ичвич је хтео што пре да провери да ли се после Kadarове смрти човеку још диже.
Таква су била времена; васкрсна, неизвесна, препородна, смутна.
Ичвич их је претурио преко главе залепљен за Deziкину сукњу; заправо за њене кожне pantalone. Мада знала је да носи и miniћ, такође од коже. А преко рамена rokerku.
Испод тих црних кожа крило се топло и мекано срце. Излазећи из болнице, показала му је женски toalet поред portirнице у који је, долазећи дневно два-три пута у посету, увек морала да сврати. Због стрепње да ли ће га затећи живог. А лекари су слезали раменом: појма немају шта се одиграва и шта се може очекивати. Он је пак konfabulирао, једном би је препознао, другипут не. А често је мумлао, чудно, као да пева.
Hor рече Ичвич; првих дана често је чуо певање мушког hora с другог света. Песму одонуд.
Прећутао је, међутим, да је hor певао englески. Није хтео да растужи Deziку исказом из којег би схватила да се Ичвич још увек спрема у London. Зашто да јој призна да се нада да га на крају пута очекује englески hor?
Mistiчни звуци ишчезли су одмах у улици Πerπa Doe, пред болницом. Ичвич је видео да је пеглица заиста мала. И да је то све. Само то. Auto је мали и здраво. Ништа друго. Нема dimenzija и тајних веза. Треба почети живети дакле.
Dezi га не повезује са Danijelom Olbriskim о којем је запамтила само да се пали на колаче са орасима, улица Πerπa Doe која избија на Мали stadion не повезује га са koncertтом grupe Spenser Devis пре двадесет година, ни са чика Тићем који је испод кожне jakне прокријумчарио боцу vina, ни са премлаћеном девојком с црвеним бразготинама на рамену и бутинама.
Све је то сада постало ништа, ништа, ништа, ништа.
Ништа га не повезује с његовим претходним животом и ништа није више оно што је било. Све је са собом постало identiчно. Њичево. Nula. panско nada или panски пичкин дим. А најстрашније је то знати.
Досада васкрса била је потпуна, захватила је и Dez kafe. У болесничкој постељи, свој повратак Ичвич је замишљао као senzaciju. Враћа се одонуд. Знао је да је Dezi ортацима испричала све.
Pijanista му је пружио руку с прстима попут комадића осушене морске трске и рекао да је Ичвич страшно ослабио. И да човек, ето, никад не зна. И њега понекад боцка испод плећке. Али нада се да је то ипак само од свирке.
И тако сви редом. Да им исприча како је било. Чули су да су га једанаест пута враћали из смрти elektrookом. Једанаест пута. Која срећа што болничарке ниједанпут нису закасниле. Могле су се рецимо све време туцати, analiziрали су dezerи могућности.
Па како је тамо? На другој обали. Да ли се Ичвич сећа? Свако је од њих чуо већ нешто о томе. Неки кажу да је јако лепо. Да је човек после сасвим другачији.
Ичвич се трудио. Желео је да исприча све, пошто се у ствари сећао. И globalно, као што се човек сећа врућине и зиме, а и fragmentarно, као безначајних ситница с давних летовања.
Само, како то пренети речима? Шта се може рећи о врућини и зими? А када је покушао да издвоји нешто необично, неки важан и karakteristiчан fragment, испаде којешта.
Можда онај englески hor? Dezerи би рекли да је то normalно. Halucinирао је и amin. Неко види беле мишеве, неко црне klavire.
И ту би цела ствар клизнула у kafанско глупирање. А то Ичвич није хтео да допусти.
Hor са другог света треба да задржи за себе.
Као и целу misteriju васкрса. Полако је увидео да је васкрс, као и смрт, приватна ствар. Недељива. (И Исус је после ускрса напустио ученике; никад више нису пронашли заједнички језик.)
И ортаке је занимало само да ли болничарке носе gaζице испод mantila.
Ичвич је рекао: како која. Али додао је да gaζице не сметају. Лагао је дакле; није признао да су болничарке на intenzivном одељењу јако frigidне према полулешевима. Није хтео да у очима ортака васкрс постане сасвим досадан.