Презнојио се
Презнојио се као деда Живков poni, риђи Paprikaš, кога је старац после par špricera, од ćoška испред Бика до куће, главним sokakом у којем је у Ичвичевом детињству auto била мала senzacija, са запрегом пуном кромпира или кукуруза, предвече, усред звоњаве reformatске цркве, гонио као на hipodromu.
Ичвичу се учинило да од Tejt galerije најбрже може да оде кући пешке. (Ни сањао није да ће једном у Londonu одлазити “кући”!) Пречицом кроз мале улице, па преко Vincent Square, Vauxhall Bridge Road, Belgrave Road, онда на Buckingham Palace Road, Pimlico Road, затим Royal Hospital Road и ево га у Flood Streetu, “код куће”.
Погледао је на sat. Једанаест пре подне. Спремачица је већ отперјала, а Ичвич се надао да ће успети да испеца свој кључ из poštaнског сандучета куда га је одлазећи, сваког јутра, по договру с госпођом Twist, бацао.
Само да суседи не мисле да је lopов. Не би волео да га одводи policija. Знојио се дакле од узбуђења, а и зато што London није Помаз, па нема нигде комад жице бачене на улици. Чиме овако да испеца кључ? Улице су као мачкин tanjir. Čelsi, излицкан господски kvart.
Својим поклоном – reprodukciјом Tarnerове слике о цркви Santa Maria della Salute из Tejt galerije – хтео је да изненади госпођу Twist. Да окачи слику на зид у спаваћој sobи, где би је госпођа Twist угледала када легне у krevet. У његов загрљај.
Planирао је да јој под заштитом њихове venecijaнске цркве саопшти да му BBC нуди посао. Одушевили су се када су чули да је сниматељ.
Чепркао је по džepовима да види има ли нешто за пецање кључа, али осим пара и баба Ковиљкиног чаробног завежљаја није нашао ништа. Комадић освећеног босиљка и nafore у papiru превезаном gumом за kompot носио је са собом увек када је ишао да решава важне ствари. Некако је поштовао те глупости. Ако би приметио да је čarapu обуо наопако, није је скидао, а црне мачке је гађао каменом. (Ногом!)
Међутим, босиљком се не пеца кључ. Ни naforом. Ту мора да је нека јача врачка: чаробни завежљај издао га је досад само 1976. године у улици Čengeri. Додуше, после тога тако важних догађаја у његовом животу више и није било.
Али чароба моћ је чаробна моћ. Завежљај је ипак прорадио! Док га је немоћно гужвао, Ичвич је приметио кола госпође Twist, пред кућом. Не може бити грешка, на задњем седишту лежала је žirafa коју је видео код деце приликом сусрета у Taueru.
Кола су све време стајала овде, али их није видео, заузет poštaнским сандучетом. Непотребно се зезао, ако је госпођа Twist овде. Можда је заборавила нешто и скокнула да узме. Или јој је позлило?
Зазвонио је. На лицу му се раширио осмех.
Али, ништа. Улазна врата од тешког, тамног дрвета остала су нема и непомична. Поново је притиснуо дугме, мало јаче и дуже. С друге стране врата чуо је кораке. Лаке, тихе, као у мачке. Босе, установио је Ичвич.
Међутим, опет ништа. Врата су стајала и надаље глува као зид.
Звонио је и трећи пут. Тада се изнутра чуо глас. Пригушен, мушки. Не, није poštar, рекао је неко.
Најзад, у брави се окренуо кључ и врата се одшкринула. Појавили су се подрезани “englески” брчићи. Црни. Као ћалетови, устукнуо је Ичвич.
Није га запањила само та сличност. Било је ту нешто крупније. Једна крупна разлика. У цркви Santa Maria della Salute, онај tip са fotoaparatом, husband у šortsu, Mr. Twist, није имао бркове. И није био црн. Него плав као Max von Sydow. И пегав као ћурчије јаје.
Scena у вратима била је dramatiчна. Када га је брко питао кога тражи и шта жели, Ичвич се смотао. Није могао да се сети како се каже на englеском да је погрешио adresu. Закашљао се и муцао нешто, а најзад питао да ли ту станује Šekspir.
– Mr. William Shakespeare.
Није имао бољи štos. Бркоњи се није могао представити као Johan Krajf, јер јер видео да се даса разуме у fudbal.
А испоставило се да познаје и књижевност.
Рекао је да је Mr. Šekspir већ умро. И док је Ичвич смишљао неки слично eruditан одговор, брко му је залупио врата пред носом.