„Kazhi Ichwichu da se ne sigra s bogom. Al ni samnom”, izdala je Glavata Nata dupli imperativ Kuplungu.

Znala je da ako joj imejl u ime boga nije poslao zet, onda je to mogao da bude samo Ichwich.

Ko bi drugi?

Patrijarh Charnojevitj? Ili Venclovitj? Mozhda Ignjatovitj ili Crnjanski?

„Ne”, odbacila je Glavata Nata. „Ipak su oni ozbiljni glumci.”*

* Patrijarh Charnojevitj, Venclovitj, Ignjatovitj i Crnjanski, srpski velikani vezani na neki nachin svi za Sentandreju i seobe, u autorovim romanima Mi zhe Sentandrejci i Bitka za Sulejmanovac pojavljuju se kao junaci, a dvojako: kao takvi i kao glumci koji igraju – njih.

Istina, patrijarha Charnojevitja je Glavata Nata videla na televiziji kao Djavola, ali to je bila dechja predstava, i to na madjarskom jeziku. (Patrijarh Charnojevitj je tezgario i u madjarskim pozorishtima.) A bio je to neki narodni Djavo, komichan i simpatichan. Pijanchio je i igrao kao svatovi.

„Reci patrijarhu Charnojevitju da ako vetj mora da sigra Djavola, nek ga sigra pod pseudonimom. Da nas ne bruka odje u severnom nam rasejanju. Nismo mi sejali odje samo kosti!”, poruchila je Glavata Nata imperativno po Kuplungu.

„Dopizditje nam ta tvoja tashta, chujesh. Izdaje nam zapovesti kao neka despotkinja. Reci joj da zhivimo u demokratiji, ako nije primetila”, otporuchio je vodja velike seobe poslednjem Srbinu u Sentandreji.

Kuplung se, medjutim, ustezao: „Idi, kazhi joj sam. Zashto da ja slusham kad pochne da pljuje po politiki i demokraciji? U kojoj netje da nam dadu odshtetu za izumiranje. Zbog toga se matora zdravo jedi. Kazhe, trebalo bi napisati nov manjinski zakon ili tipik.”