U letnjoj kuhinji je polako zazhiveo jedan nov svet. Na slikama g. Molera su se redjali Sentandrejci, pokojni i zhivi, zajedno sa likovima iz veronauke.

Molovana Sentandreja je vishe lichila na sebe nego ona stvarna. Svih sedam zvonika istim pogledom na primer vide samo ptice, g. Moler je medjutim sve crkve zgusnuo u jednu perspektivu. Oltari i ikonostasi su izranjali na fasadama, litije su vijorile sa tornjeva, ripide su nicale na vodi kao lokvanj, a krstovi su sevali kroz plavet kao ukrshteni zraci, direktno iz Sunca.

Na starovodskom izvoru vechernje su sluzhili patrijarh Charnojevitj i vladika Zubkovitj, pojao je hor Djure Chikosha iz Kalaza i Ignjata Chobana iz Pomaza, a posle osvetjenja vode je svirao tamburashki sastav sa takvim asovima kao Dzheki Vukovitj, prima, Veljko Miloshevitj, brach, Slobodan Chikosh, kontrabas, chika Titj, frula i Tihomir Vujichitj, klavir.

U prepisivachkoj shkoli Kiprijana Rachanina iz 1690-ih, pitomci su se prepirali sa Vukom Karadzhitjem, oko slova. Mlatarali su zashiljenim gushchijim perom poput bodezha i prskali se mastilom. Tjirilo i Metodije, uvredjeni zbog prenebregavanja njihove glagoljice, nisu hteli da uchestvuju u ratu za jezik i pravopis, a Venclovitj je pokushavao da uvali neki kompromis.

Zbog slova se i Glavata Nata posvadjala s g. Molerom. On se potpisivao madjarskim pravopisom kao u pasoshu, a i naslove slika je farbao latinicom. ,,Zvona”, ,,Muzej”, ,,Izlet”, itd. Budutji Muzej tje posetjivati zapadni turisti, rekao je, slike treba da budu kompatibilne i sa njima.

– Serem se na zapadne turishte – drzhala se Glavata Nata tjirilice. U inventar je slike upisivala kao ,,Zvona”, ,,Muzej”, ,,Izlet”, i tako redom. Ispod naslova ,,Venclovitj” prepisala je molbu koju je junak slike uputio budimskom vladici:

,,Potajno vas proshu, ako mozhe biti, tamo blizu sela Pomaza, kod one vode shto je zovu Sulejmanovac, da bi kjelicu konachnu spravio.”

Tjeliju je g. Moler naslikao kao molovanu dashcharu, sazdanu od ikona, koje je Venclovitj farbao sa obe strane daske, zatim gradio od njih kolibu. Na svakoj slici su bile zasebne priche, koje su se na kraju stapale u jednu vetju, zajednichku, u Venclovitjev san o budutjnosti Sentandreje.

Nedostajala je samo tavanica, kada je g. Moler zapeo. Nije znao kako da pokazhe obe strane ikona u istoj perspektivi, zidove Venclovitjeve molovane tjelije spolja i iznutra, lice i nalichje, jednim pogledom.

Glavata Nata se pribojavala da tje se g. Moler u toj dilemi propiti, jer je pocheo da sipa ruma i u chaj od nane, dok najzad nije doshao na ideju da farba providne slike. Preko negativa je crtao novu scenu u senci, a pozadine su se prelivale sa lica na nalichje, i obratno.

– Atlantida. Srpska Atlantida – objashnjavao je g. Moler svoju novu tehniku u kojoj su se slike otvarale jedna iz druge, kao niz uzastopnih prozora.

Mi zhe Sentandrejci, 1997, odlomak.