Ruski pisac. Sredinom 1920-ih godina pochinje da pishe roman o inzhenjeru s potkovama. U to vreme je u Moskvi pokrenut – protiv Industrijske stranke – prvi proces u nizu chuvenih Staljinovih. Na optuzhenichkoj klupi su engleski inzhenjeri.

*

Prilikom otvaranja americhke ambasade u Moskvi, priredjen je bal i parada sa vatrometom i zhivotinjama.

Prisutni su bili mnogi poznati ljudi koje je nedugo zatim pojeo mrak.

*

Sredinom 1930-ih godina izmedju Bulgakova i americhkog ambasadora u Moskvi (Vilijem Bulit) razvija se prisno prijateljstvo. Amerikanac se intenzivno zalazhe da Bulgakov dobije pasosh na Zapad, ali uzalud.

*

Od pochetka 1930-ih godina Bulgakov gori od zhelje da ode u inostranstvo.

U interesu toga obratja se pismom direktno Staljinu.

Da li je shegachenje ili naivnost ono shto mu 30. maja 1931. pishe?

Uvereva Staljina da se sva lepota Rusije mozhe sagledati samo iz daleka – iz inostranstva. A njega, Bulgakova, kazhe Bulgakov u pismu, oduvek je vodila samo jedna ideja – da se zhrtvuje u sluzhbi domovine.

A najbolju priliku za to imao bi daleko od nje!

„Zato Vas najozbiljnije molim da posredujete kod vlade Sovjetskog Saveza da me od 1. jula do 31. oktobra 1931. godine poshalju na odsustvo u inostranstvo.”

*

„Da nije tuzhno i tragichno, bilo bi smeshno”, mislio je Ichwich, prochitavshi ovo chudno pismo u nekim novinama koje su objavile izbor iz neizgorelih rukopisa Bulgakova. (On je svoje papire, dodushe, spalio, ali su kopije mnogih njegovih, ranije zaplenjenih spisa sachuvane u arhivu policije.)

*

Ichwich je zamishljao Staljina kako se tom pismu smeje, zatim izdire, isto kao peshtanski policijski kapetan Bela Sabo koji se 1976. Ichwichu cerekao u lice i urlao.

Vikao je – komparativno – o nekoj kamili i iglenim ushima, odnosno o Ichwichu i Londonu.

Da tje „drug mladitj” onu devojku u Londonu s kojom se pred njihovim ochima („bezobrazno”) dopisuje kao Romeo s Julijom (!) videti jedino onda ako se pretvori u kamilu i provuche (se) kroz iglene ushi. Dotle ne.

*

Da je zhiveo sto godina, Bulgakov bi (rodjen 1891), najzad, mogao da putuje kud hotje.

Samo, to njemu vishe ne bi bilo interesantno.

Tada bi, naime, vetj znao da tamo kuda je svoje junake, Majstora i Margaritu, kroz oblake i nebo poslao, ionako ne bi mogao da dospe.

*

U kraju 31. poglavlja – „Na Vrapchijim gorama” – junaci romana Majstor i Margarita sedaju na konje koji uzletju sa njima u nebo.

„Margarita je osetjala kako njen pobesneli konj grize i vuche djem. Volandov plasht se vijorio nad glavama cele kavalkade, taj plasht poche da prekriva nebeski svod predvecherja. Kada se za jedan tren crni pokrov zaneo u stranu, Margarita se juretji osvrnu i ugleda da iza nje, ne samo shto nema raznobojnih zvonika sa aeroplanom koji se vijorio nad njima, vetj da odavno nema ni samog grada, koji je propao kroz zemlju i ostavio za sobom samo izmaglicu.”

*

Bulgakov, da je zhiveo sto godina, ne bi znao kome treba da napishe molbu za pasosh u svemir.