Милка Ђуретић

КАПЉА НА ЛИСТУ

збирка песама
2000.
друго допуњено издање

Мојим највећим светињама
сину Андреју
и кћерки Гордани

Садржај

Матија Бећковић

Уз капљу на листу Милке Ђуретић

Песме су по правилу паметније од песника, али ни то правило није без изузетака. Ко не зна песнике чије су песме и лепше и дубље и писменије од својих аутора и ко, опет, није срео оне друге зреле, паметне, изнијансиране песнике за чије песме се то не би могло рећи.

Правде нема: неко никада не дође до свога гласа ма колико се упињао, неко својим гласом одмах проговори и то му некако дође само од себе. Ко проговори својим гласом, језик се побрине о свему осталоме. Ко хоће да буде дубљи и паметнији од језика, плати највећу цену, ономе ко му служи језик несебично узвраћа. Зато тајна песничког израза остаје, чудо поезије се увећава, а песници пристижу с неочекиваних страна.

Ко год буде читао ове стихове читаће их први пут. И одмах ће и лако разумети и песме и разлоге због којих сам написао ове речи и одкуд и капља мог имена на првом листу прве збирке Милке Ђуретић.

Капља на листу

Капља на листу

Врх листа
Обујмила
Смештена у зеницу ока
Недодирна Стамена
У сјају безбојном
Кристалу живота
Ни да капне
Нити да испари
Са листа невена
Капља бисерна

Србијо господарице

Сити
А гладни тебе
Насрћу

Хтели би да им погача будеш
А они
Да ломе
Распарчавају
Колико коме треба

У својој безумној доколици
Тебе
Сатиру
Сагињу

Кривицу намећу
Удељују тражење спаса
Само од неба
 
О, могу ли те
Незасити
Прогутати целу
А да им залогај не запре

Слуте ли
Да би се и они
У хаосу могли наћи
У предворју
Отворених рака
Под покровом презира

Знају ли
Господарице
Да си у склоништу духа
Кроз векове
Као бедем сама
Поносно опстајала
Неуништива

Честице

Честице поклањам
Ако је мало
Реците
Ако је много
Препустите део
Парчету земље
На којем стојим
Служим
И можда
Постојим

У честицама је све

Добро и зло

Ако служити добру могу
Распршите их
По тлу родном
То је једини
Узврат
Који тражим

Постојбина

Ливаде до бескраја
Мириси до неба
Шапат цврчака
Наднеле се планине
Паштрик, Коритник, Проклетије,
Чакор и Шара уснула
Обронци тамно зелени
Са хиљадама крстача
Неопојаних предака
Крошње кестенова
Латице божура
Тишине снене
Облаци тмасти
Олује громне
Што вековима потресају
Врата ризница
Покрећу успомене
Све је моје
И прашина сеоског пута
И водотоци плавни
И несагледиви раскош
Заточеног

Деспотица

Метохијо
Пређо прадедова
Од цркава сва саткана

Уздигнута до бескраја

Пркосна
А тако мирна

Деспотице
Недодирна

Колевка

Корени
Изворишта у камену
Изданци
Врпце од семена
У утоку
Колевке свете

Витешко трајање
Ризнице светиња
Уздарје
Завештању векова

Метохија

Олуја тутњи
У ковитлацу
Зов и вапај

Стење подрхтава
За опрост
Клетнику

Коме још рећи треба
Да разуме
Језик ветра
Којим причају
Проклетије

Метохија
Пуна векова
И успомена

Пуст је молитвеник
Нема ко да клекне

Овде је сам крш клеко
Богу се моли

Коров да истреби
Из Светог Саве постојбине

Праг

Неправда
Ћутањем
Изречена

Лице
У грчу
Беспокретна
Загледаност
У праг

Косовски божури

Изнедри вас вековно
Кајање народно

Туга преголема
Косовке девојке
Озарено свјене
Око зеленог бора среће

Усправи жртва Лазарева

Сабља Милошева
Букете племените
Преобрати
У пурпурни зов слободе

Божури
Заставе полетника
Буктиње српског свитања

Српкиња

Косовским митом
Задојена
Ћемером опасана
Стамена
Пркосно чедна
Недодирна

Када би те свет
Спознати могао
Бистрице жубор чуо
Док проноси име твоје
И корак ти лаки
По калдрми призренској

Остала не би толико дуго
У осами

Белег судбине

Човек без прапочетка
Само је
Застирка изаткана прућем

Срма припада онима
Чији почетак наста
У ткању духовном
Сазданом
У трајању вечном

Судба је њина
Белег
Неизбежни

Сумње

Сумње су Разапеле гранчице
Обложиле
Гнездо

Ако у њему останем
Сламка ће свака
Подсећати
На оног
Ко сумњу
Усели у гнездо

Ако одлетим
Ко ће гнездиште
Настанити

Стојим
Растржем се
Чекам зов

А само две
Опречне речи
Пођи
Или
Остани

Трагање

 Трагам за ослонцем
Нит припадности покидана
Темељи у рушевинама

Кошмар

Поремећено било
Догоди се све у трену
Ожиљци

Врата небеска
Отворена
Спржен је
И задњи жљеб

Коме шта рећи
Кога ту пронаћи
А небо тако далеко

Покров

Небо
Буктиња

Над земљом мојом
Покров
Боје пламена

Завеса сура
Дим засењује

Птица по која
Прелети
Траг оставља

Сирене звук
Песма младости
Надјачава

март 1999.

Бриди стрепња

Топот чизама
Клинцима окованим
Вапај рода српскога
Надјачава

Беспомоћни
Затезање омче осећамо

На пучини
Без кормила

Тек шумови

Бриди стрепња

И камен студени
Заискри
Надом праведника

Нова сеоба Србаља

Лађе прадедовске
Покренуте

Насиљем
Алке покидане
Ишчупане из лежишта

Лађе прадедовске
Отиснуте

Куд хитају
На чије их
Пучине терају

Стрепим
Да се не укотве
У затоне
Безизлаза

Где сунце
Привирити неће

Излаз

Ограде
Зидине
Препреке
Видици заклоњени

Обездомљени
Тумарамо
Излаз тражећи

Туђини
На прадедовској
Земљи светој

Да коренимо
Где

Жубором одговара

 Утока се бојим

У чамцу
На реци спорој
Журим

Што ти је успорен ток

Коме се жури
Слапови су на истоку

Нећу да хитам
Застајкујем
Успоравам да дуже трајем

Бојим се утока

Постала бих део залогаја
У туђим пространствима
Жубором одговара

Традиција

 Неко ми у сну рече
"Птица која се уздиже
Изнад традиције
Мора имати
Јака крила"

Враћам се јави

Неспокојна
У људском хаосу

Како коренити у пустари
Сувише смо се
Винули у небо

А птица која узлеће
Изнад традиције
Мора имати
Јака крила

Враћање тамо

Часовник стао
Минут до свитања

Претичем истек времена
Враћам се
Меко попут облака

Тамо
Где земља дотиче небо
Тамо је све
Без окова

Тихано

Враћам се заувек
Коренима
Зову
Слободе душе

 Повратник

 Када се човек врати
На место одласка
Учини се као да никада
Одлазио није

Дрхти

Нико се на повратника
Не осврће

Налик је
На скршену грану
Коју понекад
Само
Ветар помилује

Зрно части

 Што год нам чините
Заборавити нећемо
Вратићемо
Не колико будемо хтели
Него колико будемо могли

Дужни остати нећемо
Сачекајте уздарје
Све ћемо дати без задршке

Изузев зрна части
То вам бацати нећемо
Не би га ни препознали у гомили
Не знате ви шта је то
Цену нема
За продају није

Када би сте нам и то
Окрњили
Остао би само
Рез туге неизрециве

Круна

 Време је за памћење
У ткању
Основу пратити ваља
Мењати пређу
Нитити шаре
Срмом и драгуљима
Гране одевати
Ткати
И ткати
Док се стабла
Богу не посвете
Круном овенчају

А круна

Круна сјајем опсени
Налетнике заслепи
И скрене их
Са нашега друма

Полог за вечност

Полог за вечност

Ишчилити не може
Снопље сунчаних зрака
У нама

Прстенуј ме
У потаји
Скровитог хтења

Истрајност
Уткај
Неокаљану
Вечности за полог

Сновиђење

 Под одбљесцима сутона
Корачали смо заједно
Са поветарцем

Жубор је тихо певао

Прескачући камење хладно
Вода је клокотом
Писала причу

Обронци реке су сведоци

Сећање

Свитање си
И предвечерје

Забрани растарабљени
Жуде даљине

А за мене
Места
Нигде

Расејани пути

Писма непослата
Снови неухватни

Сећања учвршћујем

Спомен на тебе
Заметнут

Стара га под маховином
Калдрма скрива

Писма непослата

Искра

 Уснула мним
У трену одлуталом

Ватру запали
Ил угарак очамоти

Искра сам
Чула истанчаних

Чежња

 Сан ме одведе
До млечног пута

Твој дах
Осетих
Међу звездама

Позив
Под плавим сводом

Огртач

 Пратио сенком
Временом огртао
Сјајем ока
Осветљавао

Миловао мислима

Молио
Да остане иста
Блистава
И тако чиста

Даривао
Оним што је имао

Уздарје
Тражио
Није

Ти

У мислима
На земљи
На небу
У води
Само
Ти

Нико да те заклони

Изгорех
Да те мој поглед
Не спржи

У пролазу

Господе

Овај човек
На њега личи

Или је то
Слика
Што у мени живи

Страх од јаве
У трену
Сетих се свега

Човек у пролазу
Ипак
Само личи на њега

Жар

Пламен је утихнуо
Ни жар
Ни пепео
Створио није

Да ли је уопште
Пламена било

Или је то
Само привиђење
За неки
Замах нови

Беспућа

 Измаглици враћам снове
Сећање отимам од заборава

Старим стазама лутам
Тражим те

Губим се
У беспућима нестварног
Трагањем
Стопе каменим

Мисли развејавам

 Сусрети

Сусрети без задршке
Дрхтаји без додира
Говор без речи

Надања

На заједничкој стази
Живота
Све на домаку
А тако
Тако далеко

Веровање

Речи неисказане
Бисерне нежности

У сновима
Веровање

Кључеви затурени

Речи
Бисерне нежности
Неисказане

У сновима
Веровање

Кључеви затурени

Сродне душе

Зашто се сродне душе
Одмах не нађу

Нит духовна
Остане чврста
У поретку ткања

Постоји ли пређа
Којом се стварају
Сажимања

Сенка

Када бих његова
Сенка могла бити
Хлад би имао
И у врелини лета

Дах би разгонио јару

Зраке
Што милују
Додала бих зори
Сенку продужила
Каменим трајањем

Неверица

Живим у невери

Погледа упртих

У

Зар минуло је све

Зови ме
Како хоћеш
И када можеш

Вечно је

Сећање на одлазак

Да си само дан
Пре одласка
Рекао оно што сам ноћас чула
Не би ме ништа
Спречило да останем

Одмрсила бих
Нити сплетених сумњи
И звезда би
Облаком скривена
Могла јаче да заблиста

Закаснио си само
Час један у дану
А остави ми поље
Неразјашњених хтења
Дубоку празнину
Коју не могу скрити

После свега
Одзвања мисао
Тако је морало бити

Лахор

Предајем све
Без остатка
Таштини
Сенима
Привиду

Журим

Спотичем се

Хрлим
Лахору
У сусрет

 Заборав

Уврежила се мисао

Како је одагнати
И препустити забораву

Ковитлац
Мисли пустоши

Отуђени

У сусрету странци

Светлосница

У трагању
За добротом
Беше давно

Сретосмо се

За тренутке усхићења
Чему треба

Све си оно
Што сам хтела

Светлосница
Мог си неба

Да захвалим
За тренутке усхићења
Коме треба

Њива

Оживећу те
Загрљајима
Пољупцима

Избрисаћу сенке страхоте
Из најма ћу те отети

Нећеш копати на туђој њиви
Наша ће бити поорана

Тражићу те

Тражићу те неисказом
На извору реке у свитању

До заласка сунца

Тражићу те
Кроз облаке дуванског дима
Опоре мирисе
Помешаног пића и зноја

Тражићу те
По звезданом небу
У ишчекивању зоре

Недогледом

Тражићу те

Настанак

Настанак

Настанак људски
Повезан је врпцом
Плачом и криком

Са осмехом се нико
Појавио није

Почетак се зна

Прелазак је осмех
А трајање сведок

Зачетак

Тражићу се
У маломе
У суштини постојања

У зачетку
У самоћи испуњеној
У тескоби мисаоној

У присоју омеђеном

Волела бих

Волела бих
Да се винем у плаветнило неба
Осетим незаклоњене природе дар

Камен да будем
Кога таласи обликују
А вода мије

Алга да будем
Оденута
Рухом меким зеленим

Шкољка
У љуштури
Мир свој нађем

Волела бих
Соколица
Да будем у јату птица,
И гнездо савијем
У беспућима природе

Клица

 Клица
Темеље окоренила
Расплела путање
Замршене нитима
Тананим

Изданком
Трајање означила
Клица

Оваплоћена

Коначиште

Омеђени простор
Наталоженог дана

Коначиште
Склониште тајни
Искуства
И хтења

Бљесак
У коме се
Баштини
Епопеја

Свитање

Плашт је огрнуо зору
Дао јој пурпурну боју
У свитању

Ореол моћи
Створио

Снове суморне
Затрапио

Кренуо у сусрет
Јутру

Свитање
Обележи дан

Немири

Заточени
Стрепњом
И чежњом
Прохујалих надања
Усамљеника
 
У скровишту тајном
Мисли покиданих
У налету
Тражења
Иоле могућег

Зазирање

Зазирем
Од смелих корака
Младалачких

Како победити
Себе у себи

Одазвати се
Природе зову

А сачувати
Прадедовско
Поимање
Части

Слутња

Све се сплело
Свитање
Пред очима
Ноћ непроспавану
Показује

Судбину
Сила виша прати

Лута
Некога тражи
Слутњом коју
Немоћ недри

Куда даље
Кад
Корак ни један
Није исти

Да ли смирај
Тражити
У настанку
Или
Нестанку

Река

Река сам

Хтели би
У поток да ме сабију

Природу спутају

Пустите да из воденог раја
Жубором одговорим

Поточић нисам
Река сам

Корито чувам
Везујем водотоке

Река без краја

На побрежју

Воденица

Стара клепетуша
Титраје изазива

Заустављам се
У ритму мељаве жита

Гледам

Камен тежак брашњав
Обртаји живота на њему
Зрневље једно друго гура

Које ли их оштрице
Мељу као спас
Да ли им је било боље
На стрништу
Да им станиште
Остане клас

Душа

Плочници похабани
Снаге нестало

Краја нема
У кружној путањи

Кривудајући
Попут потока

Старица
У журби
Граби тишину

Оставља снове

Хтела би две три речи
Шапнути
Облутку белом

Исликати своју сенку
И окаменити мисли

Гнезда

Одлетеше птице
Чу се песма

Прикован поглед
На узлетишту оста

Гнезда њихова
Широке крошње кестенова

Како ће их туђе
Гране прихватити

Да ли је та песма лета
Нови почетак
Или крај

Храст

Храст
Трајање променило
А ипак ме нешто враћа

Опколевам моћно стабло
Претражујем успомене

Корени још чврсто стоје
Стабло крошњу проширило
Недогледан хлад створило

И громови кидисаше
Јер је друге надвисио

И жижак се окомио
Кору храста нагризао
А није га уништио

Остале су боре старца
Древно стабло да чувају
И векове исписују

Кућа на побрежју

Осамљена кућа стара
Житељи јој изглед дају

Испред куће старежина
Сакупљана годинама

Изнутра се кашаљ чује

Живина се разбежала
А и она што остаде
Као да је подивљала

Воћњаци су остарили

Шкрипи ланац са бунара

Аветињски све делује

На побрежју
Кућа стара

Светионик

Мисао

 Утече мисао
Не знам
Где ни куда се затури
Знам само
Никада се та више
Поновити неће
Друга ће бити
Гора
Жешћа
Можда
Боља
Никада иста
Првом
Макар каквом
Поносила бих се
Махала
Разметала
Друга
И наредна свака
Накнадно доцурена мисао
Не може истиснути
Значење првине

Реч

Реч своју не дам
У њихову причу
У ништа

Не дам реч низашта

Ћутим

Ризикујем
Да ће ми водотоци
Бити недоступни

А ипак
Реч
Чувам од утапања

Песма

Песма се
Не зачиње
Сама

Варница кресне
Стихија
Тајна

Као удар грома
Протутњи

Ако се
Истога трена
Не запише
Никад се иста
Чак ни слична
Не враћа више

Књига

Расула сам мисли
Како да их вежем
У тескоби мучној
Заискри ми нада
Да похранит могу
Свежањ жеља
У бескраје твоје
Ти си откровење
Жар што небом плута
Шаљем ти мисли
Део мога света
За ширину
Што постадох
Делић праха твога
Уздарје нудим
Преко речи
Ако иком послужити могу
Нек прелију тамо
Ил похране у ризнице
Сачувају од заборава
У бедему вековног трајање

Равнотежа

Кад би се човек
Уздигао
До неба
Где се колевка света
Њише
Лакше би
Сагледао целину

Тада би
Место своје знао
И никада
За туђим
Не би
Посезао

 Воз

Тајанствен
Гледано из таљига
Муњевит
Недостижан
За онога ко се вози
Осећај тај не постоји
Можда би и он
На успутној станици
У предворју живота
Таљиге потражио
А воз
Препустио
Ономе коме је
Изгледао
Недостижан

 Живот

 Бљесак
Тренутак
Који у времену
Копни

Свет без краја

Како
Покорити самоћу

Смисао наћи
У бесмислу
Тренутка
Који копни

Црта

Сваки човек
Црту има
Преко које
Прећи не сме

За онога
Ко би потро
Ту линију недодира
Остала би
Пустош ума
Беспуће би
Пут му био

Трагове би затурио
Занавек се изгубио

 Извор

Песмо
Извор си из кога се водоток
ствара

Надмоћ

Симбол узлета
Страдања
Сведочанство времена

Из твога имена
Дуга раскласава
Истиче
Извор

Светионик

Небеса
Кров света
Сазвежђе
Огледало божанско

Бесконачно
Станиште
Звезда и планета

Запаљене луче
Таму што разгоне

Небеса
Нашег постојања
Светионик

Раскршћа

Глумиште

Глумили смо

Животе туђе

Платили

Утапањем

У глумиште

Нико

 У лику
Без имена

У збору
Без гласа

Чују се речи
Таласа
Таласа

Допире ли
До свести
Ишта

Сем оног
Осећања
Да буде
Ико
Недоличјем
Према роду

Схватише сви
Осим њега
Он је нико

Долазак

Бајословом
Веру пробудио

Доласком
Светлости зрак
Заточио

Утро пут дану

Замајцем
Ковитлац
Направио

Олује
Кошмарне
Покренуо

Невером
Веру
Заменио

Зена

Улог место одређује
Могао си бити свевид
А не суза која капну

Кад се туђи откос граби
Сено труне не сазрева

Скупи храброст
Буди неко
Тако можеш бити
Зена

Лакташи

Изнесмо га на плећима
До полетишта

Узлете високо

Остави нас да гледамо
У правцу лета
Замаја нас
Веру нам оте
Разум поремети
Дадосмо све
И оно
Што имали нисмо

О
Да ли иком још веровати
Треба

Боже
Да ли би и сутра
Учинили исто

Тескоба

Када човек
Ниска духа
У тескоби мисаоној

Надмоћности
Снове створа

Каква снага
То покреће

Разапет тако
Куд ће стићи

Небо високо
А провалија чека

Свевишњи
На ивици амбиса
Сачекај га
Спасења ради

Других од њега
А њега од себе

Занос без одреднице

Заимали а кренули ни од чега
Дворац од живих калупа саградили
У ћерамиде мразне прсте утиснули
Говор уклокотали
У жубор водоскока

Путање разградили
Улице изместили
Станишта разбацали
У видокруг дворца
Водотоке преточили у бијице
Наносе земљаних оптока
Укаљугали

Меру затурили

Опсена узалудности
Занос без одредница
На потомство таму проширили
Видике закрчили

Крици

Хтедосмо
Ћутањем да пркосимо
Трептаји душе
Издаше нас

Криком
Покушасмо
Да се бранимо
Од чопора
Глувих

Вапај надјача
Зов
Новог почетка

Уврежисмо
Безнађе

Намера

И када сте нам омчу
Стезали око врата
Усамљени
Спас смо тражили
У јату

Ни тада разумели нисмо
Да злотвор
Може бити
Брату
Брат

Много је добрих намера
Које битишу
У паклу

Коров

Салети нас
Тмина давнина

Не припадамо
Овом каљавом свету

Место нам је
У чистини неба

И висинама

Не можемо се овде
Снаћи

О коров се
Спотичемо

 Играч

Подијум
Чека се
Праћење ритма

Такт
Постаје себи циљ

Играч
Игра туђу игру

Пас

Не налази
Меру у лајању

А такво место
Ником
Не уступа

Газда га
Добро храни

У паузама
Припрема се
За нови почетак

Не зна
Са каквим се лајањем
Искупити још може

Буђење

 Мрзовољним буђењем
Јутро изгуби
Дана најлепши део

Пропусти
Миловање
Сунчевих зрака
Зорни цвркут птица

Младост потроши
Буђењем
У поодмаку времена

Пепео

Демони света
Будни

Ноћу застрашују
Притворност нуде дану

Пламеном урлају
На српска огњишта

Пепео свету у лице бацају

Боже
Сачувај нас

Они
Ни од чега
Не презају

мај 1999.

Иронија

Теписи стари
Ормани шкрипе
Корито напукло

Наћве добиле
Боју суморну
У пукотинама
Брашно старо
Мемла

Гуши аветињска чађ
Застрашујући мук
У успону
Обогаћени грабе
Све им треба
Родбини и прецима
Част отимају

Корени заборављени
Мучно се боре
Са новим изданцима

Ноћи дуге

Ноћ без краја
Траје као мора
Снове преплиће

Пулсира
Рана жива
Незацељена

Стрепим
Од покожице

Јутро ништа
Добро донети неће
Сем смену
У дан

 Жижак

Ветар пирну и умаче
Ужарени небосвод се
Над усахлим биљем надви

Јасенова круна цветна
Напушташе своје гране

Цела стабла оронула
Настани се жижак подли

Чека да се
Стабла моћна скроз осуше
Јер једино може опстат
У утроби
Сталне тмуше

 Магла

Магла
Данак више
Није бео

Окружени безнађем
Прекоревасмо се

Да не кренусмо

Да кренусмо раније
Избегли би тмину
Тамо је јутро било

Наум наиђе
Не треба прекоревати
Себе па ни друге

Када се наум прекорачи
Ипак
Неко други у наше име
Потезе повлачи

Промашај

Корачате временом предака
Обучени у рухо њихово

Носите капе и ордења
Војвода српских
Као да вам
Знано
Није

Да на олтару
Слободе
Није ваше
Но њихово знамење

Ништа се суровије
О главу не обија
Него
Слава присвојена

 Сан

Пролазим кроз шипражје
Испуцалих табана
Крв по камењу оставља траг

Излаз тражим

Спуштам се и пењем
По стрминама
Падам
Котрљам се према речном кориту
Ограђеном врбама

Тумарам

Страх ме растаче

Кад би макар
У замци
Руке слободне биле
Да не замењују драче

Прегршт суза и зноја би задржале
Означиле смисао трагања
Задњи сноп снаге
Прелиле у сећања

Призор тај
Памћењем исписујем

Буновна размишљам

Кад би се упркос патњама
Иза свих тмина
Назирао светлији дан

Не бих се двоумила
Да поново утонем у бескрај
И тако тежак сан

Бразда

На орошеном челу бразда
Коју остави поодмакло време

Изгубисмо се у шипражју

У покушајима
Да са плећа скинемо бреме

У превирањима
Остане необјашњено
Вазда

Да ли је нужно било
Да се заоре
Тако дубока
Бразда

Осветници

Тражили нисмо
Сами сте хтели

У тврђави
Окомитој

Посрнулој
Под теретом

Злобе
Натерасте нас на

Чин
Најгнуснији

Отров да
Бљујемо

Осветници
Будемо

Тражили нисмо

Раскршћа

Чује се бат корака са калдрме

Корачају хитро
Ка асфалту
Што сажиже

Они који то не учине одмах
Просуће се по калдрми

Да ли је то грешка
Или решење

Пролазност

Пролазност

Старимо у сети
Пропланци
Птице
Шуме
Колиба

Све уз нас
А места
Нигде

Недодирна су
И она
Изворишта
Која смо
Ограђивали
Бусенима

Заобилазна су
И места
Где почивају
Преци

Свануће

Свануће закаснило

Мисли
Смењују једна другу

А ноћ
Тама дуга

Уснуле очи
Ограде руше

Куда и како до светлости
Чиме освежити душе
Усахле

На ивици

 Књига живота
Натопљена
Капима кишним
Што сливају се
Незадрживо
Са стреха
Капака нахерених

Тишина мукла

Ивица се не слути

Прапорци

У немоћи
Ткиво ископнило

Срце и дамари
Звоне као прапорци

Ех
Кад би могли
Сећања да потремо

Скелетом
Кренемо
Испочетка

Пут

Пут којим се ретко иде
Време њиме споро тече

Ту се крију они пути
Што не воде у даљине

То је оно тајно место
У скровишту ноћне тмине

Отргнута

Корени
Стабла
Изданка
Отргнутог
Где су

Место орошено
Сузама
Усахло

Рана у ожиљку

Немоћ

Слике болне
У зарастању
Или кајању

На означеном месту
Згариште

Безумље

Шапати нејасни
Одасвуд се чују

Душе расплинуте
Сродне би да нађу

У невремену
Ненаданом
Надања су
У очаје претворена

Јазбине
Избежишта

Видици у засенку

 Лутање

Господе
Снагу ми дај
Да опростим
Оно што заборавити
Не могу

Мислима те призивам

Залутала
Из беспућа
Изнова се вратим

Безваздушни је
Простор тамо
Не могу чврсто стати

Молим те
Помилуј
Разум ми врати

Чекање

Не чекај ме
Дочекати нећеш

Кад посустанеш

На вратима улазним
Уместо имена
Прочитаћеш

Чекам те тамо

Посвете

Уточиште

Мом Веселину
Сан
Дар судбине
Упути ме теби
Схватих

Ти
Појило поста
Непресушно
Жишка неугасива

Бакља
У искораку

Ход нечујни
Који просторе
Осваја

Стоглави Милић од Мачве

У ношњи народној
Јелеку извезеном
Косовским митом
Битисања

У пологу
Саткан дивљачно
Власима седине
Врпцама пророка
Мудрост народну
Уплиће
У симболе
Зову будућности

Он
Стоглав
Главаре
На вретено намотава

Оне
Који би да кров света
Претворе у прћију

А да их пред овоземаљским
Свевидом
Стид и не окрзне

Са звезданих ћепенака
Поручује

Ко се маши
Недодира
Нестаће
У чамотињи

Сликару Милићу од Мачве

Над тобом звезде
Бокори неба
На балванима јездиш
Кроз васиону смело
У вечном руху
Надчовека

Са собом теглиш
Родно село
Амбаре
Сељаке са њива Мачве
Чобане Шумадије

Змајевито Бездане прелећеш Пламеним крштењем Српске ознаке
Отимаш од заборава
Отвараш путеве
Сведолазећем

Над мајчином хумком

Кад чујеш кораке
Знај
Моји су

Осећаш ли терет
Клечим
Исповедам се

Чудна сам
Туђински крута
Закопчана
Неразумљива

Клечим

На теби је
Да исповест моју
Примиш

Или
Уморна од праштања
Одбациш

Мајка

 Ветар хладан
Планину оковао

Лавина туге
Сметове
Надкрила

На одласку
До старевине

Из далека
Пратише је
Мисли скрхане

Љубав немоћја  

Оче

Живота шум се једва чује
Док трптај душе
На издисају се бори

Разумевање тражим
За застој
На неотесаној
Стази
Живота

Оче
Помози
Саветом просветли
Гуњом огрни
Снагу ми подари
Пркосно да станем

Уздигнем се
Док чекам зору да заруди
И заобиђем оно
Што само у трену
Живот нуди

Отац

Стасавао са уранком метохијским
Домаћински поносанПркосан
Окорубан
Неустрашив
На изазове одговарао витешки
Западао у пукотине
Ронећи у недаћема
Вировитог живота
Сумњом опхрван
Метежом опточен
Зебњом огрнут
Коровом туђег семена и клице
Ограђен
Дивљином крчио
Проход у непроходу
У ишчекивању правде
Са телалишта се оглашавао
Ко природу размешта силом
Ко у туђе атаре задире
Ко се огреши о законе чојства
И српску девојку обешчасти
Немам коме али и да имам
Нећу се жалити
Кривцима ћу сам судити
Траг им заметнути
Семе затрти
Опомињем и оне што туђицама
Српску колевку омеђише
Амбисе отворише
Чујете ли ме
Ово је Света земља
Црквина без међаша
Знојем орошена
Сузама обливена
Муком чувана
Завештана
Богом надгледана
Недовидица 

Песникињи

Вјери Вукшић Витошевић

Ти си песма
Чуло
Изазов

Класјем песничким
Огрнута

Ти си прича
У ритму
Жива

Реч твоја
Слике рађа
Осећања недри
Дух напаја

Трупци

Живу реч
Још тупо чујем

Ко је некад цветном стазом
Нашем дому прилазио
Не може га препознати

Калдрма је разрована
До кућишта пута нема
Све је коров препокрио

Ни бунара више нема
Смећем су га затрпали

Нема више јасенова
Ни воћњака заруделих
Нити има винограда

Од дрвећа ораховог
Остали су само трупци

Развалине

Брату Михаилу и сестри Вери

Кућу родитеља наших
Шипражје обујмило

Уместо димњака
Трнова круна

Около пустош
Не оста нико

Трагови дивљег хира

На стаблу повијеном
Славуј чека
Не би ли чуо
Глас потомка

И још једном
Запевао
Песму изгнаника

Постојим у ожиљцима

Искон

Мојој куми
др Александри Павловић

Прими ме
Сенима
Да те чувам
Исконе

Јутарњом росом
Заливам

Благошћу
Напајам
Док звезде
Моћне
Огрћу Те
Сјајем
Исконе 

Даровница

Сину Андреју

Бљеску зоре
Искри у трајању

Светионику
У времену
И простору

Ево
Дарује мајка
Прихват тканицу
Срмом метохијском
Извезену
Нитима
Српског светилишта
Опточену

Оденуту надањем
Да умном ћеш потком
Доткати
Недодир

Метохију
Сачувати од заборава
Свет
Отоплити
Благошћу

Мајчина душица

Кћерки Гордани

Рача Ђаковичка
Црквину прекрила
Мајчина душица

Растиње
Плаво
Љубичасто
Лила

Чија ли је мајка
Тугом опхрвана
Душу испустила

Шта ли је мислила
А шта рекла
Док је некрст
Цркву православну
У рушевинама
Оставила

Иза зидина
Овсено поље
Глоговим коцима
Опасано

Да ли је
Као опомена
Сем
Црквених темеља
И мајчине душице
Још нешто
Тако снажно
Остало

Бистрица

Мом кумчету Стефану Павловићу
Србину из Швајцарске

Ни када ти
Извориште замуте
Не могу га изместити

Ни када те преграде
Не могу ти
Ток прекинути

Ни када те
Сметови снежни
Обујме
Не могу ти
Видике
Заклонити

Ни када се
Надвикују
Глас жубора

Не може ти
Утихнути

Ни када би
Бистрице
Понорница постала
Не могу те
Преселити

Нити
Заметнути
Траг
Белутка

Обележје
Чистоте

Тамјан

Мом куму
Слободану Павловићу

Под капутом неба
Тајне похрањене

Зора сомотска
Чиста
Надгледа
Кућишта разбацана
Домове резбарене
Цветна састајалишта
Пчелиња

Плавна корита
Крене
Ереника
Дрима
Бистрице

Матицу
Одсјај фењера
Ноћу чува

Нигде
Лепше зоре не свићу
Нигде
Пролећа таква нису

Растиње разуздано
Шуме певају
Са славујима
Заједно

Деца са ореолом пупољака
Дозивају матицу
Ехом
Крсте се
И дању свеће горе
Све
И цвеће мирише
На Тамјан
У Метохији

Завет старог Призренца

Братанцу Александру
Кућна врата притворите

Икону славску
Под пазухо
Колевку огрните тканицом
Родослов уз децу приљубите

Јелеке пригрните
Дуката ниске понесите

Капију
Оставите
И прозорче отворено

Ласта да улети
Настани гнездом
Сачува дом

Воду из бунара захватите
Корито напуните

Троножац уз огњиште
Свећу запалите

Ја остајем
Гробове да чувам
Вечно

Упамтите

Родослов
Уз децу
Приљубите

Прозорче
Разданак нек чека

Изгон из Призрена
12. јун 1999. године

Кућа на Ћувику

Спојем измучених сени
У вртлогу
Видех само тебе
Препелице дивља

Да облећеш
Са зебњом
И сетом
Испражњену
Кућу на ћувику

У слемену
Гнездиште орлово
Настањено
Олујним налетом

Усамљена
Препелице дивља

Ти стамена
Разумет
Не можеш
Ту похлепу
За туђим оџаком

Ни грактањем
Песму потиснуту
Са доксата
Куће на ћувику

Ослоњене
На темељни
Станац

Оџачница

Братанцу Милошу

Круне те
Ако те и окорубају
Остани
Сељачка оџачнице
Онаква
Каква јеси

Знам
Налик ниси
На друге
Што сивилом бетона
Душу хране
А излаз траже
У туђој земљи
Силом

Не осврћи се

Знам
Они

Када би
Душу имали
Цветови би им
Сладни били

Не осврћи се

Знам
У корену твојем
Клица
Заметак чист

На сливовима
Твојим
Напајали
Са поља
Хранили се
Преци

Нека те
Не намаме

Остани оџачнице моја
Онаква
Каква јеси

Не попуштај

Потомци
Нека
Изворе
Сачувају

Видилиште

Видилиште громно
Гнездиште забито
Прилази ти небеса додиру

На гнездиште
Громови кидишу
Збиљом сила
Зидине разноси

Литицама
Камење одзвања
Јаме су им
Задња прибежишта

Излокане
Сумњом и безверјем
Предсказане
Недокучивошћу

Постојим у ожиљцима

Ако иког
На раскршћу
Видиш
Неодлучно
Да стоји

Реци да сам ту

У врзини
Заклоњена
Снуждена

Маховином огрнута

На очне капке
Иње

Обрве у леду
Коса

Праменови
Снежног човека

Реци да сам ту

Од склањања
И повлачења
У ожиљцима

А постојим
Метохија

Осамљена биљка

Мојој сестри Вери

Галопира пољем
Жури...

Спотаче се
О осамљену биљку
Пови је

Стешњена
Границу не помери
Придиже се
Крену у одбрану
Процвета

Бор би хтео

Веселину

Бор би хтео
Шишарка да будем
И у себи семенике носим
Не пристадох
Јер их птице кљују
Веверици оне су исхрана

Бор би хтео
Четина да будем
Нисам хтела
Јер она отпада

Бор би хтео
Кора да му будем
Не дадох се
Да ме корубају

Бор би хтео
Стабло да му будем
Да се својим
Узрастањем винем
Према крову
Васцелога света
У орбиту
Соколовог лета
И хтео би
Корен да му будем
Да заједно
Стабло учврстимо
Те да круни
Ослонац створимо

Тада сам се бору
Приклонила
И његову круну
Прихватила

Отимак

Мими, изабрала си ове
стихове, посвећујем ти их,
ако им уплет одмрсиш,
доплет губи основу

Прегршт каменчића
Сабирам
Пакујем

Не брзај

Заузврат
Пошаљи ми
Потребу

Да стигне
До краја
Тај живота
Трзај

Последњи

Варошка девојка

Мојој сестричини
Александри-Сашки

Очи боје
Лишћа у пупољку
Лице баршунасто
Бледо
Усне сомотске
Коса у праменовима
Са одсјајем
Зрака
Свежина у зорама
Поветарцем огрнута
Лелујава
Варошка девојка

7. октобар. 1968.

Миле Кордић

Поезија као потреба

 Збирка песама Милке Ђуретић "Капља на листу" настајала је дуго година. Неке песме писане су и пре више од 30 година, а неке управо ових дана. Рађале су се из песникињине душе спонтано.

Чини се да је Милки Ђуретић поезија повремено била неодољива потреба и прибежиште, склониште од свакодневног света и живота. Међутим, тамо није одлазила обична жена. Није ни уцвељена, ни несрећна, ни разочарана у живот и љубав. Ништа од тога. У то склониште је повремено бежала храбра, стамена жена која зна шта хоће од живота.

Тако је, чини се, настала ова збирка песама. Због тога се, вероватно, ова поезија тешко може сврстати у типично "женску". И када се повремено осети да је аутор жена, приметљиво је да са собом носи горштачко порекло. Милка Ђуретић припада оним људима који су у велики град донели и незаборав завичаја. Зато ће читалац који је имао сличну животну судбину читајући ову поезију морати да застане, пресабере се и добро размисли о смислу и бесмислу живота. А упркос повременој меланхолији Милка Ћуретић ће му рећи да вреди живети.

Миле Кордић

Рекли су о књизи

ДИМИТРИЈЕ ТАСИЋ, књижевник

У лепој слици капље на врху листа, капље која Ани да капне нити да испари", како то песникиња, Милка Ђуретић, каже у уводној песми, по којој је и њена књига добила свој наслов "Капља на листу", и сама књига огледа се као сублимна капља целог једног живота - песникињиног. Јер ово је прва и засад једина књига Милке Ђуретић, а коју је ова песникиња писала од ране младости па до "смираја живота" како то читамо у "Речи аутора". Дакле, цели један живот сублимисан у капљу, као у сабирно кристално сочиво.

Које је то и какве слике сабрало то сочиво?

То су најпре слике раног непосредног, невиног, па и наивног, ако хоћете, али не због тога и мање лепог и вредног доживљаја света, слике у којима трепере младалачка сновиђења и усхићења, љубавна чежња, понајвише, свакако, али и многа друга нејасна хтења и жеље, слутње и немири. Слике које лебде попут, наша песникиња би рекла: неухватних снова или недокучивих тајни, неухватљивих или неисказаних речи или неразјашњених мисли. Дрхтаји без додира, као непослата писма, рецимо. Све је то песникиња сажела у два стиха:

"Искра сам
Чула истанчаних"

У освиту живота песникиња је пуна вере у живот, како у његову лепоту тако и у његову вечност ("Ишчилити не може / Снопље сунчаних зрака / у нама") и она са захвалношћу прима сваки тренутак који јој живот доноси или обећава. Па и кад се покаже да је много тога што је, како се чинило, било на дохвату руке, а у ствари је било и остало далеко, па се јаве прве неверице, сплету се сумње, затуре кључеви, - млада душа не престаје да искри вером и љубављу. И кад нешто замире она ће рећи: Оживећу... "Оживећу те / Загрљајима / Пољупцима..." Докле год може да иде то давање у љубави, до каквог јединственог саможртвовања, најбоље ће нам показати ови стихови Милке Ђуретић:

"Изгорех
Да те мој поглед
Не спржи".

Али са тим раним, рекао сам већ, непосредним, а после свих ових стихова рекао бих и апсолутним доживљајем света, и себе у свету, развијаће се још у младе песникиње, а временом и продубљивати и њена мисао о свету, о човеку и његовом животу, о настанку и нестанку њиховом, о суштини, о смислу нашег обитовања у свету. "Тражићу се / У маломе/ У суштини постојања", рећи ће наша песникиња у раној песми "Зачетак".

Из мисаоне тескобе у којој ће се наћи, јер се одговори на искрсла питања, као што би, ето, било питање о "зачетку", а не откривају лако ("Све се сплело", "Мисли покидане", "Куда даље?", Да ли смирај / Тражити у настанку / или / Нестанку" - ево само неких исказа и питања) - песникиња се опредељује за "вечити настанак", за отвореност према животу, и она ће, у освиту, на граници између ноћи и дана, кренути у сусрет дану, Ада се винем у плаветнило неба", како ће већ рећи у једној песми, или да тече као "река без краја", како ће то рећи у другој. И сада, на светлости дана, отворених очију наша песникиња ће у "обртајима живота" видети многи почетак и многи крај, птице које одлећу и враћају се и храст који остаје и исписује векове, воденицу која меље и кућу која се осипа, па и "Кућу родитеља наших", коју је "шипражје обујмило", и на којој је "Уместо димњака / Трнова круна", како то наша песникиња, Милка Ђуретић, пева у песми "Развалине", посвећеној брату Михаилу и сестри Вери. Наћи ће се наша песникиња на многим животним раскршћима и видеће тако, многа људска глумишта, али и човекове светионике: глумишта са демонима, преверницима, силницима, "жижцима из тмуше", и светионике: мисао, реч, песму, књигу.

Ево песникиње непомућене вере у највише посланство поезије. Са истом том вером, са којом су из неког тајног извора истекли њени најранији стихови, Милка Ђуретић је написала своје нове и најновије песме које, не случајно, отварају и затварају ову књигу. То су песме чије су слике саткане од "пређе прадедова", вековне постојбинске слике Косова и Метохије, слике Србије, дакле слике камених изворишта и небеских врата, колевки и крстача, прагова и сеоба, цркава и божура, завештања и молитвеника... Све те слике повезују нити чији је преплет неодољив, али који држи све. У њему су, у том преплету, и нити најдубље, скрушене оданости ("Служим / И можда / Постојим"), и нити пуне самосвести ("Све је моје / И прашина сеоског пута"), и узнесене вере ("Уздигнута до бескраја / Пркосна / Недодирна"), али и нити стрепње, сумње, страха, туге, осаме, неспокоја, немоћи - пред претњама и надирањем зла, од блиских и далеких туђина, од памтивека до данас. Али и ово данас је за памћење, али не било какво!

Време је за памћење
У ткању
Основу пратити ваља"

Ту основу, корен, извориште, колевку, праг - ова књига непрестано прати, као завештање векова и као залог будућности. Јер, како песникиња каже:

"Човек без прапочетка
Само је
Застирка изаткана прућем"

Само духовно ткање "пређом прадедова", дубоко је уверена наша песникиња, може нам помоћи да, не као застирка, већ као стабло узрастемо до своје круне, која ће својим сјајем да нас одбрани од зла да "налетнике заслепи / и скрене их / са нашег друма". Испод неких од ових песама датуми од марта и маја овог пролећа и томе, тј. причи о застирци и круни није сада потребан никакав наш коментар. Већ смо истакли песникињину веру у реч којом се ни један песник не може да похвали без муке. Па и наша песникиња. Зна она и за муку неисказа због одбегле и никад више враћене речи. Чувајући зато реч као највећу драгоценост, она ће рећи "Не дам реч ни за шта" или "Чувам реч од утапања".

Милка Ђуретић се, заиста, на добро својих песама, држи ових својих још ранијих завета. Зато су њене песме, ма о чему да певају, јасног, једноставног, непосредног, разумљивог израза - праве лирске песме. Сажетост им је једна од битних одлика. Још у једној раној песми знала је да се пита: "Постоји ли пређа / Којом се стварају сажимања?"

Наша песникиња је ту пређу свакако нашла. Многи њени стихови су од само једне речи, па се они нижу као капље.

Капљу, ипак, али не испаре.

(На промоцији књиге, 20. септембар 1999, Београд)

Живојин Влаховић, издавач

Песме Милке Ђуретић су фино лирски ослојене, поседују богату лексику, складну ритмичност и присуство живописне слике.

Реч је о песмама - исповедницама насталим на растреситом тлу прадедовског огњишта. Песме су изаткане богатством косовско-метохијског предања.

Ова поезија написана је осећајно, маштом у преплету са стварношћу.

Милка Ђуретић треба да настави да се бави овим што је успешно започела јер је ова књига дала допринос српској култури.

(На промоцији књиге, 20. септембра 1999, Београд)

Момир Војводић

Похвала Србији - лирске струне

Лирска бројаница Милке Ђуретић "Капља на листу" има 124 лирских медаљона, распоређених у девет лирских кругова: Капља на листу, Полог за вечност, Настанак, На побрежју, Светионик, Раскршћа, Пролазност, Посвете и Постојим у ожиљцима.

Лирска књига "Капља на листу" је пјеснички животопис Милке Ђуретић, њен одилник и молитвеник, лирски иконаријум, интимистички и патриотски, а отвара се патриотским лирским медаљонима; пролошким штивом "Капља на листу", па похвалницом "Србијо господарице", даровницом "Честице", лирским везовима "Постојбина", "Деспотица", "Колевка"... У којима се суптилно лирикују славоплети, женски украшава а мушки пјева, тако да првином и опојношћу плијени њено лирско жуборење. Ова родољубива руковет којом почиње књига лирике "Капља на листу" је изузетна отаџбинска химна у злодобу по коме дивљају безбројни ругачи отаџбинским осјећањима. Све биљег до биљега пјесникињине животне драме и судбине ређају се излиставањем "Капље на листу". Ево неких биљега судбине: "Косовски божури", "Метохија", "Српкиња", "Нова сеоба Србаља", "Повратник"... Песникиња своју поетику открива у лирском медаљону "Круна", "Време је за памћење" /У ткању/ Основу пратити вања/ Мењати пређу/ Нитити шаре/ Срмом и драгуљима/ Гране одевати/ Ткати/ И ткати/ Док се стабла/ Богу не посвете/ Круном овенчају...

Лиричарка Милка Ђуретић је својом првом књигом и зашумјела и запркосила неусиљеним гласом, исткавши ову своју изузетну лирску бројаницу.

("Дан култура", 21. септембар 1999. Подгорица)

 Светозар Радоњић Рас

Сета и побуна

... Три јака инспиративна исходишта подстичу настанак поезије Милке Ђуретић: однос према топлини и снази домаћег огњишта (родној кући и садашњем дому) исказан кроз преплитање сјете и радости, однос према родном крају - Косову и Метохији, са свим њиховим светињама, напуштеним и растуреним огњиштима, гробљима и другим траговима живота, и коначно однос према свом народу, према Србији чија судбина ову поетесу и те како тишти. Три су исто тако јака лична подстицаја тјерала Милку Ђуретић да тај свој вишеслојни немир преточи у пјесму и нама саопшти: наглашена емотивност, замишљеност над онима што се њој и око ње догађа и евидентна потреба да оно што носи у души искаже и саопшти свима да би га се ослободила. Њој се, очито, ова поезија морала догодити.

("Борба", 14. октобар 1999, Београд)

Драган Станковић - Призренац

"Капља на листу" је збирка песама која не оставља равнодушним. Проткана тугом и љубављу, радошћу сећања, осмехом и сузом, достојанством и пркосом; душом жене, дахом мајке, благословом, клетвом и заклетвом, песникиња је златном и тананом нити стиха, извезла незаборав, патње за родном грудом, земљом Србиновом, земљом светом Метохијом. У мистичном одзиву на Лазареву клетву која са Лаба зове сенима јунака над пламеном свећа, мириса тамјана, који се с Метохије шири, еха звона са згаришта светаца, песникиња се пера прихватила, духовном снагом издигла до бескраја, пркосна и јуначка а тако мирна ушла у памћење и незаборав.

Стих лак, лакши од паперја а тежак као патња, као магнет привлачи у памћење улази, поносом прожима. "Капља на листу" је суза у души песникиње.

Светлана Пешић

Капља свеже речи

"Капља на листу" кап је свежине што мирише на мајчино млеко у које се растворе прве речи, нуде пространства метохијских ливада и звони попут чистог звука птичијег гласања.

Избегавши помодне токове, не подлежући патетичној опширности, интуитивно сводећи израз на кратко, језгровито и прецизно именовање доживљаја, песникиња успева да са мало речи јасно и разумљиво изрази животно искуство нежне и рањиве жене која је у исти мах стамени стуб - ослонац ближњима.

Песме ове збирке плене искреношћу и лепотом чистог језика, говоре о тузи али не наричу, проповедају љубав, али нису сладуњаве, запажају да живот људски прође за трен, колико да се капља росе, ма како блистала, осуши на листу, али не зову у безнађе, шапћу сећања, дуго прекривена прахом времена, али садашњост прихватају као једину реалност.

Милић од Мачве

Завршна реч на промоцији књиге "Капља на листу" 20. септембра 1999. године

Одувек сам тврдио са су Срби и Српкиње изузетно талентовани, са неколико талената истовремено. У то се можемо уверити са овом збирком песама Милке Ђуретић.

Тако је и Матија своје запажање унео у ову књигу, а ја на свој начин дао прилог, илустровао књигу.

На насловној страни на корицама примећујете једну дивну инспирацију Метохијску, то је Милка. Она остаје вечни лик инспирације, непромењен лик.

Наравно, свако се може питати како сликар одређује своје потезе, односно прави илустрације из једне песме, шта то руководи првенствено сликара, речи или стихови, да ли су битне све речи у песми или само један стих.

Ја иначе читајући поезију врло често и кад ми је дат задатак, као у овом случају да илуструјем, увек сам прибелешку и у свој уметнички дневник уносио неки цртеж, опажања која су ме инспирисала, а то су обично били поједини стихови.

Вредност песме се оцењује, да ако је она у стању да у једном кратком стиху мени створи слику коју ја могу да насликам а да претходно нисам имао везе са том темом, онда је то за мене добар песник.

Тако овде, ја ћу се послужити са неколико примера.

На основу стихова који су у мени креснули слику, настало је преко 24 цртежа, који се могу претворити у слику.

Да човек има времена па да ислика то све био би сигурно освеженији сликар него што је то био до сада.

У песми "Колевка" мени се слика представила у стиху "Метохија колевка прадедова од цркава сва саздана", мени је било све јасно одакле је Милка, који је њен завичај, заправо да нема на кугли земљиној простора који је испуњен Храмовима Божијим као што је Метохија и Косово. У песми "Метохија, песникиња каже: "Пуст је молитвеник нема ко да клекне", ту је све речено о нашој јужној покрајини, која постепено остаје без Срба.

Или песма "Косовски божури", то је једна тема доста присутна у нашој литератури али и у сликарству, сећамо се добро неких слика косовских божура, наших импресионоста првенствено.

Ја сам наравно сликао косовске божуре али никада јасно овако није спојен косовски божур са Косовком девојком. Увек сам Косовку девојку везивао за Орловића Павла - младог барјактара.

"Косовски божури" су ми била издвојена тема као и Косовка девојка, али овде је спојена у слици са Грачаницом наравно "букети пламенити девојке косовке".

У циклусу ПОЛОГ ЗА ВЕЧНОСТ у песми "Веровања" Милка има и неколико изразито лирских песама као да је за тренутак заборавила ту трагику која њу и све нас окружује, патриоте Србе. У песми "Веровање" изнедрава речи које су неисказане. Она то и каже "Бисерне нежности" што је везано за оно наше право сазнање о животу.

Или у песми "Сновиђење" где каже: "под одбљесцима сутона корачали смо заједно са поветарцем", "обронци реке су сведоци", крај потока, на ливади која је још у цвату или на лиски где се налази РОСНА КАПЉА.

У песми "Воденица", лирска песма, "заустављам се у ритму мељаве жита" или у циклусу СВЕТИОНИК у песми "Извор" каже се: "Песмо извор си из ког се водоток ствара". Песма је извор с правом.

И најпотреснија за мене је песма "Развалине" јер то одговара садашњем тренутку (и њеном и нашем) када запуштену кућу види, а она је то посветила брату Михаилу и сестри Вери, где се каже: "Уместо димњака, трнова круна", одиста нема ништа страшније него у димњаку нацртати трње место родног гнезда које је симбол рађања, направити ту "трнову круну".

То је мој прилог рађању једног заиста доброг песника.

Захвалнице

Захваљујем "Ексим банци“ на помоћи у спонзорисању збирке.

Посебну захвалност дугујем узорном мислиоцу, престижном рецензенту, песнику, академику Матији Бећковићу што својим виртуозом подржа моје песничке изданке док су се борили за исклицај.

Благодарност, барду сликарства Милићу од Мачве који моје песничке визије оживотвори и даде им ширину необухвата.

Изузетну захвалност писцу Поговора Милету Кордићу, књижевнику који зналачки сагледа спој живота у песми и песме у једном животу, казивањем достојним његовог књижевног опсега.

Захвалност дугујем и свим пријатељима који су, пружајући ми сугестије књижевно-естетског карактера, допринели чистоти стиха и својим саветима подржали изданке мог песништва.

Дубоко осећање оданости мојој породици: супругу Веселину, сину Андреју и кћерки Гордани, без чијег подстицаја, духовне подршке и разумевања писане речи, не бих ни покушала да поетски прозборим, па ове странице не би биле доступне другима осим мени.

Реч аутора

Рођена сам пре више од пола века у Рачи Ђаковичкој. Основну школу учила сам у Ђаковици, гимназију у Пећи, Економски факултет у Београду.

Окорењена у метохијској оази, стасавала сам у вировитом метежу живота. Увек у страху од туђинске околине. Само су топли зраци родитељског дома могли да заклоне суморне дивље облаке.

Ван родитељског окриља ишла сам стазом без настрешнице.

Опрез ми је био кредо живота.

У страху од ризика избегавала сам сучељавања са стварношћу свог бића, певајући у потаји.

Још у раној младости оглашавала сам се песмом, у њу претакала своја осећања, увек уз подршку и разумевање умне мајке.

Проговорила сам јавно у смирају живота, онда када се његове странице у тишини прелиставају.

Прозборила, некада тананом душом девојачком, некада у грчу изломљене путање стасавања, стихом опоре збиље.

Читалац ће, уверена сам, разумети те мене.

Сину Андреју Ђуретићу
Продужнику лозе
Наследнику Светог Алимпија
Ево
Дарује мајка
Прихват тканицу
Срмом опточену
Мајчиним благословом везену
У Метохији
Земљи српског светилишта
Маховиној прекривеној
Надањем оденутој
У истини
Да ћеш умном потком
Сачувати путоказ

//Kosovo.com / Пројекат Растко / Пројекат Растко Грачаница - Пећ //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]