Проф. др Љубиша Фолић

Распета баштина

Косово и Метохија представљају саборни храм српског народа.

Византијски историјски извори потврђују да је коначно насељавање средњебалканског подручја словенским живљем завршено током VII века.

Средином X века византијски цар Константин VII Порфирогенит пише да је цар Ираклије (610 - 641) за насељавање доделио Србима провинцију Далмацију (Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, Ed Gy. Moravcsik, English translation by R. J. H. Jenkins, Budapest 1949. cap. 32). У Цариграду се XI - XII века знало да Далмација, у тадашњем смислу, почиње од Косова, где живе "Далмати", односно Срби (Anne Comnene, Alexiade -- Regne de l'Empereur Alexis I Comnene 1081 - 1118; texte etabli et traduit par B. Leib, Paris 1937 - 1945, II, 147 - 148, 157, 166, 184).

Археолошки материјали сведоче о непрекидном присуству српског становништва на Косову и Метохији још од рановизантијског доба, односно од VI века. Најстарији српски налази су погребни споменици - громиле на планини Острвици југоисточно од Призрена из времена када су Срби спаљивали покојнике.

На громиле се надовезују гробља IX - XI века, у којима је нађен накит уобичајен за Словене од Моравске до Македоније, са особинама српског етничког простора: Чечан, Матичане, Бадовац и Грачаница.

Посебно су значајна српска гробља датована од XI - XIII века у Врбници код Призрена, Прчеву код Клине и Влаштици код Гњилана, јер говоре о непрекидном постојању које се може и касније пратити преко камених надгробних споменика, током XIV - XV века.

***

Рашка епархија се први пут помиње 1020. у II хрисовуљи византијског цара Василија II (976 - 1025). Била је у саставу охридске архиепископије и обухватала је централне српске крајеве око река Рашке, Ибра и Лима. У време архиепископа Саве 1219. улази у састав аутокефалне Жичке архиепископије, да би по проглашењу Пећке патријаршије 1346. била уздигнута на степен митрополије.

Призренска епархија се помиње 1019. године у повељи византијског цара Василија II. Обухватала је град Призрен са околином, Хвосно (простор око Дечана и Пећи) и пределе око ушћа река Белог и Црног Дрима. У састав самосталне Српске архиепископије улази 1219. године. Подручје Хвосна издваја се у посебну Хвостанску епархију са седиштем у манастиру Малој Студеници, североисточно од Пећи. Уздизањем Српске православне цркве на степен патријаршије, Призренска епископија постаје митрополија. После 1766. Призренској епархији су припојене стара Хвостанска и Липљанска, односно Грачаничка (Новобрдска) епархија.

Пећка епархија је основана крајем XIII века када је седиште Српске цркве пренето из Жиче у Пећ. Укинута је 1766. и здружена са Призренском и Скендеријском, касније са Рашком епархијом. После ослобођења старе Србије од Турака 1912. године, Пећка епархија је обновљена.

Од 1808. године Призренска епархија је спојена са Рашком у једну Рашко - призренску епархију, са седиштем у Призрену, која и данас постоји.

Светиње Рашко - призренске епархије вековима су на удару разних завојевача и непријатеља српског народа. Скрнављења и рушења су започели Турци, а наставили Шиптари. Један број цркава је временом претворен у xамије, односно на црквиштима су подизане муслиманске богомоље, а од материјала са српских светиња грађене су xамије. (Почетком XVII века од материјала порушеног манастира Св. Арханђела, задужбине цара Душана, призренски Синан - паша је подигао у Призрену велику xамију која и данас постоји.) Турски Јеген - паша опљачкао је 1688. Грачаницу и на девет коња пренео у Цариград њене драгоцености.

У Првом (1914 - 1918) и Другом светском рату (1941 - 1945) најстарији српски духовни простор пљачкали су и гранатирали Немци, Италијани и Шиптари. После Другог светског рата, пустошење српских светиња на Косову и Метохији наставили су локални Шиптари, док је комунистичка власт манастирску имовину национализовала.

Рашко - призренска епархија је чувар светиња духовне баштине стваране вековима, од времена пре Светог Саве, па до данашњих дана.

***

По службеном попису на Косову и Метохији постоји 1446 насељених градова и села. Научна истраживања предузимана током XIX и XX века установила су да на том простору има 162 објекта проглашена за културно добро од изузетне вредности, док је 500 проглашено споменицима културе, а преко 1400 евидентирано као културна баштина српског народа на овом тлу.

У овој најкултивисанијој области свих српских земаља врхунац се постиже током XIII и XIV века, па делом и XV века. Сведочанства су прекрасни храмови, српске молитве у камену: Високи Дечани (1327 - 1335), Пећка патријаршија (1230 - 1330), Богородица љевишка (1219), Грачаница (1313 - 1321), као и импозантни остаци Св. Петра Коришког, Студенице Хвостанске, Св. Арханђела, Бањске, Звечана, Новог Брда, Прилепца, Убошца, Ајновца и десетине властеоских задужбина XIII и XIV века.

Но, ове драгоцености нису усамљене, уз њих су ницале стотине и стотине мањих цркава, манастирских ћелија, испосница, црквишта у пољима крај извора река и путева.

За цркве косовско - метохијске архитектонске групе карактеристична је основа у облику уписаног крста, надвишена куполом. Структура зидова је обично од наизменично ређаних тесаника и опеке. Пећка патријаршија, која се састоји од четири цркве и простране припрате, заступљена је са две школе: рашком из XIII века (црква Св Апостола) и косовско - метохијском (црква Св. Димитрија и Св. Богородице). Дечани су комбинација вишебродне базилике са кубетом у романској обради а делом и готској, будући да је градитељ био католички калуђер -- фра Вита из Котора. Романска кула - звоник је огледало западног утицаја на Богородици љевишкој.

Укрштање византијске и готске уметности изражено је на Саској цркви у Старом Тргу, која је подигнута у XIII веку као катедрална црква Саса, познатих немачких рудара у средњевековној Србији.

Српско монументално зидно сликарство из времена пре Немањића настало је крајем XII века и сачувано је између осталог и на зидовима у пећинском параклису (капели) Петра Коришког код Призрена.

Мајстори зидног сликарства у XIII веку дају зрела остварења. Стварајући нови стил дају и значајне новине: уместо плаве боје употребљавају злато, ликове мирних покрета цртају крупним потезима, богати колорит ефектно наглашавају игром светлости и сенке. Фигуре са пластичним облицима потичу из 1250. године и карактеристика су цркве Св. Апостола у Пећкој патријаршији. Ове одлике се запажају све до друге деценије XIV века кроз манастир Бањску (1313 - 1317) где се налазе фреске рађене са "златним небом" уместо са плавом позадином.

Почетком XIV века поред сцена из јеванђеља, тематика сликарства се проширује на апокрифне приче, Страшни суд, календар, песме - акатисте... Први пут је у иконографији Истока представљен Апостолски циклус и циклус о Постанку света. Сцена постаје живља и дубља, фигуре су у живом покрету, колорит је богатији, облици пластичнији. Маштовитост сликара долази до пуног изражаја. Проширена тематика условила је смањење формата сцене и фигуре. Фигуре фресака често се нижу у десет и више зона.

Створена је посебна, тзв. Милутинова дворска сликарска школа.

Фреско - сликарство Косова и Метохије из XIII и XIV века заузима значајно место у сликарству тога времена, а сликари фресака као што је темпераментни колориста Михаило Астрапа (Св. Апостоли у Пећкој патријаршији, Богородица љевишка...) и непознати мајстори живописа у Дечанима и Грачаници, сврставају се у ред најбољих сликара тога доба у свету.

Значајна остварења постигнута су у двема иконописачким школама: пећко - дечанској и призренској, које су истовремено подједнако изразите у минијатурном сликарству. Познати и непознати мајстори из тих иконописних и преписивачких школа дали су врхунска уметничка остварења. Ту су пре свега две призренске иконе из првих деценија XIV века: Богородица Одигитрија и Богородица Умиљенија (првобитно су припадале иконостасу Богородице љевишке).

Више од шест векова одолевају времену пет дечанских икона рађених руком истих зографа који су сликали импресивне фреске дечанске цркве. Међу њима се посебно истиче Богородица Пелагонитиса. Богат фонд икона од XIV до XVII века истиче ствараоце као што су зограф монах Лонгин из Пећи, сликар Радул, Максим Тујковић и непознате илуминаторе рукописних црквених књига, као и сликаре на платну.

У ризницама манастира Дечана, Грачанице и Пећке патријаршије налази се преко 300 рукописних и штампаних књига од XII до XVIII века, затим 109 икона и преко 100 богослужбених предмета од метала и текстила. По другим, мањим црквама такође се налази значајан број икона и осталих покретних драгоцености.

У Грачаници је у XVI веку постојала штампарија. Почетком 1539. године у њој је штампан Октоих пеогласник.

***

Културно - уметничко благо Косова и Метохије, улази у ред највиших уметничких остварења хришћанске цивилизације. Архијереји, владари, монаси и свештеници, заједно са народом, подизали су и украшавали цркве, манастире и пећинске испоснице. Многи бисери средњевековне архитектуре одолели су зубу времена и сачувани су до данашњих дана.

На жалост, уместо да се том благу додели статус светске културне баштине, оно доживљава искорењивање кроз осам фаза затирања.

Kosovo.com: Распето Косово: Распета баштина

Cultural Heritage of Extreme Importance >>

© Copyright 1999-2000 Kosovo.Com / Глас Косова и Метохије. Сва права задржана.