TRPEZARIJA

– Svaki novi ključ jedna briga više – tešila se Atilija gledajući nedovršene odaje svoje palate na Tisi. Damaskina je uzalud tražila, ali ne da okonča posao, nego da bi dokazala samoj sebi da je "njeno dete" u stanju da palatu dobro napravi. Ali, neimar se izgubio. Čak ni Jagoda mu nije mogao ući u trag. Ipak, Atilija je volela da luta po građevini, da sanjari i razgleda lepe stvari koje je Damaskin njoj namenio i koje su ležale u neredu na sve strane. Pomišljala je ponekad da joj je Damaskin negde ostavio neku poruku, neko pismo, nije mogla verovati da je otišao ne rekavši joj ni reč na rastanku. Imao je, doduše, valjan izgovor za to, bio je ranjen, ali ju je zabolelo što je onako još u zavojima jednom dolazio u očevu kuću, a nije joj se hteo javiti. Kratko je porazgovarao sa ocem o onom drugom majstoru, Jovanu, i to je bilo sve.

Jednog popodneva dremajući na sofi u nedovršenoj palati Atilija je slušala kroz polusan zvuke oko sebe. Hol je bio nakrcan raznorodnim i još neraspoređenim stvarima, pripremljenim za useljenje i jedan sluga Nikolićevih glasno ih je popisivao. Sricao je nad svojom hartijom:

– Stolica, sto, još dve stolice, slika, još jedna slika, sepet, sito, slanik, sargija, sahan ...

Tada Atilija shvati da su sve stvari u holu počinjale istim pismenom. Kao da se Damaskin sa njom igrao "na slovo, na slovo". To joj, doduše, ništa nije kazivalo, sem da je Damaskin upamtio kad je otac za ručkom napomenuo da se ona nekada tako igrala. Ili je upamtio da se ona kao devojčica tako igrala sa "svojim detetom". I to je dirnu. Poruka je bila tu, ali nekako čudna, jer se nijedna reč nije mogla sklopiti idući od jednog do sledećeg slova s.

Atiliji tada pade nešto na um. Iz jedne fioke izvadi ključ trpezarije i otrča u nju. Trpezarija je zapanji. Zidovi su bili gola cigla, ali je tavanica bila završena i obojena, blistala je sva u gipsu i pozlati. Predstavljala je plavo nebo sa Suncem, Mesecom i zvezdama. Najneobičnije je izgledalo Sunce. Ono je bilo u obliku zlatnoga sata koji nažalost, nije radio, bio se zaustavio na 10 do 10. Na nebu je bilo još nešto čudno: tamo su blistale samo četiri zvezde. Najniža se nalazila nad prozorom u kojem je ležao kao u staklenom zatvoru brodić istovetan sa onim koji je od kore hleba i drvenog tabakača za lulu načinio Atiliji Damaskin onog prvog dana u kući njenoga oca.

– Kao da je reč o nekoj plovidbi – pomisli Atilija – kao da Damaskin hoće da me pošalje na put! Kao da moram da se upravljam prema zvezdama da ne bih zalutala. Ali to ne može biti sve...

I ona pažljivo zagleda stvari poređane duž zidova. Naoko i tu su one bile nagurane bez ikakvog reda. Za trenutak se zagleda u njih i odahnu shvativši da predmeti u trpezariji ne počinju svi na isto slovo kao oni u holu. Moglo se nešto pokušati. Poče da sriče početna slova delova nameštaja s desna od ulaza ulevo, ali ne ispade ništa. Tada poče s leva udesno, i srce joj zaigra od sreće kada se pomoli poruka. Glasila je sasvim neverovatno i nerazumljivo, ali je bila tu. Početna slova stvari redom su se mogla složiti u tri reči:

"Aršin sto milja" – poručivali su predmeti poređani duž trpezarije u palati Nikolića i rečenica se završavala u jednom prozoru s avanom unutra. Damaskinova poruka nesumnjivo je postojala u kući. Samo ju je trebalo pažljivo pročitati .

– Jagoda! – zovnu Atilija radosno i naredi kočijašu da izmeri koliko ima od prve do druge zvezde na tavanici trpezarije.

Ovaj se zgranuo, ali je poslušao.

– Aršin i po – reče on sa merdevina.

– Koja je varoš sto pedeset milja odavde? – upita Atilija užurbano.

– Na koju stranu da krenemo, gospođice? Mi smo da rečemo u Adi. Ako krenemo na jug, ko zna kuda ćemo stići, do Beligrada i još dalje može biti...

– Znači ne znamo još ništa – pomisli Atilija i zagleda ponovo Sunce u obliku sata. Šta ako sat treba shvatiti kao kompas? Na njenim prsima upravo je visio o zlatnom lančiću sat-kompas. Ona ga otklopi i zagleda.

– 10 do 10 je severozapad! – uzviknu ona i upita Jagodu:

– Koja je varoš odavde na severozapad sto pedeset milja?

– Pa Budim, cenjena gospođice, koja bi bila?

– Meri dalje! – doviknu mu Atilija. Razmak između druge i treće zvezde na tavanici trpezarije bio je nešto kraći nego između prve dve – iznosio je aršin i trideset, znači valjalo je od Pešte ići još 130 milja. Po Damaskinovoj nebeskoj mapi sada se Atilija mogla kretati bez kompasa uz pomoć zvezda. Taj drugi odsek puta vodio ju je skoro pravo na Zapad. To su lepo pokazivale zvezde na nebu trpezarije.

Rastojanje između treće i četvrte zvezde jedva da je bilo nešto preko aršina, a to je, ako su Atilijini proračuni bili tačni, iznosilo još oko sto milja. I opet zvezda ju je vodila pravo na Zapad. Samo, ta četvrta zvezda nije bila naslikana kao ostale. Bila je ubeležena u nebo u vidu zlatnog krsta.

– Preži! – viknu Atilija Jagodi i zakikota se misleći:

– Valjda me ne šalje Damaskin u manastir?

Već idućeg dana od oca ona zatraži dozvolu da ide na put. Dao joj je lakirane kočije s pozlatom, Jagodu za kočijaša, hrtove i svoje naoružane lovce da je prate na konjima. Ljude je odenuo u svečane odore, a jednog skoroteču na brzom konju poslao dan jahanja pred njima da im u Pešti nađe konačište. Atilija svog hrta iz sobe za muziku posadi do sebe u kočiju i kretoše već sledećeg dana izjutra.

U Pešti je prenoćila, potom u Budimu u jednoj poslastičarnici kraj crkve Svetoga Stefana pojela kolač, a Jagodi naložila da se raspita šta se nalazi sto trideset milja na zapad od Pešte.

– Šta bi se nalazilo? – uzvrati zapanjeni poslastičar – to svak zna. Tamo je Beč.

– Teraj onda za Beč!

Tako je mlada gospođica Atilija nastavila za Beč brinući šta će posle Beča, a Jagoda brinući oko konaka za nju, svoje ljude, konje i pse. U Beču Atilija naredi da se, sve po uputstvima iz Damaskinove trpezarije, dalje putuje pravo na Zapad. U Sankt Pölten-u zaustaviše se pred radnjom punom blistavih violina. Nad ulazom je zlatnim slovima pisalo

Eustahius Stoss.

Sada se za put raspitivala Atilija lično.

– Ima li, kada se krene odavde dalje prema Lincu, neki veliki manastir? – pitala je starog violinara .

– Ima, kako da nema – uzvratio je ovaj. Tamo vam je, gnedige Fräulein, Kremsmünster!

Pet dana kasnije Atilija je sedela u jednoj gostionici u gradu Kremsminsteru i pisala ocu pismo. Htela je da mu dočara bar deo nezaboravnog doživljaja koji je imala u ovoj varoši tokom protekla tri dana.

Dragi oco,

grad Kremsminster leži u nizini, na ravnici, pored rečice Krems. Iako grad nije po obimu veliki, ima vrlo lepih zidanih kuća. S jedne strane iznad grada stoji brdo na kom je jedan veliki manastir, iskićen mnogim divnim ukrasima. U njemu žive kaluđeri katoličke vere, nazvani benediktinci, čiji se starešina naziva prelat (što odgovara zvanju arhimandrita). Grad pripada tom manastiru. Nismo mu se ni dve milje približili, kad se tek ukaza, a zatim i stiže pred nas, prelatov izaslanik, forstmajstor (što će reći starešina lovaca). On je imao pod sobom svu okolnu zemlju i šume toga grada i manastira, a upravljao je i tamošnjim zverinjakom, ribnjakom i ribolovom. On je jahao napred, a za njim četiri lovca s puškama, lepo i bogato odeveni. Kad nam je prišao, zapitao je za starešinu, a kako je Jagoda ispred nas jahao u svojoj svečanoj odori, on odgovori da je on taj. Onda izaslanik skide sa glave zelenu somotsku kapu, s belom perjanicom, izruči pozdrav od prelata, s molbom da ne ubijamo životinje i ptice. Posle te molbe Jagoda odmah naredi da se niko ne usudi da puca, ili sa hrtovima zečeve lovi, i reče forstmajstoru da on lično odgovara za manastirsko imanje i da nikakve štete neće biti.

Našim lovcima koji su vodili lovačke hrtove on naredi odmah da se psi vežu. I ja sam naredila sluzi da mog veže, jer, zbilja, da ih nisu povezali, moglo je biti mnogo štete, pošto nigde nismo dotle videli toliko zečeva i najraznovrsnijih ptica, ni toliko stada jelena i divokoza.

Forstmajstor, videći kako smo predusretljivi, naredi svojim lovcima da ubiju dva fazana i da ih donesu. To nije bilo nimalo teško, jer ih je okolo po zemlji i na drveću bilo premnogo. Lovci su tog časa po zapovesti doneli par fazana, a forstmajstor ih preda našem kočijašu na poklon, pa prešavši s nama oko pola milje, oprosti se s Jagodom i odjuri sa svojim ljudima u grad, a mi za njim, i kad smo u grad stigli raziđosmo se po određenim noćištima.

To isto veče poslao je prelat nama dva kaluđera da pozovu u njegovo ime mene i sve nas za sutradan na ručak. Po tom smo pozivu sutradan došli u manastir oko jedanaest.

U prednjoj sobi dočekao nas je prelat veoma lepo, uveo nas u svoj dvor i ponudio da sednemo. Izneta je kafa i rakija. Čim je ko hteo tim se i služio. Prelat je razgovarao s nama o raznim stvarima, o ratu i o zemlji iz koje smo dolazili, i tako smo proveli vreme do ručka.

Kad smo ušli u dvoranu, jela su već bila na stolu. Sudovi su bili srebrni, sto mramoran, dug oko dva i po, a širok oko dva aršina. Prelivao se u živim bojama u crveno, zeleno, plavo, belo i žuto. Glatka ivica stola kao dlan široka, bila je pozlaćena. Na sredini stola stajala je plitka velika činija, skoro aršin široka. Na sredini činije bila je postavljena cev koja je ulazila u srednji stub ispod stola, a na toj cevi bio je pričvršćen kit izliven od srebra. On je predstavljao onog kita koji je iz utrobe izbacio proroka Jonu. Sam taj kit, bez činije, kako su nam kazivali, bio je težak dvadeset funti. Krljušt na njemu izgledala je kao zlato umetnuto između druge, srebrne krljušti. S unutrašnje strane obruča stojala su spojena dva tanka kola, jedno srebrno, a drugo pozlaćeno, a na njima plave kristalne pozlaćene čaše pune piva. Kasnije su i vino u njih sipali.

Tek što smo za sto seli, prelat pokrenu rukom onu činiju i najedared, iz kitovih nozdrva šiknuše dva mlaza. Bili su tanki kao guščije pero, a visoki oko dva aršina, a isto tako i iz zuba kretoše mlazevi (iz ušiju su tekla dva niža mlaza, tanka kao konac).

U dvorani je tavanica sva bila ukrašena slikama i zlatom. Slike su predstavljale razne stvari iz istorije. Zidovi su bili istesani od kamenih kvadrata, a u jednom uglu gde je bio sto sa jelom, stajalo je jedno mramorno korito iznad kojega je bila u zidu cev od bakarne pozlate, sa slavinom. Kroz tu je slavinu tekla hladna voda, i odatle su je u čaše nalivali i na sto iznosili. U koritancetu su se prale čaše, a voda je dole oticala. Zavese na vratima i prozorima bile su skupocene, sa zlatnim resama, kićankama i gajtanima. Za vreme ručka svirale su crkvene orgulje razne pesme. Patos je bio od orahovih dasaka, sa umecima od drugog raznog drveta.

Posle ručka smo opet prešli u sobu kod prelata, gde nam je bio poslužen desert i kafa.

Ujutru posle ove posete prelat mi je dao pratnju do Beča, a ako ustreba i dalje.

– To je jedan poručnik, moj poverljivi čovek – dodao je – vi ga već znate, bio je juče na ručku s nama.

Tako se to završilo, moj oco, na najlepši način i sutra ti se vraća tvoja kći

Atilija

Tako Atilija krete natrag zasenjena raskošnom posetom kod prelata. Poručnik ju je zbilja pratio na lepom vranom konju i u Sankt Pölten-u joj ponudio u jednoj gostionici limunadu. Predveče Atilija pozva poručnika, koji je ceo dan jahao uz kočiju, da uđe. Ne usporavajući galop svog konja on dobaci uzde kočijašu Jagodi, izu noge iz uzengija, poleže po životinji i spusti se na stopicu kočija ostavljajući konja u trku.

Hrt zareža, a zatim poče da se umiljava. Poručnik se zavali u sedište i iz zarukavlja izvadi jednu knjigu.

– Šta vam je to, gospodine poručniče? – upita Atilija smejući se.

– Nešto što ćete sigurno želeti da pročitate i što će vas, verujem, iznenaditi.

– Mene je teško iznenaditi, gospodine poručniče.

– Onda čitajte.

Poručnikova ruka u crnoj rukavici sa zlatnom burmuticom u vidu prstena dodade Atiliji knjigu. Na koricama je pisalo:

ŽIVOTOOPISANIJE GENERAL-MAJORA I KAVALJERA
SIMEONA, SINA STEFANA PIŠČEVIĆA
(za godine 1744-1784)
Vijena 1802.

Atilija rasklopi knjigu, a poručnik joj pokaza mesto gde da počne. I ona je čitala sa sve većim čuđenjem . U knjizi je od reči do reči pisalo:

"... grad Kremsminster leži u nizini, na ravnici, pored rečice Krems. Iako grad nije po obimu veliki, ima vrlo lepih zidanih kuća. S jedne strane iznad grada stoji brdo na kom je jedan veliki manastir, iskićen mnogim divnim ukrasima. U njemu žive kaluđeri katoličke vere, nazvani benediktinci, čiji se starešina naziva prelat (što odgovara zvanju arhimandrita). Grad pripada tom manastiru. Nismo mu se ni dve milje približili, kad se tek ukaza, a zatim i stiže pred nas, prelatov izaslanik, forstmajstor (što će reći starešina lovaca). On je imao pod sobom svu okolnu zemlju i šume toga grada i manastira, a upravljao je i tamošnjim zverinjakom, ribnjakom i ribolovom. On je jahao napred, a za njim četiri lovca s puškama, lepo i bogato odeveni ..."

Atilija je sa zaprepašćenjem i užasom čitala dalje opis te posete Kremsminsteru iz 1744. godine. Od reči do reči tu je bilo sve opisano i istovetno kao što je ona doživela i kao što je potom ocu pisala. I jeleni i divokoze, i susret sa forstmajstorom i njegovim lovcima i vezivanje hrtova, i kako su forstmajstorovi ljudi odstrelili divljač i dali je na poklon namernicima, raskošni ručak kod prelata, srebrni sudovi i mramorni sto pod vodoskokom u vidu kita sa zlatnom krljušti... I najzad pesme koje se izvode na orguljama, da bi u knjizi na kraju tog odeljka pisalo:

"Posle ručka smo opet prešli u sobu kod prelata, gde nam je bio poslužen desert i kafa."

S knjigom u ruci Atilija je jedno vreme bez reči sedela na svom sedištu presvučenom somotom u boji njene kose. U knjizi se sve desilo kao maločas u njenom životu.

– Gde ste, pobogu, našli ovo čudo? I ko vam je taj Piščević? Je li vam to neki rođak? – upita Atilija zapanjeno svog saputnika vraćajući mu knjigu s blagom zgroženošću – čak se broj poklonjenih fazana slaže. Ne znam više jesam li ja išla u posetu prelatu prekjuče, ili pre sto godina i jesam li sada iz Kremsminstera, ili iz knjige izašla?

– Pravo iz knjige, lepa gospođice Atilija – reče poručnik i okrete razgovor – mora biti da ste u Kremsminsteru imali mnogo udvarača...

– Jesam, ali čekajte da se malo priberem. Zaista ste me iznenadili... Da, i u Kremsminsteru me je jedan gospodičić naročito začudio. Neki Aleksandar.

– Pričajte, sada vi mene začudite. Ali, i mene je teško začuditi, gospođice Atilija... Dakle, spreman sam.

– Baš hoćete?

– Slušam.

– I treba da slušate – reče Atilija i zakikota se – dakle, jebo te, dođe on jedno jutro kod mene, taj Aleksandar, lep, crn i maljav, sedne u onaj moj krevet na cvetiće i priča sa mnom, a očima me proždire. Parče po parče. Sise najpre. Pa usta. Pojebe me i ode. Pitam se šta li je samo hteo od mene?... Popodne opet dođe onako prav i garav, meke kose i tvrdog dupeta. Sedne u onaj moj krevet na cvetiće, priča nešto ko da voda žubori i opet mi išamara sisice, pojebe me i opet ode. Ne znam šta je hteo i zašto dolazi... Ujutru opet me traži, lep širok, ramena ko dvokrilna vrata. Sedne u onaj moj krevet na cvetiće. Celu me prepipa, povali me još jednom i ode. Svaki dan tako. Zbilja ne znam šta je taj hteo od mene. Šta vi, poručniče, mislite?

Na te reči oboje prsnuše u smeh, poručnik zagrli Atiliju i reče:

– Ja znam šta je hteo, hteo je da vas zaprosi, draga gospođice Atilija.

S tim rečima poručnik uze Atiliju sebi u krilo, išamara joj sisice i Atilija mu u zanosu prošaputa na uvo:

– Stigni me, stigni me, ja ću brzo!

Nekoliko trenutaka posle ljubavi, blaženo prepuštena ljuljanju kočije, gospođica Atilija mislila je u naručju svoga dragana:

– Boljeg Aleksandra od ovog Aleksandra neću naći.

Nije mogla videti da ruka njenog verenika, koja je grli, ima pod rukavicom umesto kažiprsta srebrni naprstak.

Ako niste pročitali poglavlje "Spavaća soba" idite na to poglavlje.
Ako jeste, ovde vam je kraj priče.

// Projekat Rastko / Književnost / Milorad Pavić / Damaskin //