SLIKE NA NOKTIMA
Nisam znala kuda da se okrenem, sem da nastavim s gatanjem. Ali i tu je ostalo malo mogućnosti. Bilo mi je jasno da imam samo još jedno, poslednje sredstvo, isto tako opasno po Minotaja kao i po mene. Ali, možda spasonosno. Oni koji su upućeni, poverili su mi da najmoćnije magične formule mogu biti obični novinski oglasi. Ako se s njima postupi na određeni način. I dali su mi tri takva upozorivši da su opasniji od kuge, opasniji od nevidljivog F117. Njihov sadržaj uopšte nije bio važan. Važno je bilo nešto što je skriveno u njima, što se ne opaža na prvi pogled, ali se u svesti onoga kome se čitaju sklapa u moćnu i delujuću celinu kao što se F117 ne može videti sa zemlje, ali se jasno vidi s neba. Trebalo je, dakle, napustiti nedelotvorna književna štiva i pročitati u Minotajev san ta tri oglasa onim redom kojim najbolje umeš. No, znala sam, ukoliko ih pročitam pogrešnim redosledom, preti opasnost da se i sama razbolim. Ako se to desi, nikada više neću moći da počnem od početka s lečenjem Minotajeve ljubavi, jer više neće samo ona biti bolesna, nego i ja. A tu je kraj.
Ipak sam jedne večeri odlučila da okušam to poslednje sredstvo. Sedeli smo u skloništu. Na ulazu je neka devojčica napisala kredom: "Nisam pečurka da rastem u podrumu". Spremila sam kao obično maramice natopljene rastvorom sode bikarbone za slučaj da opet pogode nešto što će početi da peče i štipa za oči i nos. Imala sam uza se i ona tri oglasa i čim je Minotaj zaspao polako sam mu ih pročitala jedan za drugim na uho. Čitala sam ih redom koji sam odabrala nasumice kao da bacam tri kocke u njegov san. Prizivala sam neku nepoznatu silu u nadi da će hteti da nam pomogne. Cilj je bio da me Minotaj usni i da se seti mog imena. Bilo bi dovoljno da me se seti bar jednom. Ako bi to učinio, lečenje bi uspelo.
Oglase sam pročitala ovim redom:
*
Mi, ovlašćena firma kupujemo polovan lift za 1-3 osobe, do III sprata, ili u zamenu nudimo fiberglas mrežu protiv insekata. Mreža je nevidljiva, odlično propušta vazduh, rok trajanja neograničen. Montaža po dogovoru. Ako to ne odgovara, nudim u zamenu za rečeni lift autobus bez motora, rashodovan, pogodan za vikendicu, pčelinjak ili auto otpad.
*
Tajnost zagarantovana. Pametan, muževan životni profesionalac, 43 god., traži sposobnu, korektnu, skromnu, mladu partnerku, radi organizovanog zajedničkog iseljenja u inostranstvo.
*
No 1. među slikarima izrađuje tipične američke nokte sa raznim ukrasnim elementima, nadograđuje - prst 8 dinara. Slikanje svetaca i svetiteljki ili srpskih vladara, umetnički rad, 50 dinara po noktu. Tetoviram na grudima ili leđima freske iz Studenice i Starog Nagoričana.
Nije bilo potrebno da čekam do jutra da bih zaključila da li se nešto desilo ili ne. Odmah sam, pri letimičnom pogledu na usnulog Minotaja shvatila da su oglasi kao neke bajalice, ili molitve, počeli burno da deluju. Uspela sam da nekog ili nešto dozovem. Bilo je to kao neka erupcija energije. Minotajev porodični džepni sat koji sam nosila o vratu iako je stao još u prošlom veku, odjednom je proradio. Minotaj pokaza nagle znake izuzetne uzbuđenosti, ali je ona odmah iščezla i potom sve skrete na neku drugu stranu. U sunovrat. Minotaj nije uspeo da se seti ko sam. Iako sam u Minotajeve snove dozvala neku moćnu onostranu silu, bilo je jasno da nisam pogodila pravi redosled oglasa.
Moj pogrešni korak dohvatio je i mene i uzdrmao me. Moja ljubav postade porozna, propuštala je mržnje na sutrašnjicu koje su carovale na sve strane. Osetih da samo ja u tom više milionskom mnoštvu kojem pripadam, ne mrzim budućnost. Strahovito se uplaših od toga. Više nego od bombi i raketa uplaših se od samoće koja mi je zbog toga pretila. Znala sam da čovečanstvo ima samo jednu budućnost. Uvek i oduvek samo jednu i da nema rezervne budućnosti. Kako sam je mogla mrzeti? Ali sada sam i sama odjednom počela da uviđam kako je u stvari ta budućnost odvratna i kakve nam sve užase donosi. Budućnost je štala u kojoj leži i preživa strah - mislila sam. Tada jasno čuh da se moja sadašnjost rascepila nadvoje i ja zaboravih kako se zovem.
Gledala sam zapanjeno u nepoznatog čoveka koji je spavao preda mnom u nekom podrumu. Nisam više znala ko je, ni zašto sam tu. A on je u snu govorio:
- Zar ne vidiš? Svemu je kraj. Svršio se i vek i brak i rat...
Pobegoh iz te kuće uz Parisku ulicu, pored rimskog kupatila koje je žuborilo na mesečini... Bila sam u groznici. Protrčah Knez Mihajlovom ulicom u kojoj su zjapili izlozi razvaljenih kulturnih centara Francuske, Nemačke, Engleske i SAD. Na zidu američkog kulturnog centra pisalo je flomasterom: "Amerikanci, mrzim da mrzim, ali sami ste hteli". Vazduh u nozdrvama mi je goreo. A goreo je i Beograd oko mene smrdeći na barut i zapaljene kablove. Nad glavom mi prolete projektil ispaljen iz neke podmornice u Jadranskom moru. Imao je migavce i prošao između dve zgrade na putu ka svojoj lovini, ka jednoj višespratnici koja je ležala negde u ulici Kneza Miloša. Tada osetih glad. Neodoljivu glad. I strpah palac u usta onako trčeći...
// Promena pisma / Projekat Rastko / Književnost / Milorad Pavić / Bik i Vaga //
