Драган Стојановић

ЛЕПОТА И МРЖЊА

Zusammenfassung

"Аникина времена" Иве Андрића

У тексту се, полазећи од класичних Гетеових формулација у Фаусту II, анализирају моћ лепоте и последице њеног испољавања у 'свету' Андрићеве приповетке. Показује се да се три релативно самосталне наративне целине, у којима се приповеда о лудилу попа Вујадина, самој Аники и Тијани, могу сагледати као једна уметничка целина из перспективе својеврсне феноменологије мржње која се на разне начине испољава у 'свету' Аникиних времена. С тим у вези је анализиран и феномен клетве, као испољавања немоћне мржње.

"Иначе, око лепоте су увек
или мрак људске судбине или
сјај људске крви."

О чему се све мора упитати онај ко жели да допре до смисла приповетке Аникина времена? За тумача има у њој много изазова, па начинити међу њима неки избор или чак само редослед већ даје смер интерпретацији и омогућава да она почне. Без налажења одговора на нека питања, међутим, интерпретације уопште нема, покушај разумевања изјаловљује се.

Две ствари у Аникиним временима немогуће је мимоићи. То су моћ лепоте коју неко лепо биће има или може да стекне над људима, и поремећај који испољавање (а поготову злоупотреба) такве моћи изазива у свету.

Нарушавање установљеног реда, огрешење о затечене норме, прекорачивање граница оног што важи за уобичајено, прихватљиво или морално, изазивају – самим тим што границе, норме и ред постоје – реакцију савести, недокучиву њену "игру" са околностима и догађајима. Уобичајено је 'нормално', а нормално и добро се неретко изједначују, с разлогом, а и упркос разлозима. Усвојени ред, признате норме и наметнуте границе, све то подупире живот и даје му неки 'смисао', али, истовремено, нужно га чини и мање или више скученим.

Шта бива кад управо лепо биће, и то управо својом лепотом: чудом лепоте које га издваја међу другим бићима, нарушава пожељни али у нечему за људе и осујећујући поредак ствари? Каква је улога лепоте у свету? и да ли се она, када се испољава као моћ над душама људи, испољава саобразно највишем, битном свом својству? Даља питања која се, као у концентричним круговима, шире око ових и од којих се удаљују, воде мисао најпре до оног да ли је довољно додирнути лепоту, и шта то уопште значи; такође, шта значи бити њоме додирнут, какво је то обогаћење егзистенције? Да ли такво испуњење нужно значи и угрожавање живота, осиромашење у обогаћивању, губитак на врхунцу?

I

Велика је празнина живота. Човек осећа неодољиву потребу да је испуни. Можда ништа друго и не жели, и не може, и не треба да постигне. Али чиме испунити, и како, тај зјап живљеног времена, које је и застрашујуће, али је – свако то осећа – и оно најдрагоценије што се може 'имати'? Празнина живота већа је него замор што га доносе рад, напор, треперење у бризи да се живот обнови и одржи. У првом, ма како кратком предаху који треперење у бризи и рад дозволе, она се изнова објављује. Њена је тајна усамљеност душе. То ће рећи: уколико постоји неко други за мене у свету а и ја постојим за њега, живот постаје испуњен. Постоје разне везе међу људима, заједнице и припадности. Свака од њих отвара појединцу, који захваљујући њима превазилази донекле своју усамљеност, неке могућности; пунктуална самосвест отвара се за обиље других. Нешто се бира и прима слободно, нешто је наметнуто затеченом културом, обичајима, па и случајем. Празнину живота најбоље испуњава оно што доноси љубав. Док она постоји, празнине нема. Чак и кад за ту празнину зна и о њој можда мисли, човек је, у ствари, не осећа док је у њему љубећа душа.

Отуд и важност лепоте. Човек се у љубави, и љубављу, лепоти добровољно и радо покорава, предаје јој се и неретко препушта њеном вођству, као да бића која је имају све боље умеју и више знају него она која је немају. Да ли ће се то звати страст ('слепа страст'), одушевљење, озареност, усхит, поверење или некако другачије, свеједно је. Лепота има моћ коју јој даје способност да у онима који је виде покрене нешто чиме брзо и лако, тако им изгледа, побеђују празнину живота; што је најважније – потпуно. Мада, не увек трајно. Колико год се чинило природним да љубав и лепота иду заједно, њихов раскорак, све ако и није неумитан, чест је – оно најбоље што живот може дати претвара се у горак пораз, трагичну заблуделост, меланхоличну спознају да је животна пуноћа била варљива. Је ли она због тога мање вредна, док је трајала? Је ли лепота, која буди љубав, зато мање моћна, треба ли да буде мање моћна? Њена моћ је опасна; да ли зато окретати поглед од ње? Исто као што га човек окреће, вољно и невољно, од ругобе и свакојаких грозота које људи приређују једни другима и сами себи? Зар пропустити могућност да се, излажући се лепом бићу, доживи све што одатле може да уследи, као да погибељ, штета или несрећа у ареалима ружноће нису подједнако вероватне као и у подручју у којем лепота показује своју моћ?!

Оно либидинозно у човеку овакво питање себи уопште не поставља, оно је за њега бесмислено. Хрлити ка лепоти, нека буде и уза све могуће опасности, за њега је једино природно, нужно, 'добро'. Ако се задовољство и срећа измичу у сваком случају, зар ће им се бити ближе ако се одустане од оваквог хрљења, од покушаја који је у њему садржан? Проблем је, наравно, у томе што се покушај ове врсте увек збива у амбијенту света који је пун свакаквих препрека, по природи ствари и нужно. Многе од њих не постоје без добрих разлога. Обожавање лепоте, допадање испуњено поштовањем, жеља, пожуда и насилно грабљење, сан о срећи због близине лепог бића и његовог поседовања, и рат који се око лепоте води – не само Тројански, већ и они мањи ратови, свакодневни, у свим временима – све то почиње у истој тачки. Хаос света у доброј мери почива на неразмрсивости разних душевних стања и покрета изазваних лепотом.

У љубави, наравно, садржана је и жеља за потпуном добробити вољеног створења, његовим очувањем и бујањем, срећом. Али то је само једна нит у сложеној мрежи. Лепота својом моћи не јемчи ни љубав ни срећу.

У сваком случају, празнина живота нечим се мора испунити. Шта бива кад се покуша да то буде лепотом, о томе говоре уметници. Сама лепота не мора бити непосредно видљива, имагинацији се она, у уметности, често нуди индиректно. Илијада је, рецимо, при том пуна крви. Каже нам се и то да је вредело борити се због такве лепотице каква је била Јелена. Да ли, узимајући све у обзир, треба веровати тројанским старцима? Чиме би толика патња имала бити искупљена, ако се доиста пође од тога да се ратовало око једне жене, макар и најлепше, како гласи прича? У причи такво објашњење рата има свој смисао, али одговор на овако усмерено питање није без даљег јасан. Чиме једном Терситу Јелена може да испуни живот, и да ли га се она уопште тиче? И Шекспир се, на свој начин, позабавио тиме.

Кад је о моћи лепоте реч, у новијим временима међу најважнијим исказима свакако је онај Гетеов из другог дела Фауста. Опет срећемо Лепу Јелену, али сада је све другачије. Уз велику и највећу лепоту јавља се тема кривице и савести.

Гетеова Јелена неће да стражар Линкеј буде кажњен зато што је, засењен њеном лепотом, занемарио своју дужност. Дато јој је да одлучи о његовом животу или смрти, и она га ослобађа. При том, није посреди пука самилост или разумевање за људске слабости. Ако је њен опроштај гест великодушности, онда та великодушност није напросто само још једна међу осталим Јелениним одликама. Она спасава Линкеја од строге казне јер се у њој осећај одговорности неког ко има моћ над другима какву даје велика лепота укршта и спаја са осећањем кривице због последица које деловање такве моћи има. Утолико је Јеленина великодушност израз унеколико болне њене самосвести. Ова лепотица не ужива у својој моћи, која би могла бити и моћ да усрећи, изазове дивљење или да усхити. У Гетеовим стиховима пре налазимо њену отвореност за патњу због несреће у коју западају они које је очарала – патњу која, уколико је и њена, остаје, наравно, патња надмоћних. Посреди је нешто шире од немогућности да задовољи свачију жељу или узврати љубав сваком у коме се ова може пробудити. Лепота залуђује, то је нешто што претходи како жељи, тако и могућој љубави, и са чим се некако мора изаћи на крај и пре него што се покаже да жеља остаје осујећена или да је љубав немогућа. Залуђеност лепотом и прејако одушевљење постају заслепљеност, омама – Гетеова Јелена осећа и зна да је то у сукобу са достојанством човека и да угрожава оно што у њему може и треба да буде узвишено. Хелада, као и Фаустова готска соба, призване су гласом хуманистичке просвећености, или просветитељског хуманизма осамнаестог столећа: Јелена, тако, може да мисли и на достојанство, не само на судбинске неумитности. Стога свакој њеној речи којом даје израза осећању својеврсне своје кривице треба поклонити пуну пажњу.

Das Ubel, das ich brachte, darf ich nicht
Bestrafen. Wehe mir! Welch streng Geschick
Verfolgt mich, uberall der Manner Busen
So zu betoren, dass sie weder sich
Noch sonst ein Wurdiges verschonten. Raubend jetzt,
Verfuhrend, fechtend, hin und her entruckend,
Halbgotter, Helden, Gotter, ja Damonen,
Sie fuhrten mich im Irren her und hin.
Einfach die Welt verwirrt' ich doppelt mehr;
Nun dreifach, vierfach bring' ich Not auf Not.

Faust II, 9246 ff.

Зло које донесох не смем
Да кажњавам. Авај! Какав ме то
Строги усуд прогони да свуд мушкараца груд
Тако залудим да нити себе
Ни друго шта што достојно је не поштедеше.
Полубогови, јунаци, богови, демони чак,
Водали су ме, у блудњи, тамо-овамо,
Отимајући, заводећи, борећи се, потежући
И ту и тамо. Просто, смућивала сам свет
Двоструко више; сад опет невољу
троструко, четвороструко на невољу додајем.

Јелена своју лепоту види као "строги усуд"; сујете или обести код ње нема. Њено "авај!" је искрено. Занети њоме, мушкарци било ког ранга, од демона до богова, а нарочито људи, мушкарци-јунаци, чинили су свакакве ствари, последице тога нису непознате. Неред и несрећа у свету умножавају се са залуђујуће лепоте. Или: лепота не производи ништа лепо. Не треба много да би се дошло до оваквог закључка. Но, такав резиме Јелениног постојања у свету суочава са новим питањима, која превазилазе она што се отварају с увидом да је лепота обећање среће које највећма остаје неиспуњено. Неиспуњено обећање среће и лепотом вишеструко увећавана невоља у ионако тешко сношљивом ковитлацу света, то, наравно, нипошто није исто. Лепота, када се испољи као макар и нехотично злоупотребљена моћ и испуни празнину живота несрећом, мора пробудити глас савести, уколико, разуме се, постоји одговарајућа самосвест лепог бића. Самосвест лепог бића као лепог је у томе да лепота не постоји у складу са собом, својим битним одређењем, уколико не урађа лепотом, не доноси је и не 'шири' светом с којим је у додиру. Откривајући то, лепо биће постаје свесно нарочитих обзира које мора имати. "Строги усуд" је, међутим, и у томе што ни испољавање одговарајућих обзира не помаже много у рађању и испољавању жудњи, страсти, посесивности, љубоморе и у шта све оваква залуђеност иначе може да одведе. Свест о оваквом "строгом усуду" лако се претвара у свест о кривици, а ова је, овако или онако, увек већ и свест о казни, о њеној потреби, праведности или, такође, уза све то, о дубљој неправедности, уколико се, наиме, исконска невиност и чедност покажу као она последња, дакле ничим неугрозива суштина која одређује постојање лепог бића. Али, не може се унапред рећи да ли ће се, и како, то показати, иако се са доста сигурности може говорити о томе да ће, пре него што до тога евентуално дође, разне инстанце у свету тражити казну, а у самом човеку, када пређе неку затечену границу, његова савест ће је тражити такође. Својим "авај!", ако се добро чује све што иза њега може да стоји, Гетеова Јелена наводи да се о постојању лепог бића у свету збиља размишља као о злој коби: лепота је битан чинилац збивања која човекову егзистенцију чине трагичном, ако није већ сам темељ трагике. Лепота приморана да живи уз притискајуће опомене и осуде савести у посебном је положају. Ограничавање њеног дејства није исто што и овакво самоограничавање. Отуда и велика важност питања: шта ће лепо биће у свету и откуд оно ту? Управо тим питањима се бави Андрић у Аникиним временима.

Аникина велика лепота залуђује многе. Ништа лепо одатле не произлази. У далекој, али јасно распознатљивој вези са Јеленом, том сестринству по неодољивој чари, Андрићева јунакиња и сама то јасно осећа и види. Колико је горда, довољна себи, обесно самоуверена, од једног часа изазивачки настројена и, чак, бестидна, толико је спремна и на сурову самоосуду. Подразумеване или саморазумљиве зар среће љубави нема. Штавише, буди се велика мржња безмало свуд око ње. Прича о Аники може се читати као својеврсна феноменологија мржње. То што је та мржња пре свега немоћна не значи да остаје без ефекта. Напротив, она је од одлучујућег значаја у 'свету' ове приповетке: однос између моћи лепоте и немоћне мржње према лепотици и моћи коју она има одређује све остало.

Анику у касаби и око касабе замрзе јер је "отворила кућу мушкарцима"[Иво Андрић, Јелена, жена које нема, Сабрана дела Иве Андрића, књига седма, Београд, 1976, стр. 43.] и постала жена отпадница. "Мало-помало, око Аникине куће се стварао логор." (43) Приповедач не жели да остави никакву недоумицу како треба гледати на оне који су тај логор образовали, па и на живот у касаби уопште, пре него што је присуство лепог Аникиног бића у њега унело поремећај. Оно што у том животу важи за добро или бар сношљиво, јер је уобичајено, за добро јер је нормално, далеко је од тога да би већ самим тим било хвале вредно. Напротив, у 'нормалном' много је недостојног, понижавајућег, мрског, не-људског. Упад Аникин у тај свет, као присуство нечег страног, осветљава нормални свет касабе у његовој недостојности и не-људскости, а његов морал показује као морал малих мера, које не допуштају да се стекне иоле тачнија слика о стварним разлозима нечијег понашања и истинском смислу нечије судбине. Ако се и допусти да другачије неке мере негде постоје и да одређују живот, или да је то барем замисливо, извесно је да се безмало нико у 'свету' Аникиних времена не може ни упитати, не само о туђости лепоте, и зашто је она туђа, него ни о томе какав је доиста не-туђи и свакоме као 'нормалан' познати живот, оно у њему чему се нико не чуди. Скучени живот касабе је заувек и у свему непроблематизован живот. Ни тамо где се врховна мудрост опстанка не види у неповерењу и подозрењу према свему што је однекуд другачије, човек нипошто није заштићен од заблуда које ће га навести да уђе у непомирљив и, стога, трагичан сукоб са својом околином – пропаст у таквом сукобу увек је могућа, зато што је и заблуда увек могућа. Или: човеков положај је у начелу трагичан. Али, пропаст је много вероватнија и долази брже, и са тежим последицама, тамо где је образац друштвеног понашања у потпуности одређен неповерењем према свакој другојакости. Изазивање упућено устаљеном поретку ствари доживљава се ту непосредније, па је и одбрамбена реакција јача, испуњена је мржњом и прекошћу, или с више мржње него што би то иначе био случај, а спремности за разумевање и, можда, чак опроштај је мање; ту човек-прекршилац норме ни сам себи није спреман да опрости искорак са утабаног пута одувек и заувек истог живљења. Повреда реда и самоповреда мешају се и претапају. Ред и јесте ред зато што тражи од сваког да њиме буде обухваћен. Уколико се на то пристаје, његова јемства да ће све бити добро су већа; непристајање се кажњава, у најмању руку прети се кажњавањем. Додуше, од страности до отпадништва је велики корак. Али, има ли једног без другог? Тешко је замислити Анику-отпадницу која, пре него што ће то постати, не би била туђа свету у коме се нашла, и којој он не би био туђ: лепота је у овој причи изазов фаталан и за оне који су загледани у њу, и за лепо биће само. Као мало који лик у светској књижевности, Аника, управо тиме што лепотом одудара од свега око себе, с неумољивом и стога болном јасноћом указује на границу између пропасти и среће: прва је неминовна, а друга невероватна, иако постоји тренутак у којем изгледа да ће се, напротив, срећа упркос свему остварити, да посрнуће у злочину не мора бити и коначан пад. Лепота би, у том случају, била извор искупљења већ постојеће кривице, битни чинилац спаса. До њега, наравно, неће доћи; уместо исцељења и искупљења, зло и свакојаке повреде живота само ће се проширити у разним правцима. Лепота буди жељу која те повреде узрокује или продубљује.

Касаба, са својим редом, место је мржње, али док је ова притајена, готово као да и не постоји, дејства су јој невидљива, нераспознатљива. Карактер нормалности касабе показује се када се постави питање о њој као месту могуће љубави. Ко ту кога може доиста да воли? Кад Аника буде убијена, успоставља се пређашњи ред: "И сва остала касаба брзо је долазила себи и примала свој стари лик одувек. Жене су веселије, мушкарци мирнији." (88) То је опис стања ствари, који не имплицира нужно и његово вредновање. Но, оно одмах следи. "Син газда-Петра Филиповца измирио се са оцем. Оборио главу и одједном окрупњао, опустио неке танке и дуге бркове, повио ноге у коленима, и тако љума по вароши. Сав се здао на посао. После Божића ће га оженити. ('Душу ћу убити у њој', каже он друговима глуво и набусито.)" (88) Овај не баш богзна како привлачан портрет младића који је и сам био залуђен лепотом која се указала у његовом свету, "непоправљив и упоран у својој страсти за Аником" (48), и који је због своје залуђености морао да се крије, јер је отац био спреман да га због бруке убије, а мајку, која се за сина криомице брине, да отера после тридесет година заједничког живота, "ако је само једном чује да уздахне или види да сузу пусти за отпадником" (49), та слика младог човека који се призвао памети, па сад "љума" касабом и "здао се на посао", ту је да покаже шта у свету таквих нарави и норми прво пада на памет ономе ко – ослобођен страсти према лепоти – има намеру да се жени. "Душу ћу убити у њој!", већ унапред обећава он својој будућој невести, друговима, себи, а ваљда, несвесно, и своме оцу, који више не жели да га убије. То је, можда, једним делом и реакција оног ко је узалуд био упоран у својој страсти за недоступном лепотом, али је, пре и више, израз 'нормалности' живота у касаби, дакле нешто што неће бити осуђено, понајмање као отпадништво, а није искључено да буде схваћено и с извесним одобравањем. Шта друго осећати према жени него жељу да се "душа убије" у њој, да се, дакле, предупреди све што би она могла учинити или помислити док је душа у њој жива, док је она људско биће у правом смислу?! То питање за касабу, у њеној нормалности, није посебно провокативно. Напротив, у добром је складу с оним што отац младићев, док је још бесан на сина-отпадника, каже Михаилу: "У свакој жени има ђаво кога треба убити или послом или рађањем, или и једним и другим; а ако се жена отме и једном и другом, онда треба убити жену." (74 ф.) Син се приближава оцу, или се чак поистовећује с њим, од првог часа када се вратио у окриље реда. Такав однос оца и сина, уосталом, и јесте битно својство реда: отац установљује ред већ и тиме што свога сина васпитава и преноси му важна сазнања о животу у свету. Побуна синова против очева у име неког новог реда, у касаби нема велике изгледе; ако је њен узрок залуђеност лепотом, онда су разлози за очинску неумољивост посебно чврсти. Јер, какав би 'ред' могао стајати иза такве залуђености? Еротска помама, и још према блудници, има да буде спречена, ако треба и самом смрћу од очинске руке. Ред је важнији од (жудњом поремећеног) сина.

Да ли, онда, треба да чуди што се о нормалности касабе у овој приповеци говори у животињским сликама и терминима. "У касаби, где људи и жене личе једно на друго као овца на овцу, деси се тако да случај нанесе по једно дете, као ветар семе, које се изметне, па стрчи из реда и изазива несреће и забуне, док се и њему не подсеку колена и тако не поврати стари ред у вароши." (24) Чак и да с овим није контрастиран извештај о Аникиној мајци, жени "са нечим отменим, туђинским и уплашеним у држању" (24), коју је отац, Маринко Крнојелац довео "из света", и коју "свет" касабе, дабоме, "није волео ни ценио" (24), јасно је да тамо где сви личе као овца на овцу оно што је отмено, лепо, па самим тим и туђе, нема шта много да тражи и очекује, а ако су лепота и отменост праћене и уплашеношћу, ни то није без разлога. Мајка у којој постоји црта отмености и туђости, својој кћери, која расте као "мршава и висока девојчица са великим очима, пуним неповерења и пркоса" (24), "повезивала /је/ главу на неки нарочит начин, да јој се нимало не види коса". (25) Када се, касније, Јакша, већ одбачен, присећа Анике, тако да му се "крати дах и магли вид" (59), он је види "како седи на миндерлуку, до очију повезана белом, чврсто стегнутом марамом, тако да јој се нимало не види коса". (59) Црта отмености и туђости прешла је, видимо, са мајке на кћер, чија лепота потреса душу како ниједно од створења која личе као овца на овцу не може, нити икако на тако шта и помишља, и то је потреса како својом изузетношћу, тако и својим изузимањем из постојећег реда. Несрећа Аникина, као и она коју она доноси другима, несрећа је у 'овчијем' свету у којем сви личе једни на друге. Можда је преурањено питати да ли је већ и сам живот у таквом свету, какав год био, увек пре свега несрећа.

Извесно је да у 'свету' Аникиних времена истина о узроцима драматичних збивања остаје скривена, непротумачљива. Тамо где влада овчија сличност свих, најпожељније је да таквих догађаја не буде. Ако до њих дође, истину о њима и њихов смисао може да схвати само неко ко припада неком другом и другачијем поретку ствари. Касаба је, поред осталог, и зато касаба што није способна за питања о непрозирном смислу изузетних догађаја и истини живота њихових актера, а још мање за одговоре на таква питања.

Да ли је, у овом погледу, изузетак барем кајмакам? "Истина, седећи у својој башти поред наргиле и гледајући у брзу воду, мислио је понекад о влахињи са Мејдана. 'Чудо! Од толике лепоте ништа није остало.' То је био отприлике предмет његовог размишљања. Али је сматрао да у касаби нема никога с ким би вредело поразговарати о томе." (87) Кајмакам је једини који је имао неког стварног задовољства од Аникине лепоте, или бар уживања без бола. То је дато моћницима и властодршцима, понекад, макар били и ниског ранга. Моћ и уживање, кажу и филозофи, иду заједно. Али, истину о Аникином удесу, као истину њеног бића, тог чуда "толике лепоте", коју је окусио, јер му се раскрила, не може прозрети ни он у својим наслућивањима, чак ни истину о томе зашто му се заправо раскрила. Сазнање му није дато. Разговора о томе, који би повео даље, и довео можда до неке дубље спознаје, не може бити, нема се с ким. Истрага Салка Хеде води се више зато да се ништа не сазна, него да би се нешто сазнало. Уосталом, оно најважније ионако је немогуће сазнати. Сам приповедач већ унапред се изјаснио о томе: "И никад нико у овој устајалој касаби не би могао погодити шта је раставило Михаила од Анике, јер нико није могао ни замислити шта крије газда-Николин ортак иза своје спољашњости мирна и радишна човека." (30) Истина је ту, а можда и иначе увек у оваквим стварима, 'незамислива'. Скрива се између редова приповедача, који уме да исприча шта је и како је било, и мами и заварава тумача који приповест чита. У сваком случају, тој истини неопходна је прича која ће је сачувати у времену и од времена.

Уосталом, необјашњив је, и још необјашњивији, и случај попа Вујадина, који у овај исти 'свет' такође уноси пометњу, када се покаже његово лудило. Прошле су године и деценије од Аникине трагичне смрти. Осећамо да је то што се десило с њом у некој дубљој вези са Вујадиновим случајем, али ко да схвати у каквој? "Свак је и нехотице настојао да тој несрећи нађе узрок и објашњење, и да тако олакша срцу и умири тешку мисао. Али ма колико да су настојали у чаршији да се сете ма чега необичног из поп-Вујадинова живота, нико није могао да изнесе ништа. Поп-Вујадинова судбина је стајала пред њима проста и необјашњива". (22) Како се нешто неухватљиво а судбински важно проноси и преобличава кроз време, то се овде може назрети кроз анализу усмерености, порекла и карактера мржње, али приказаним судеоницима догађаја из приче остаје непојамно. "Тешко је било веровати такву ствар, а нико није могао да је разуме и објасни." (20), на томе приповедач инсистира, како кад је реч о Аники и Михаилу, тако и кад је реч о Вујадину. "Сељанке које су ишле у варош или из вароши, застајале су у сусрету и, пошто би се поздравиле и упитале – као два мрава што се њуше – више погледом него речима, одмах би скретале говор на попа Вујадина, и крстиле се молећи 'великог, јединог и милостивог Бога' да убрани њих и свакога." (20) Од истине ту не може бити ништа; у свету овчије сличности, оне које разговарају сусрећући се "као два мрава" не могу се истини ни приближити. Призивање Бога, дато с примесом ироније, ту тешко може помоћи.

Једна од пристојних и нормалних жена у том 'свету', коју можемо мало боље да сагледамо, јесте Ристићкина снаха. Њен муж није, као ни многи други, одолео Аникином изазову, упућеном, уосталом, више његовој мајци, старој Ристићки, него баш њему самом. "Лежао је пред Аникиним вратима, копао ногама, просипао паре, и избезумљен дозивао у исто време Анику и мајку." (47) Супружница овог Ристића који прострт пред вратима блуднице "копа ногама", губећи тако достојно људско обличје и пре наликујући некој животињи, обузета је, разуме се, дубоком мржњом и куне Анику. Мржња је тако јака да се она при том обезнањује, пада и у паду гаси кандило. Сустичу се помраченост и мрак. Њена клетва и, уопште, цела сцена једно је од мотивацијских чворишта приповетке. Шта бива кад Ристићкина снаха дође себи? "Опра под и ћилим од проливеног зејтина, нали и запали поново кандило, прекрсти се пред њим три пута и поклони без речи. Пригледа још једном дете које је спавало у колевци. А кад је све то посвршавала, села је под само кандило и са рукама скрштеним у крилу чекала човека." (48) Док тај човек "копа ногама", она, која је оличење реда, дакле оличење и људском и божијом нормом освештане нормалности, враћа се прибраности у Божијем присуству засведоченом светлошћу кандила, под које седа док у колевци спава невино дете, и, са помиреношћу супруге која зна шта мора да "посвршава" као битни посао довођења ствари у ред, чека, "са рукама скрштеним у крилу", да се заблудели муж врати. Бог, међутим, кога она призива није Бог кога призивају сељанке да их убрани, док стоје на путу "као два мрава"; то је Бог тешке и страшне клетве, која извире из најдубље мржње неког ко је најдубље повређен у свету реда и поретка коме беспризивно припада и исто га тако, дакле беспризивно брани. Опраштања ту нема, и не може бити, не може се ни помислити да би због нечег можда ипак требало имати разумевања за неког ко је као Аника; немилосрдност је потпуна. Разумети ову сцену значи разумети суштину нормалности коју Аника, својом лепотом, својим бићем, својим животом, подрива у корену, за неко време, али у неком смислу и трајно. Између идиличне слике колевке и кандила, и стравичне клетве је зјап бола, беса и обезнањености, не-свести, као неке замене за смрт, из које се поново израња у свет живота који ће бити у власти заувек важећег нормалног поретка ствари, дакле свет у коме гори кандило, а разорни садржај клетве, отпослат Богу, остављен је с оне стране те не-свести, да даље сам делује.

Из амбијента где људи подсећају на овце и мраве, и у којем се куне кад се не може ништа друго, долазе они који чине "логор" око Аникине куће. У том "логору" приказани су разни облици залуђености Аникином лепотом. Готово без изузетка, међутим, они који су погођени њеном моћи делују као бедници, смешно, јадно и неприлично – ни Аника, ни они сами не поштеђују достојан људски лик и став; ничег лепог ни достојанственог у њима нема. На граничној црти, која раздваја ову дружину од Михаила и кајмакама, чији је однос према Аники другачији, налази се Јакша, потоњи "Ђакон".

То што се и у исказима који се тичу Михаила помиње нешто зверско, не треба да завара. У 'свету' ове приповетке Михаило по свему има изузетну позицију: удубљивање у његов однос с Аником приводи читаоца најосетљивијим питањима егзистенције, како у психолошком, тако и у етичком њиховом аспекту. Оно што је ту еминентно људски проблем одређено је двама смисаоним чвориштима, међусобно дубински повезаним: "недокучива игра савести" (78) и "преварена нада" (76) да лепота и љубав могу савладати кривицу и зло. Савест кореспондира са кривицом и злом, нада са лепотом и оним што она обећава. Постојање кривице – то је познато – искључује срећу; немогуће је бити срећан и осећати кривицу у исти мах. Да ли је претерано рећи да разлози за кривицу постоје увек и у свему? Као што су у свим временима и на свим местима видљиви трагови несреће? Шта год да се о томе мисли, злочин без сумње јесте разлог да се осећа кривица. Може се питати и о томе зашто разлога за срећу увек има мање. Но, ако је лепота са својим обећањима један од њих, а сведочанства о понеком испуњењу те врсте се такође понегде и понекад нађу, шта рећи о осећању кривице које се храни управо тиме што је дошло до сусрета са неким лепим бићем, тако да, штавише, само његово постојање у свету изгледа, из одређене перспективе, као основ из којег се такво осећање јавља? Није у причи о Аники реч о, иначе могућем, стиду или снебивању које човек може да осети пред лепотом, чији би узрок био у његовој властитој недораслости ономе чиме сам претпоставља да би морао да јој се одазове, шта год то било. Лепота се ту, напротив, укључује у "недокучиву игру савести" тако што уводи у својеврсну душевну амбиваленцију или је, чак, умногоме сама производи. Та амбиваленција настаје тако што се додирују и мешају одушевљеност лепотом (нада, предосећање среће, радост, лепота живљења) и гнушање над злочинством (кривица помешана са страхом од казне, али и жеља да се буде кажњен помешана са душевном потребом да се осведочи нарушени ред у свету). Без икакве своје стварне кривице, Аника се, у једном часу, са свом својом лепотом појављује у Михаиловим очима на истој тачки душе на којој злочин, чији је саучесник био, отвара дубоку егзистенцијалну рану. Видимо да при том ружноћа злочиначког геста рањава не мање него његова кажњивост. Лепота се меша са оним што јој је најсупротније. Она би могла деловати усрећујуће и уздизати, што би било и природно. Осим тога, ако је човек однекуд већ "подсечен и потресен у себи" (39), мучен теретом који притиска узнемирено срце (38), крив је и осећа се прогоњеним, могла би деловати исцељујуће, спасоносно. Могла би, али да ли до тога долази? До тога неће доћи. Неспоразум који тако нешто спречава има снагу неминовности. Аника, будући да не разуме, будући да није ни било могуће да разуме, шта Михаилу не да да одговори на њен позив, а да се, с друге стране, сва егзистенцијално улаже у тај неостварени однос чију позадину не познаје, узвраћа на Михаилово устезање, које погрешно схвата као увредљиво одбијање, њеној гордости потпуно неподношљиво, сопственим развраћањем, дубоким самоскрнављењем, које ће и она сама осећати као такво. Тиме она кажњава младића који се повлачи. На увреду и повреду мора се некако реаговати, и Аника реагује тако што 'отвара кућу' другим мушкарцима. Битно је, међутим, да до оваквог самоскрнављења Аникиног долази тек након разговора о ђурђевданском уранку, који значи отворен девојчин позив Михаилу, и три пута поновљеног позива потом да се изјасни да ли ће доћи, то јест хоће ли он њу, после уранка. Не знајући да се уплашио и чега се уплашио, Аника зна само да ју је више пута одбио иако му се она мање-више јасно отворила. "Нико се није питао како се појавила та жена, зашто је живела, шта је хтела" (85 ф.), каже приповедач. Бар на ово последње питање може се с доста сигурности одговорити: хтела је да оде на ђурђевдански уранак са Михаилом, странцем у касаби, као што се и она у њој осећала туђом, и да потом буде његова. Пошто јој он не може рећи шта га је спречило да то прихвати, она одлучује да, уместо тога, буде мање-више свачија. Око ње ће се створити "логор" у којем, бар потенцијално, свако сме очекивати да ће додирнути лепоту, и кад је то сасвим немогуће. Отварајући се Михаилу, и погрешно тумачећи зашто на то није узвраћено, лепотица-лепота се излаже сваком, затворена у своју увређеност, из које ће исклијати презир, распусност, изазивачка безочност, узалудна надмоћ над свакојаким бедницима који ће гамизати (47) ка њој, али и очај над проиграном, недогођеном лепотом сопственог бољег, правог могућег живота – очај који је друга страна затомљеног гнева због тога што се јавило било какво 'ако', кад се она отворила неком у свету, макар то било и конвенционално-опрезно 'ако будем жив' (40), којим, кривицом већ дуго мучени, Михаило најпре прихвата да дође на теферич. Никаквог 'ако' ту не сме бити, и кад је ипак изговорено, у Аникином погледу ће се, тако се бар учинило Михаилу, појавити исто оно што је већ видео у погледу распомамљене Крстинице, која убија: нешто зверско.

Аника, ипак, не 'отвара кућу мушкарцима' само због једног 'ако', него тек када, после тога, Михаило три пута одбија да јој дође. Три пута одбијен позив мора она осетити као повреду, на коју одговара самоповредом. Ако се у њој јавља и кривица, то није само и искључиво зато што је нарушила ред око себе, моралне норме и оно што је 'нормално', већ и зато што је злоупотребила моћ своје лепоте, претварајући је у средство којим се квари и уништава лепота и њеног живљења, и живота уопште. Та њена лепота постаје узрок разних несрећа, делује као моћ над људима која изазива клетве. Уместо да, осим што ће јој се дивити, буде и благословљена, та лепота бива омражена. То је неподношљиво и њој, а не само свету у коме живи. "Осевапио би се ко би ме убио." (73) Аника не може да опрости Михаилу, али ни себи.

У таквом Аникином егзистенцијалном одговору какав је проистекао из Михаиловог троструког одбијања, трагично је то што, доиста, у свету какав знамо, уопште, а не само у 'свету' ове приповетке, не постоји могућност разјашњења откуд то да се изузетна и заносна лепота ове девојке привиди тамо где се урезала убилачка Крстиницина слика: разјашњења које би донело ублажујућу јасноћу, оплемењујући увид и помирљиво-измиритељско праштање. Михаило не може рећи 'учествовао сам у убиству', још мање 'све жене ме подсећају на Крстиницу, чак и ти ме подсећаш на њу', а ипак би морало бити разјашњено зашто га и велика лепота, чак и она, сећа тог злочина. Кад би се то разјаснило, отклонила би се заблуда да је Аника исто што и Крстиница, да је тврдоћа њеног погледа, изазвана једним 'ако', исто што и убилачки бес у очима ко зна чиме до таквог беса доведене жене, а поготову заблуда да је жена као таква демонско биће, које увлачи у злочин и потапа у кривицу, да је, штавише, лепота застрашујућа магнетска сила, којој се свакако треба отети, јер њено дејство доводи до неподношљивих поремећаја. Али, пошто се у знаноме нам свету то не може разјаснити – не на последњем месту због те немогућности он и јесте долина плача – овакве заблуде постају могуће, па и нужне. И без њих, људи најчешће не знају шта ће с великом лепотом у свету, а кад су у власти заблуда ове врсте, онда лепо биће не твори лепоту живљења, нити је шири око себе, једва ако у њој икако и суделује, кад је реч о животу неког срећнијег моћника, али зато изазива несрећу, понекад и непоправљиву.

Зашто је немогуће разјаснити неспоразум између Михаила и Анике, ако би их то обоје спасло? Да ли је то само зато што је немогуће рећи истину, кад она може да угрози онога на кога се односи? Нагон за самоодржањем налаже да се истина о саучесништву у злочину скрива, али побећи од закона не значи побећи и од сопствене савести, а значи неминовни неспоразум кад дође до сусрета са лепотом. Није ли онда боље, да се не каже и пробитачније, имати поверења и открити страшну тајну свога живота некоме – али где да се нађе такав? – ко би посредовао или припомогао у избегавању кобног неспоразума, који доноси само ново рачвање и неконтролисано даље ширење несреће у непредвидљивим правцима? Зашто је немогуће поверити се барем ономе од кога, од чије лепоте, зависи сав мој живот?! Не скривати се и признати све, макар само зато да се несрећа не би ширила даље, ако су се претходне несреће већ неповратно збиле. Како смоћи снаге за такво поверење и где наћи храбрости потребне за њега?

Да ли би Аника разумела? – то, у строгом смислу, не спада више у анализу приповетке као уметничког дела, али такво питање је могуће, оправдано је и у темељу је, да се тако каже, свих осталих питања, па га, према томе, можда ипак треба учинити делом те анализе. Јер, Крстиница и Аника уопште нису у истом положају. Крстиница убија јер изравнава неке рачуне са својим мужем које су њих двоје "одавно размрсивали" (34), док је Михаило ту "без значења и невидљиво ситан, као повод и средство" (34), нашавши се између мужа и жене који живе "у дубокој и старој мржњи која је већа и јача и од њих и од њега" (34); Аника, напротив, пре Михаиловог одбијања, живи са својом дозревајућом лепотом у исконској невиности света, са могућом љубављу која је у свету чека. Та љубав, међутим, мора бити велика и изузетна, јер Аника себе осећа као биће изузетно. Онај коме ће се отворити мора бити достојан ње. Истина је – то из приче није тешко ишчитати – да је Аника, свесна своје изузетности, са ње и горда до охолости, али док у тој гордости није повређена, она не повређује никога, па ни себе. Почеће да изазива, понижава и злоупотребљава друге, на разне начине њоме залуђене, тек када оскрнави себе. Њени 'рачуни' са Михаилом не могу се ни у чему упоређивати са онима које је Крстиница размрсивала са својим мужем, јер Аника није Михаилова жена, него би то тек могла бити. То би се догодило да су, на судбоносној раскрсници, обоје кренули другим путем. Таква раскрсница је постојала.

Михаило је саучесник у злочину. До њега је дошло зато што је са Крстиницом младић осетио варљиву срећу задовољене пожуде, срећу без љубави, али ипак такву да му се чинило, кад је познао ову жену, "да се пред њим отвара цео божји велики и лепи свет". (32) То убрзо води ка убиству; оно што је за Михаила, међутим, неподношљиво јесте спознаја да је све што је са Крстиницом доживео "од самог почетка, било овако страшно, стидно и немилосрдно" (34). Код Андрића ни у најдаљем наговештају нема оне разведравајуће ироније, каква постоји, рецимо, код Томаса Мана у Јосифу и његовој браћи, захваљујући којој је могуће "свечани час приповести", у којем се одиграо неки догађај, разумети тако да у једном тренутку доживљена срећа не губи своју вредност, нити тај 'час' бива лишен свог достојанства, зато што ће срећи уследити несрећа. Ман нашироко, и с хумором, распреда о овој специфичности "свечаног часа" у којем се одређени догађај збива, односно о њему прича. Код Андрића је доживљена срећа "у основи" (33) само грозота, епизода на путу ка грозоти убиства, а срећа не само да је потрта, него се, кад наступи "отрежњење" (34), она показује као нешто што својом страхотношћу и стидношћу онемогућава било какву срећу и у будућности, уколико би она требало да има ичег заједничког с оним што се претходно збило. У Михаила ће се неизбрисиво урезати сазнање и осећање да, "у основи", додир са женом може донети само кривицу, кајање и страх, па се таквог додира ваља клонити колико је год могуће. Све жене, "оне малобројне и бедне" скитнице и Циганке које "савладан жељом није могао да обиђе" (77) за све те године после убиства, а и дивну Анику, од једног тренутка, он види као "једно лице" (77). Крстиница је, уз његову помоћ, убила његовим ножем, а кад му је опран нож вратила, он је осетио "шта ће бити ако само узме нож у руку" (34), и није га узео. Да га је узео, убио би он Крстиницу. Овако, пошто је побегао, занос који је с њом доживео бива анихилиран, живот постаје трајна мука у кривици, притисак да се опере оно што се прањем ножа не може опрати не престаје више ни у једном тренутку, иако пролазе године. У свему томе оно 'зверско' условљава и одређује поремећени људски живот – све до тренутка у којем ће се, на егзистенцијалној раскрсници на којој ће се наћи, Михаило суочити са питањем неће ли велика лепота анихилирати кривицу, као што је убиство анихилирало срећу задовољене страсти. У схеми аспеката у којој нам се указује Михаилов лик, јавља се једна 'зверска' константа. Младићев "занос од месец дана, и та бескрајна срећа која је жуборила у њему и преливала се без сенке, и сумње, и помисли на зло" (33), све то је "у основи" било ипак само зло. Задовољена страст је зло (као, уосталом, и незадовољена). Има ли неке среће која не би била зло? Каква се фундаментална грешка мора избећи, да би се таква срећа остварила?

Како изгледа Крстиница док се рве са својим мужем у Михаиловом присуству? "Пала је по њему као што пада звер, као што се руши снег или проваљује вода /.../". (32) Иако му не прети непосредна опасност, Михаило, кад већ није одмах сам убио Крстиницу и тако вратио 'у ред' свет који је искочио из зглобова, бежи. И шта је тад с њим? "Осетио се проклет и гоњена зверка." (37) Међу људима који су 'овце' и 'мрави', он не може да нађе мира. Али, после више година патње какву подноси онај ко се осећа "проклет и гоњена зверка", Михаило сусреће велику лепоту која га зове себи. Шта има лепше од ђурђевданског уранка са девојком каква је Аника, и шта живот уопште може више да пружи! Но, таквој девојци каква је Аника, када те зове, не треба одговарати са 'ако будем жив'. Присиљен да је погледа у лице, он у њеном погледу види нешто што не треба изједначавати с оним што њега прогања и потајно мучи, али што се у њему, у његовим очима, изједначава: "У њега је гледала Крстиница својим зверским погледом /.../" (41) Помешати и изједначити Крстиницу с Аником је грешка. Али, да ли је већ све изгубљено? Сам приповедач инсистира на томе да је с уласком Анике у Михаилов живот, са самом њеном појавом, дакле захваљујући њеној лепоти, јер друго шта он о њој не зна, постао могућ преокрет, оздрављење, спас. "Њему синуше видици" (39). Више од тога – "Подизала га је од земље већ сама помисао да има нешто на овом свету што би могло да врати живот од пре оне зоре у хану." (39) Шта је то 'нешто'? Читалац уопште не мора бити у власти неке посебне каломаније, нити испуњен панестетским предрасудама, да би одговорио на то питање. Оваква помисао, која подиже од земље, а испуњена је одговарајућим претходним утисцима, буди наду, јер лепота је, поред осталог, лепота и зато што обећава, а велика лепота обећава много, свеколики свет у коме је живети сјајно – ако, наиме, она буде додирнута. 'Имати' је значи – тако се чини – задобити 'све' у свету, испунити своје време нечим што је благотворно и неугрозиво. У Михаиловом случају, то би значило: могуће је, ипак, опрати се, декулпабилизирати, почети живот испочетка.

Раскрсницу на којој се Михаило нашао одредио је Андрић јасно. Шта бива када Михаило коначно изгуби наду да ће се помоћу Анике спасти? "И одмах поче да уступа као зверка коју су сатерали у теснац." (41) "Гоњена зверка" остаје, односно поново постаје "зверка коју су сатерали у теснац", и то зато што у погледу оне која треба да га спасе види нешто зверско из погледа оне друге. Има ли ту игде ичег људског? Може ли се човек отргнути том зверском у себи и око себе, и утврдити у својој људскости? И уз помоћ чега превладати 'звер' у себи, и окренути се од зверообразности свих и ружне скучености свега око себе, у свету у којем ваља живети са људима који, ако не личе на овце, онда подсећају на мраве? У којем се не може имати поверења ни у кога, кад је нешто заиста страшно на души, и у којем се нема с ким поразговарати ни о судбини велике лепоте, ни о истини живота.

Није, наравно, никакво чудо што су Михаилу, кад је срео Анику, 'синули видици'. Јер, кад читаоцу треба показати каква је Аника, онда се о њеној лепоти проговара убедљиво, и то се чини из перспективе кајмакамове, онога, дакле, ко гледа "очима човека зрелих година, кад му се чини да познаје праву вредност живота, а у исто време осећа и види да му се тај живот измиче и крати" (60), човека коме је дато да Аникину лепоту пригрли, "као да је нашао и познао нешто знано и давно изгубљено" (60), тако да је, дабоме, пред том лепотом застао. Неки исконски сјај бивствовања објављује се у Аникиној појави, и то не само зналачком оку човека зрелих година, који га препознаје: лепота одводи ка том искону и оне тупље, и најтупље душе. Чак и Назиф, "крупно и блесаво момче из беговске куће, мирна будала, мутава и глува" (44), доноси Аники сваки дан све више шећера, не би ли јој се некако и он умилио, па када му то не полази за руком, јер му она даје знак "да је то још увек мало" (44), одлази "жалосно мумлајући" (44), дакле као нека животиња, да набави још шећера. Не може се знати шта несрећни Назиф осећа док се с њим збијају овакве шале, тешко је и претпоставити. Сигурно је једино то да лепота привлачи и њега. Међутим, како се сјај лепоте указује кајмакаму, човеку у тим стварима искусном, о томе смо обавештени. "Цело то велико складно тело, свечано у свом миру, споро у покретима као да је замишљено само о себи, без жеље и потребе да се равна према другима, као богата царевина: довољно само себи, нема шта да скрива и нема потребе да ма шта показује, живи у ћутању и презире туђу потребу за говором." (60) Како онда да не сину видици; да се не пробуди нада; да се не поверује да ће се из зверске сумрачности на концу ипак избити у светлост истинског људског бивствовања у лепоти! Таква нада 'подиже од земље' и води на пут на коме ваља лепоту додирнути.

У одлучујућем тренутку, међутим, показују се значај и неопходност значењске константе коју приповедач користи да би у битном одредио Михаилов лик. У чему је амбиваленција која влада њиме, то ће бити показано, да би се напослетку разрешила несрећно по јунака. Када је у Аникином погледу већ видео – учинило му се да је видео – Крстиницин зверски поглед, Михаило се на драматичан начин, осећајући и сам да је то кулминативна тачка, суочио са својом судбином. "За све то време они су се гледали нетремице, као што се гледају љубавници у прве дане, или две зверке које се сударе у шумском мраку и виде једна другој само зенице. Коначно, и најдужем љубавном погледу дође крај." (41)

Да су Аника и Михаило дошли у прилику да се доиста гледају као љубавници, што ће рећи: да је нада, побуђена лепотом, била јача од кривице и превагнула, до трагедије не би ни дошло, лепота би служила љубави а не таштом уживању моћника овог света, изазивању клетве немоћних или излуђивању оних који су лепоти недорасли или су је недостојни. (Уосталом, има ли иког ко би у потпуности био недостојан лепоте, ако већ нема никог ко је не би ни у којем смислу био потребит?) Андрић се, у опису одсудног тренутка, вратио константи 'зверског', уводећи сад, међутим, у игру једно капитално "или". Љубавници у првим данима и две зверке које су се судариле у шумском мраку, то нипошто није исто. Везом коју ствара ово судбинско "или" изриче се шта се није десило, шта није успело, како је промашено оно што би било спасоносно, али је речено и шта је то што би могло да спасе Михаила, од оног што је већ било, и Анику, од оног што ће бити. Када би они били љубавници а не зверке, то би, управо по љубави, која је више од додира какав је дат кајмакаму или Јакши, а поготову се разликује од оног што је дато, и није дато, другима, био људски, то јест уистину људски, а не 'зверски' живот. Он није морао бити такав, али да такав не би био, нада мора претегнути над кривицом, лепота мора преобразити злочин понет у души и, као мрачна сенка, стално присутан. Андрић је изградио причу на чињеници да љубав није превагнула, да оно спасоносно у њој није поразило несрећу, прошлу и будућу. Злочин је анихилирао већ проживљену срећу, која "у основи" то, дакле, није ни била. Љубав која је само могућа, али се није остварила, није анихилирала злочин и његове последице. Да ли то значи да је – сходно Аникиним временима – љубав слаба, да је недовољно јака, уколико треба да буде извор среће, а оно што љубав покреће и одржава, лепота, да је исувише моћно кад треба да унесрећи и одведе у пропаст?

Андрић је допустио једно "или": постојало је, дакле, раскршће, а не само један пут победе зверског. Ако су се Аника и Михаило нетремице гледали као љубавници или као звери у тами, да ли то значи да у сусрету и додиру које називамо 'љубављу' увек и нужно има и нечег од судара зверова, дакле неповерења и опреза због страха од увек могућег угрожавања, али и нагонски неизбежне агресивне жеље и потребе да се угрожава, напада? Или је реч о једном "или" које из љубави искључује све 'зверско', барем у оној мери у којој је из сусретања зверки "у тами" искључена 'љубав'? Да ли се десило оно што се свакако морало десити или је само Михаило погрешио, наводећи Анику да она такође погреши, продубљујући, тако, свеопшту погрешност свега што се људима дешава док живе у власти своје и туђе сујете, страха, који осећају и изазивају, и кривице, настале због оног што раде другима и оног што раде себи? Тачно је и једно и друго. Љубав је доиста спасоносна, очаравајућа, расветљава душу исконским сјајем бивствовања. Ово није пука интерпретативна надоградња. Приповедач не жели да то препусти нагађању или недовољно утемељеном закључивању. Напротив, он жели да подвуче незаменљиву важност љубави према лепоти и лепоте саме, у њиховом егзистенцијалном аспекту, у заснивању и одржању егзистенције. Кад у Аники угледа Крстиницу, Михаило се растаје с девојком, а нада да ће га она спасти напушта га. То, међутим, није какав било растанак. Аника је из њега извукла крајње консеквенце. За Михаила се, пак, каже следеће: "Годину дана га је држала мисао на Анику. Сад је губио ту мисао, и било му је исто као да губи живот сам." (42) И пре него што је доиста постала његова, Аника је битни ослонац и садржај његовог живота, од тренутка када ју је угледао; усамљена и кривицом разједана душа испуњена је девојчином лепотом и захваљујући томе живи. Оно што рад, напор, послови, брига и рачуница, стицање и трошење нису могли, то је могла већ и сама мисао на Анику – празнина живота је испуњена, зјап живљеног времена више није страшан. Изгубити и ту мисао исто је што и изгубити живот сам; његову празнину поново могу затрпавати само рад и болно ишчекивање да се ствари разреше, да се свет врати у зглобове из којих је искочио. Михаило ће кренути да, убијајући Анику, убије Крстиницу у њој; као што Аника, постајући "џизлија вишеградска" (61), поништава изворну чедност свог бића, али да би тиме извршила удар на Михаила у себи. Губитак лепоте обострано жељеног, али неоствареног живота изнад оног нормалног 'овчијег' и 'мрављег', погађа пре свега Анику, али треба да заболи Михаила бар онолико колико је њено јавно развраћање неподношљиво нормалним житељима касабе, јер привлачи и мами оне који нису онакви "како бог заповеда" (45), па гамижу ка њој, развраћеној. И мисао о лепоти треба чувати и спасавати колико и лепоту саму, колико и свој једини живот.

Љубав спасава, кад се оствари. С друге стране, природно је што у сусрету двоје људи није могуће потпуно самоизлагање, када постоји нека страхота која се у животу једног од њих већ догодила. Љубав јесте, поред осталог, овакво, потпуно самоизлагање другом, то јест вољеном бићу. Али, ако је човек већ одређен неком великом грешком, макар и не био њоме видљиво стигматизиран, а такав је Михаилов случај, покушај да се у некој апсолутној отворености, простосрдачности и поверљивости неко други уведе у сопствени живот не обећава непомућену, па ни помућену, срећу љубави. Опрез је неизбежан, не само кад је реч о 'нормалним' људима, него, на другачији начин – као својеврсни појачан вид пажње и обзирности – управо у љубави, коју треба чувати од искушења и штедети је за лепоту живљења. Љубав би морала бити већа од грешке коју онај ко воли скрива или напросто уклања са видика вољеног бића, али да би била таква, она сама мора бити слободна од сваке грешке и погрешљивости. Догађа ли се икад да се ствари тако угоде?! Ако постоје људи који имају снаге и за такву љубав, то је ретко. Када се у Песми над песмама каже: "Лепа си драгано моја (пријатељице моја, вољена моја, девојко најближа моме срцу),/ и нема мане на теби", схватамо да је за буђење и трајање љубави веома важна лепота 'без мане', али је исто тако неопходна свежина љубеће душе, енергија која даје самопоуздање љубави, и онога ко воли учвршћује у уверењу да је сама љубав вредност зарад које треба бити спреман и за мане, грешке и егзистенцијалне напрслине код вољеног. То, међутим, онда нема више непосредне везе са његовом лепотом и почива на нечем другом. Није сасвим недопуштено очекивати у љубави истрајност ове врсте, али не треба заборавити ни то да се живи у времену и неприликама света какав већ јесте, а ни једно ни друго не повећава енергију љубеће душе, не погодује њеној свежини, полетности, ентузијазму, не храни је, као што не чува ни лепоту. Љубав без грешке ретка је као и лепота без мане, као и вољено створење које у себи не скрива никакву грешку.

Човек се, у ствари, увек, поготову у стварима љубави, инвестира у нешто непознато. Али, ако је егзистенцијално улагање неизвесно, то не значи да нужно води у несрећу, а просечно нормалан живот је такав, између осталог, и по томе што својим правилима, обичајима и уговорима обезбеђује од екстремно неповољних исхода. Култура у целини, са свим омекшавајућим правилима али и принудама које предвиђа, зато и постоји да би се на најмању меру свеле неповољне могућности, непредвиђени случајеви, угрожавајући односи. Царство 'нормалности' и царство тренутно владајуће културе умногоме се поклапају. Неспоразуми су чести, али њихове последице нису и не морају бити екстремне. Култура облагорођује нарави утолико што спречава или бар не подстиче екстремне реакције, што наводи на помирљивост (бити 'културан' и помирљив неретко значи исто), или чак на резигнацију, самозатајност. Међутим, када дође до озбиљних егзистенцијалних неспоразума, горда душа ће радије узвратити тако што ће игнорисати норме културе, прекршиће моралне забране и пркосити осудама због саблазни, чак ће те осуде тражити – изазиваће их, само да не окрњи свој понос. Управо тако реагује Аника. У овоме је она веома слична с Настасјом Филиповном из Идиота; као и код ње, међутим, пркошење нормама и борба с туђим душама, покренутим (залуђеним!) лепотом и испуњеним жељом, неће остати без последица. Човек је увек, хтео-не хтео, прикопчан на мрежу владајућих норми, и када се сам искључи из ње, то не значи да се ослободио њеног деловања у себи. Та мрежа је интериоризована, и санкција уопште не мора доћи 'споља', из света. Доћи ће заобилазним путевима, 'изнутра', па обе ове јунакиње, сличне по великој лепоти и гордости (Јевгеније Павлович у Идиоту говори о "демонској гордости" Настасјиној) напросто 'траже' нож који ће их казнити и иду му, тако рећи, свесно-несвесно у сусрет. (Занимљиво је да, када их тај нож стигне, ни једна ни друга не искрваре; и Достојевски и Андрић посебно наглашавају то.) Свесне да треба да буду кажњене, и једна и друга од једног часа живе са душевним садржајем који налази израза у непоновљивим Аникиним речима: "Осевапио би се ко би ме убио."

Важно је запазити да непосредни повод за овај исказ најдалекосежнијег значења даје један од 'животињских' ликова из "логора", "неки богат и бесан Турчин из Рудог" (72), који насрће на друге посетиоце-претенденте, галами унаоколо и "забада свој велики нож у капију" (73). Преко мотива ножа, који у целини приче игра тако велику улогу, ова сцена наговештава, али у својеврсном пародијском регистру, трагични крај Аникин. Моћ Аникине лепоте показује се ту са необичном очигледношћу. Изнервирана Турчиновом галамом и претњама да "вечерас мора неког убити" (73), Аника у чарапама изађе и отера га с неколико речи. Овог пијаног бедника читалац види како је, док је лице у лице са Аником, "уклештио пијаним очима и све нешто жваће и гута", "заборавио је да има нож, и да је ишта говорио, и стоји као да чека да она њега убије" (73). Што Аника с презиром гледа на овакве и њима сличне сподобе и осећа се надмоћном, то, дабоме, није никакво чудо. Но, она гадљиви презир и хладну или подсмешљиву надмоћност испољава и према онима који то не заслужују у толикој мери, или за то дају мање повода него, рецимо, овакав неко ко млатара ножем по њеном дворишту. Утолико оно: "Осевапио би се ко би ме убио" може она, додуше, да изговори наглас, али, ипак, само "за себе" (73). То није никоме упућено доли њој самој, део је солилоквија чији мали део стиже до људи, и то посредством других, случајно присутних припадника "логора", људи који немају чиме импоновати читаоцу. Дато им је да касаби пренесу одломак Аникиних мисли измамљен гротескно-смешном сценом, из којег проговара истина њеног бића. Дрско изазивање околине праћено је понорницом ове истине у њој. Што су посредници те истине недостојни, ништа не мења у њој. Кривица и жеља за казном јаче су, видимо, од страха. Аника не живи за будућност. Свесна моћи своје лепоте, и онда кад је због ње мрзе, она се не плаши ни мизерних наказа, какав је Турчин из Рудог, ни црквене власти, ни световне; нити се уопште плаши. Као и Настасја Филиповна, Аника чека тренутак, и оног ко ће је казнити за саблазан; њена безочна изазивања су у одређеном погледу призивање тог тренутка, те руке. Разлика је, при том, између ње и Настасје Филиповне у томе што је Настасју 'развратио' Тоцки, а она у саблажњиви живот блуднице одлази сама, својевољно, да покаже шта све може и на шта је све спремна – "Свашта ја могу учинити" (40), упозорава она Михаила – спорећи се у себи на тај начин трајно са њим, с којим се на раскршћу свог живота гледала дугим љубавничким погледом, нетремице.

II

Клетва је израз немоћне мржње. У мржњи су спојени напор и жеља да се биће које се мрзи уништи или да му се нанесе бол. Кад је лишена средстава да ефикасно делује у свету, или је омражено биће заштићено, па се његова патња и пропаст не могу постићи без прилива додатне снаге, мржња тражи заобилазне путеве. Слабост је не чини мањом, напротив, често је појачава, придружује јој кивност и гнев, и продужава јој век. Клетвом се она задовољава на симболичком и фантазматском плану. Одушак који тако налази понекад је сасвим смирује, понекад је разблажује. Када се већ не могу издејствовати у стварности, несрећа и уништење се барем призивају; позивају се више и највише силе, некад добре, некад зле, да ономе ко се мрзи науде у будућности: што није стварно сад, биће; ваља чекати, али се зато барем, кад је реч о злу које је намењено адресату клетве, машти и језику може пустити на вољу. Нека силе од којих се тражи помоћ нађу начина да прижељкивано зло спроведу у дело! Осим што има компензаторни карактер и указује на недораслост препрекама које се испречују, клетва, дакле, може бити и својеврсни конформизам мржње и указивати на неспремност да се лично дела. Мржња и кукавичлук нису неспојиви, као што то нису ни мржња и слабост. (Слично је са враџбинама; ако душа испуњена мржњом, али заптивена и осујећена, не може да се испољи директно, она се понекад од чини које баца нада свом смирењу, то јест уклањању разлога за мржњу или барем ослобођењу од ње.)

Поверење у клетве (или враџбине) је 'примитивно' и бесмислено, али са немоћном мржњом у себи немогуће је живети, па је питање који излаз из таквог неподношљивог стања стоји на располагању. Један од њих је лудило, ако је допуштено то назвати 'излазом'. Излаз је и у забораву. Излаз је и у повећавању моћи која обећава или доиста доноси победу над оним што је омражено. Привремено, и пуко замишљање надмоћи доноси нешто. Излаз је, али редак, у опраштању предмету мржње и помирљивом саживљавању с њим. Излаз је, можда и понајбољи, у окретању животне енергије, колико је има, у неком другом правцу, где је могућа самоафирмација, па се угрожавање, осујећеност и све друго што даје повода за мржњу напросто више не јавља. Излаз је, напослетку, и клетва: афекат сабијен у одговарајуће речи замењује унеколико оно стварно.

Када су, међутим, клетва или враџбине важећи део културе неке заједнице, онда поверење у њих и није тако бесмислено. Уколико несрећа погоди ('стигне') некога ко је омражен, то се тумачи као казна коју су они који куну ионако већ тражили од надлежних сила, па је она сад – логично – напросто стигла. Онај кога куну и сам припада култури у којој живи. Рационално и свесно он може не хајати за клетву и бити 'изнад тога', али, и свесно и несвесно, разлози који иза клетве стоје могу га испунити страхом, бригом, зебњом или осећањем кривице: као и све друго, клетва је за њега знак који му говори нешто о његовим везама са људима и светом у целини.

Могло би се размишљати о вези између поверења у дејство клетве и дејство жртве, односно у учинак приношења жртве, у појединим културама. Призивање добра и призивање зла на такав начин не морају проистицати из исте немоћи, али свакако нису ни испољавања рационално контролисане моћи и умног увида у узрочно-последичне везе. Разум и ум, с друге стране, свакако нису исто што и живот душе, уобразиља, рад жеље. Задовољити жељу је боље него не задовољити је, а да ли ће се то постићи уз помоћ разума, ума или некако другачије, накнадна су питања.

Андрић се разумео у феномен мржње. И у Аникиним временима дао је доказа о томе. Смисао повезивања делова приповетке који се односе на попа Вујадина, Анику и Тијану у једну целину разјашњава се у анализи управо овог феномена.

Анику су омрзнули многи. Све жене у касаби (48), а и известан број мушкараца, рецимо поједини очеви заблуделих, њоме залуђених синова. Такви су газда Петар Филиповац и прота Мелентије, отац Јакше Ђакона. Није било никог ко није видео каква све чуда и покоре, и какву несрећу може да изазове "жена отпадница" (43). "Много се тога поборавило, а многа је мука остала заувек невиђена и неказана" (43). О три клетве, упућене Аники, сазнајемо, међутим, изриком, иако не у истој мери непосредно. Каквих је још, и колико, излива мржње било, остаје да се, на основу тога, наслућује. У тумачењу приповетке, од оваквих наслућивања важније је, наравно, разумети међусобну повезаност клетви о којима сазнајемо, јер се преко њих могу сагледати тип, степен и смер повреда реда у свету, које је Аника изазвала. Није свака повреда реда иста, нити је подједнако тешка и неподношљива. Не изазива свака повреда нормалног стања ствари у свету исту мржњу.

У једном тренутку изгледа да је Јакша како-тако у нечему заменио Михаила у Аникином животу. Примала је, "изгледа" (53), само њега. У њиховим љубавним ноћима било је присности каква се, иначе, у обичном 'блудном' односу, или односу с блудницама, углавном не постиже. Одбачени Јакша подсећа Анику на њихова ноћна шапутања, "нејасне речи из минулих ноћи, разумљиве само њој и њему" (58). " – Ја кажем: 'Аника, свиће', а ти ми дланом покриваш очи..." (58) Поезија заједно дочекиваног свитања у дугим миловањима знак је да је, бар што се Јакше тиче, посреди љубав, а не само нека опијеност чула, а из геста нежности с којим му Аника 'покрива очи' наслућује се да му она, бар донекле, узвраћа. Међутим, кад прота Мелентије затражи помоћ власти да би залуђеног сина отргао из загрљаја блуднице, пошто претње нису помогле, а исто тако ни преклињања (53), Аника одбацује Јакшу, коначно и неопозиво. У њој је хладни пркос (59), она, у својој гордости, реагује веома осетљиво и без имало одлагања, чим се осети и најмање повређеном. Прота је љут и очајан због Јакше, а да при том и не зна да га се син пред џизлијом одрекао, кад га она шаље натраг оцу, то јест 'враћа' му га с увредљивим презиром. " – Немам ја оца. Ти знаш добро." (58), тим речима покушава Јакша да отклони њену љутњу и остане крај ње, њен. Остаје да се замишља на основу чега Аника може и треба да 'зна добро' да је Јакша прегорео оца зарад ње. Сам прота, то је и без великог домишљања јасно, једва да би у свом немоћном стиду због синовљевог понашања био више несрећан него што већ јесте, све да однекуд и може знати за ово Јакшино одрицање. Гледати сина обузетог порочном љубављу није толико неподношљиво стога што је посреди порок, већ зато што је посреди 'слепа', али не и за лепоту слепа љубав.

Одрећи се оца поуздан је знак одрицања од реда у свету, који се не зове узалуд 'патријархалан'; представља, макар и привремено, порицање тог света, како би се удовољило жељи која се разбуктала и тежи да се задовољи, са чим се, међутим, у овом случају, меша и својеврсна фасцинација лепотом, која свему даје карактер љубави. "Али те су га речи очито опијале као и љубав сама, и он није знао ни шта ради ни шта говори." (58) Младић је, дакле, веома заљубљен у Анику; шта ту још има да тражи отац, чему би још имао да служи поредак патријархалних вредности?!

Од нежности и љубави коју пружа Јакши, у Аники је, међутим, јача воља за владањем над њим. Свакодневно је она у прилици да види и осети на шта су све спремни они који чине "логор" око ње, докле се могу срозати и какве све недостојне, понижавајуће и смешне ствари раде, не би ли јој се приближили. Неки од оних, рецимо, који безнадежно чекају, по сву ноћ дељу дрво и пуше (45) у њеној авлији. Али, Јакша није као ти који дељу чекајући, или као Ристићкин син, који пред Аникиним вратима "копа ногама", или као Тане Кујунџија, коме "дође тесна кожа на лицу" (64) кад се нађе очи у очи са Аником. С Јакшом је Аника доспела до присности која јој омогућава да овлада његовом душом, целим његовим бићем, које јој се препушта. Јакша жели леп однос са Аником, па, према томе, није обичан члан "логора". Аника, пак, осећајући своју моћ, обећава на растанку, "смешећи се" (58), могуће поновно виђење о Малој Госпојини, будући да Јакша на сваки начин жели да остане у некој вези с њом, да је поново види, и нипошто неће да буде њена пука муштерија. Но, обећање које је добио само је привидно излажење у сусрет таквој његовој љубавној жељи. Аника се надмоћно, "мирно, без речи, без саучешћа али и без подругљивости" (58) – за толико је он свакако у предности у односу на друге; нема подругљивости – смеши устрепталом Јакши, али испуњење обећања ће послужити само томе да покаже како је у њеној власти не само син, него и тај отац који би да врати ствари у ред. Управо на велики црквени празник показаће она том попу шта све може. Прота се већ пре тога "са душом пуном горчине" (55) вратио од кајмакама, од кога је тражио помоћ. Али, прави изазов ће тек доћи. Када и кајмакам подлегне Аникиним чарима, она ће проти упутити изазивачко писмо. То је, тако рећи, предигра за њен бласфемични одлазак у добрунску цркву на Малу Госпојину. У писму ће Аника супротставити своје достојанство блуднице достојанству свештеника, чије љубавне пустоловине она није сматрала за потребно да разобличава, па не дозвољава ни да њу неко учи реду. Она је то што јесте. Она јесте. Лицемерни заточници 'реда' не могу јој ништа. Моћ њене лепоте је већа од њиховог позивања на ред, и самог реда. Чувари реда су у њеној власти, као и протин син. "А ти се нађе човјек да ми пошаљеш кајмакама и заптије. Боље би ти било да си дирнуо гују под каменом. Е знај, прото, да ми је кајмакам долазио још два пута и да сам му отпасала сабљу као дјетету, и да ми је онако стар држао леген и пешкир, ако ти је мило чути." (62) Овакве разметљивости у бестидности не би било да Аника поуздано не осећа, и не рачуна с тим, да ће чак и остарели кајмакам пре кренути за својим нагонима, за погледом који тражи и налази лепоту, "нешто знано и давно изгубљено" (60), него што ће стати у одбрану јавног морала.

Све то, наравно, поготову после писма, буди у проти Мелентију мржњу, јер је увређен и понижен, као отац, као свештеник, најзад и као онај коме се блудница с висине подсмева што је "прескакивао плот у Недељковице" (61), па замало да га при том Недељко убије, као неког јазавца у кукурузу. Његова је мржња, дакле, сасвим природна и разумљива, али је и немоћна. Ако већ и кајмакам, "онако стар", држи леген и пешкир Аники, коме се обратити за помоћ? Преостаје још Бог, последњи јемац и заштитник реда у свету. И прота му се и обраћа: куне. "Причало се да је прото, видећи шта се дешава у касаби, држао у добрунској цркви клетвено бденије, у изврнутој одежди и са свећама запаљеним наопако." (62) Све се у свету посувратило, проти изгледа да је изопачење досегло крајње, већ неиздржљиве границе, па и у овом ритуалу све треба да је изврнуто. Није посреди молитва, и не призива се добро, већ "клетвено бденије", призива се зло, које треба да стигне 'гују под каменом'. Да ли је прота доиста држао овакво бденије? "Причало се..." Можда се само причало, али у осећању и разумевању оних који су причали став према Аники уопште, и њеном дрском писму, посебно, налази свој израз. Причало се о 'бденију' кога је било или га је, свакако, морало бити – свеједно. Мржња и осуда се морају испољити, па како год, у клетвеном обреду или у причи о њему. Јер, када ни царска власт више не штити признати ред, људи се осећају немоћни. Али, поглед се увек мора некуд усмерити. Опште мишљење или јавно мњење чини оно 'што се прича', а поузданост података на које се у томе позивају они који причају од другостепеног је значаја. Клетвено бденије, стварно или из причања људи, припрема закључак, једини могућ када се не види други излаз, то јест кад је омражено биће под заштитом: "требало је чекати божју руку" (62).

Клетва Ристићкине снахе предочена је са пуном конкретношћу, дословно. Ако су проти везане руке, тек је Ристићкиној снахи и самој Ристићки немогуће да нешто против Анике доиста предузму. Оне су пристојне и нормалне. Снаха, као супруга и мајка, жена од реда, не залуђује, разуме се, никога, ничим. Ни кајмакама, ни било кога другог, она, као ни нека друга жена њој слична, неће, наравно, навести на мисао да је посреди чудо од лепоте, нити уосталом на било какву мисао. Њена свекрва је својим причама по чаршији довела у питање моћ Аникине разблудне привлачности, и ова јој, опет промптно, узвраћа. Видеће се да ли је њој могуће одолети! Аника не допушта да се на овај начин посумња у њу и жели да понизи оне који то чине, ликујући при том над њима. Ристићка се, кад је сазнала за свој пораз, обезнанила и, обливена пеном, "није долазила себи никако" (47). То може само да појача снахину мржњу према Аники. Пре него што се, савладана том мржњом, и сама не обезнани, она чини једино што јој је могуће, обраћа се Богу. Пред кандилом и крстећи се, она куне. Шта понижена супруга жели Аники? " – Дабогда, жено, бијесна ходила, у ланцима те водили; дабогда се губом разгубала; сама себи додијала; смрти жељела а смрт те не хтјела! Амин, Боже, велики и једини. Амин. Амин." (47)

Онај ко би хтео да проучи поетику клетве или рад имагинације у призивању зла на нечију главу, свакако би требало да се осврне и на овај пример из Андрићеве приповетке. Овде је битно запазити да само куњење продубљује немоћну мржњу која га је изазвала, тако да она, у том додатном клетвеном аутоафицирању, обара на земљу ону која куне. Од Бога се тражи можда већ и превише зла, осветничка жудња постаје прејака и неиздржљива. Али, макар и овако, клетва постиже накнадни ефекат смирења. Кад дође себи, снаха се враћа поново Богу, на други начин, тако што пали кандило које је у паду угасила, и, "са рукама скрштеним у крилу", чека свог човека. Зло није намењено њему, него Аники. Ни мржња није усмерена према њему, него према злој блудници. Порок је код ње, не код гамижућих муштерија. Наравно, невоља је кад је зло тако привлачно.

И о овоме мора да се некако причало, јер Аника сазнаје за клетву, иако је Ристићкина снаха клела у потпуној самоћи, само пред Богом и крај уснулог детета. И као што су Анику приче о клетвеном бденију – логично је претпоставити – додатно подстакле да испуни обећање Јакши и да на Малу Госпојину оде пред протину кућу и тиме га поново и још више него пре тога понизи и избезуми, тако и на вести о клетви Ристићкине снахе она узвраћа поруком, коју је чак и Циганки којој је поверено да је пренесе било зазорно да изговори, да јој клетва не може ништа, а новац, испросипан пред њеним вратима, враћа; нема шта да наплати. Аника не дира никог прва. Долази јој ко сам хоће. Али ако неко на било који начин дирне у њу, она неће остати дужна одговора.

Претерана и некако већ умногом сувишна, ликујућа безочност Аникина наводи читаоца да се упита: да ли клетва, доиста, не може ништа. Она, наравно, не може ништа, буквално узето; на такве се молбе Бог не одазива или се одазива колико и на све друге, а свако може сам да процени колико је то. Али, у каквој је вези догађај са Ристићкиним сином и 'комуникација' са њеном снахом, дакле клетва и Аникин одговор на њу, послат по Циганки, са оним: "Осевапио би се ко би ме убио"? Неће Бог губом разгубати Анику, то је јасно, али ће она сама себи желети уништење, схватајући га као севап који се код Бога управо и стиче. Севап ухватити, ко разуме шта то у ствари значи, може се само пред Богом – људске рачунице, дугови и потраживања, ту престају. Аника се не плаши клетве, али има разлога да се, као наличја или пандана сопствене самоосуде, плаши мржње што се кроз клетву излива, оног афекта, дакле, који ће се и у њој самој појавити као одговор свему што свет, као место живљене нормалности, са својим правилима захтева и изнуђује, а заједнички је, на крају крајева, и њој, и проти, и Ристићкиној снахи. Тај афекат не мора нужно бити мржња према себи, али у осећању кривице, које се меша са вољом за владањем над другима и увређеном гордошћу, увек има нечег аутодеструктивног, веома налик на такву мржњу. Треба умети и моћи себи опростити, то уопште није лако, као што није лако опростити другом – ствар која се догађа само кад се стекну разни услови. Овако, и Аника, а не само касаба, чека "божју руку".

Врхунац изазивања те 'руке', који Аникиној судбини даје посебан смисао, јесте њен одлазак у Добрун на Малу Госпојину. Тада ће бити изречена трећа клетва за коју знамо, далекосежна у сваком погледу.

Мала Госпојина један је од највећих и најлепших празника. Слави се рођење Богородичино. Богородица је биће најчистије, па у том смислу и најузвишеније, и најлепше. Она је, говорећи с песником, "врело милости", коју излива на сваког ко живи, грешника и праведника, малог и великог, а нарочито ће немоћни и прикраћени у њој наћи ослонац и брзу заступницу пред највишом моћи. Свет у који је рођена сав је од свакаквих грешака и пун је греха, више је у њему прљавштине сваке врсте него било чега другог, али њу то не дотиче. С њеним рођењем, верује се, постаје јасно да ће се свет од свега тога спасти и да ће се људи, с таквом милошћу каква је оличена у њој, избавити и да ће моћи да постоје у потпуној лепоти. Она, као родитељка Спаситеља, и јесте управо то: спаситељка за неокрњену лепоту, ненарушена лепота сама. Ако је прва жена, Ева, и сама на свој начин привлачна, довела до тога да се мора умирати, а пре него што се умре, да се мора живети тако како знамо да се живи, с муком и злом сваке врсте и на сваком кораку, она која се повиновала Божјој Речи и примила је у себе, исправиће све то. Већ у другом веку, неких сто осамдесетак година по рођењу Христовом, писао је, рецимо, у свом трактату Против јереси свети Иринеј Лионски: "Ако је прва Богу била непослушна, друга се приклонила богопослушању, и тако је девица Марија постала заступница девице Еве. Као што је људска раса у окове смрти запала због једне девице, тако ће је једна друга девица спасити. Непослух девице поравнат је послушањем девице."[Adversus haeresis, V, XIX. Види Ириней Лионский, Творения, Москва, 1996, стр. 487, превод Петра Јевремовића.] Славити рођење Богородичино значи прослављати чистоту оне која рађа, дакле живота самог. У њеном лику лепота спасења које с њеним сином постаје могуће објављује се као спасење за постојање у лепоти које предстоји. У њеној милости, Божје присуство не само да је најнепосредније већ је и најлепше.

(Леонардо је Маријину мајку Ану, заједно с Маријом и малим Исусом, насликао као младу и прелепу жену: по 'женској линији' ту је све ванвремена и савршена лепота.)

У Андрићевој приповеци, учесници прославе Мале Госпојине крај добрунске цркве као да нису свесни шта се, заправо, и због чега слави. Они знају да тог дана треба доћи у цркву, али душе им се баш не узносе према најчистијем и најлепшем бићу, Мајци Божијој. Делом је то, можда, и стога што већ дуги низ покољења ту живи у приликама које никако не погодују отварању бића било чему што није најземаљскија нужда и потребитост у свету сасвим скученом. Овог пута, међутим, људи имају прилику да се окупе око лика лепе блуднице, и то са својеврсним одушевљењем и чине. Празнику посвећеном Најчистијој присуствује она која не само што продаје своју телесну лепоту, већ – то је горе – ставља на тешка искушења душе оних који је желе и воле.

Слика вашара је ружна, у понечем и одвратна. Пијана светина која се комеша – то је мање-више све што се ту нуди погледу. Несхваћен, непримећен, недоживљен остаје свети садржај који ваља да буде обележен у храму и око њега. Шта видимо? "Браћа Лимићи, најпознатији међу Лијештанима, запењени, распасани, шкрипе зубима, измахују ножевима и без икакве потребе уверавају један другог: – Буразере, ја за тебе..." Или: "Свет се искупља око осветљених шатри или око ватара која горе на равни. Само најпијанији се губе по страни, повраћају, стењу, и сами нешто говоре, уз тарабе, у мраку." (66) Или: "Како пијан свет брзо заборавља или налази нове поводе за испаде, пијанци су се објашњавали између себе или са рођацима, који су их товарили на коње као ствари или одводили међу собом низ друм." (68) Уколико не постоји нека посебна усмеравајућа сила која о томе брине, дакле нека унапред смишљена и сврси прилагођена 'организација', народ на вашару ваљда и не може остављати неки много бољи утисак, ни у једном времену, нигде, нити се дубљи смисао празника без даљњег објављује окупљеном мноштву, увек склонијем да се понаша као руља него као достојанствен скуп, надахнут тим смислом.

Није ова приповетка једина уметничка творевина која показује да узвишени садржаји као да остају да лебде понад глава приказаних људи, присутни и одсутни у исти мах, а својом узвишеношћу делотворни евентуално у духу читалаца, уколико ови имају слуха за ту присутност-одсутност. Својом неухватљивошћу, или двосмисленошћу знакова присуства, таква двострукост умногоме уметност и чини уметношћу.

Аника је дошла на прославу, али није примећена ни у цркви за време службе, ни касније око цркве. Приказаће се окупљенима тек кад се примакне вече. Прота Мелентије је, кад сазна да је она ту, "изван себе" (65), али га старији људи и кнезови спрече да лично оде да тера неваљалицу и њену пратиљу, већ покушавају да то учине сами. Окупљени мушкарци, међутим, дочекују то са смехом, па са псовкама. Аника је заштићена. Не сме се, свакако, превидети, да у опису призора у којем се она појављује нема ничег што би га чинило одурним, недостојним или смешним, као што је то иначе случај са описом прославе. Напротив, виђена протиним очима, та слика се издваја и садржи нешто у својој упечатљивости складно, повишено, отмено: "У црвеном сјају видео је прав и поносит Аникин лик, с једне стране јој Јеленка, а с друге Јакша, тек што је ушао, нагнут према Аники, раширених руку, са неким покретом пуним милоште и преданости..." (67) Занимљиво је да приповедач налази за потребно да ову реченицу заврши експлицитним вредносним одређењем Јакшиног покрета који одаје милошту и преданост, и говори све о његовом односу према Аники, ако и не каже све о оном што она иначе буди у очима и душама оних којима се допада. Јакша се дуго борио са собом да ли да уопште дође у Добрун, на прославу. Али добио је обећање да ће се тад "можебити" (58) поново видети с Аником, и није срцу одолео; дошао је, ипак. Његов покрет, међутим, који је пун милоште и преданости, је – морамо и то примити к знању – "за родитељске очи сраман и невероватан" (67). И без оваквог 'коментара', садржаног у наведеној реченици, на њеном крају, било би сасвим јасно да у проти мора ускиптети мржња према Аники, већ самим тим што се дрзнула да му, после онаквог писма и 'свега', дође на праг, привлачећи на тај начин и његовог сина да се тада и тако врати очинском дому. Син му је сав њен. То је превише, и мржња постаје убилачка. Прота граби пушку. Мржњи се придружује бес, то води ка пушци. Нема више заобилазног, посредног, фантазматског излива агресивне мржње: прота узима ствар у своје руке и хоће да убије, не чека да то учини неко други уместо њега, па ни 'божја рука'. Мрзитељ заборавља своју немоћ, или је у тај час, испуњен бесом, превазилази.

Аника, по свему судећи, не одлази на прославу Мале Госпојине да би се том приликом приближила себи чистој или се подсетила на свој живот какав је водила пре Михаиловог троструког одбијања њене љубави. Њено присуство на прослави таквог празника не би, само по себи, морало бити бласфемично, недолично, иритантно, уколико би то за њу доиста био празник који јесте. Но, пре ће бити да она жели да искористи прилику да понови и потврди своју 'победу' над протом и да намучи Јакшу, упркос његовој преданости и милошти, посебним мукама болне љубоморе, истичући учестале кајмакамове посете. Да ли је само то посреди? Можда и нешто још горе. " – Доћи ће ми и сутра, одмах после вечере." (68), тако завршава Аника разговор с Јакшом, у часу кад су проту већ спречили да је убије и одвели га са места догађаја. То звучи као упутство. Какви су све мотиви иза те реченице? На какво зло она још тиме наводи? Јакша неће пуцати у њу, већ у кајмакама, како би га осујетио у намери да дође до оног што је њему самом ускраћено. Аникина игра с Јакшом је сурова. Оно што је у таквој суровости у сваком случају претерано, подлога је из које се развија и њено осећање да би се осевапио онај ко би је убио. Божји службеник Мелентије није 'божја рука' која се чека да прекрати овакве сурове игре, у којима се милошта и љубав извргавају у убилачки порив. Али, он је покушао да убије, као што је и његов син изазван да покуша да убије.

Пре него што се размотри протина клетва која ипак 'замени' убиство, треба се још једном упитати чему Аника хоће да се приближи у себи, дошавши на прославу рођења Богородице. Она се "објавила" (43) свету на Ђурђевдан. Пре тог лепог мајског дана, већ је открила себе, препознала је, иако још није доиста упознала, оно што ће одређивати њен живот. Тада већ разабире шта је у њеном бићу главно. Каже се, најпре, да се "одједном задевојчила, и то тако да одудара и ликом и оделом од осталог женског света" (26). Но, дубље и богатије него било каквим општим одређењем, Андрић о томе како је "пролазило брзо и тајанствено девојачко време" (27) говори сликом: "Раскопча недра и положи руку под пазухо, мало ниже, тамо где се од мршавих девојачких ребара почињу да одвајају и издижу груди. Ту је кожа затегнута и најглађа на целом телу. Тако сатима притиште дланом то место и гледа ватру и лончиће у фуруни, као неке очи, и све јој казује нешто, и са свим се разговара. А кад је зовну штогод, па мора да извади руку и изиђе у кућу, тргне се отрежњена. После, кад се врати и поново седне крај ватре, не може задуго да се смести; чини јој се: не може никако да нађе оно место на ком је руку држала; као да је малопре нешто скупоцено испустила низ воду." (27)

Аутоеротизујући додир говори о снажној усредсређености на себе; њиме се јасно указује и на самооткривалачко понирање. Но, ту је такође нарцистичко пијанство од себе, опијање собом у властитој лепоти која пупи и расцветава се. Сатима се ова девојка додирује тамо где је кожа најглађа, да би се тргла отрежњена и вратила у стварни свет. Ту је и испуњеност свега смислом: док је загледана у ватру, тако сама са собом, њој, у стварности њених сањарења, све "казује нешто, и са свим се разговара" – у назирању свога места у свету, које се помаља, и слутњи шта јој доноси будућност, свет јој постаје присан, пун значења. Најзад, као можда најважнији елеменат Аникиног унутарњег кретања по самој себи, видимо и корене њене гордости која тежи да се претвори у охолост. Утонула у призор фуруне и лончића на њој, открива она себе и док себе проналази у сопственом додиру, као лепо биће, али не мање и док, с прекидом додира, себе као да губи: тада, пак, откривајући се у најдубљем свом слоју, као биће са своје лепоте скупоцено, које, дакле, не сме бити изгубљено: ништа њено не сме отићи "низ воду". С мање или више разлога, некад и без разлога, свако себе у неку руку осећа као нешто незаменљиво, зависно већ и од перспективе у којој себе види. То, међутим, не значи да свако себе осећа као нешто скупоцено. Осећати се изузетно вредним, и то изводити из непосредног осећања себе, више је од нагона за опстанком, па и од самопоштовања које човеку даје достојанство. У ономе што је више од таквог самопоштовања, а нарочито кад је реч о еготизму лепоте која осећа шта може кад пробуди жељу, дивљење или, евентуално, љубав, лежи и опасност. У Аникином случају узохољена лепота неће стићи да се облагороди у љубави, то јест у животу испуњеном љубављу према другом; то јој неће бити дато. После неуспеха да с Михаилом оствари љубав, остаје она у власти нарцистичке опседнутости собом, која се даље продубљује. И пре свих драматичних збивања, Аника је "сва обузета мислима о себи, ћутљива, равнодушна према свима" (27). У догађајима који ће уследити после Ђурђевдана кад се "објавила" свету, она ће се у томе само утврдити. Лепота ће јој служити за испољавање надмоћи: не упоређује се узалуд Аникин положај у свету, како га види оштро око, са богатом царевином. То сад више није девојчурак утонуо у себе, него жена на јарко осветљеној сцени, у коју сви гледају, и кад је осуђују, и кад је воле, и кад гамижу ка њој. Кад се присетимо како се њено "велико складно тело, свечано у свом миру" (60) указивало кајмакаму, уверавамо се да нисмо без разлога задржали своју пажњу на раном Аникином осећању властите 'скупоцености'. Но, самодовољност у презривом ћутању ипак не значи да је могуће бити изван света. Осећање кривице због оног што се у свету дешава мора се јавити. Загледана у своју лепоту у неком свету у којем јој све казује нешто, додирујући саму себе док се са свим око себе разговара, Аника даје себи превелико обећање какав има да буде њен живот који управо почиње. Или се такво обећање само даје? Откривши себе, девојка себе доживљава као сувише велику награду за сваког ко би је у њеној лепоти додирнуо, те, према томе, њено је право да тражи потпуно покоравање, апсолутно признање. И потоња обест Аникина, и дубина њеног самоскрнављења, и њена зла коб објашњавају се величином тог обећања произашлог из велике лепоте и фиксацијом за себе као за нешто драгоцено што се не сме изгубити. Такво своје право и то своје самоосећање долази Аника да осведочи на Малу Госпојину крај добрунске цркве.

Задивљен пред собом, човек треба да крене путем на којем ће га задивити свет. Где је тачка прелаза? Могу ли се наћи разлози за то? Љубав, када је има, ту помаже и разрешава ову тајну. Патња оних који су лепи је у томе што, често, теже налазе ову тачку, теже је прелазе, када је нађу. Теже им је да усвоје ове разлоге, уколико их има.

Па ипак, независно од свега, овакво право лепоте, какво открива Аника загледана у ватру, значи и то: да лепота, као ништа друго, осветљава изворну чедност њеног постојања, независну од свега оног што има да уследи, – чистоту у којој се отвара највиша могућност људског живљења, која се, у приликама какве јесу, неће остварити. Што се та могућност најјасније показује као немогућност управо на дан Богородичиног рођења, значи, поред осталог, то да је свету и људима у њему доиста потребан моћан и доброхотан искупитељ, с изворном чедношћу постојања лепог бића некако повезан. – Лепота јесте опасна, али није самим тим мање позитиван изазов сивом опстанку у суром свету. Наду какву буди у онима који су погружени у зло, злочине и несрећу овог света, ништа не може да замени.

То што није убио, не значи да се прота Мелентије смирио. "Срџба се у њему хладила и мисли сређивале, али бол је растао." (69) Свештеник није постао убица. Суочио се, међутим, са собом и погледао на цео свој живот уназад као никада раније. Први пут у животу је заплакао. Бес који пролази смењује "ново и болно осећање безграничног сажаљења" (70). То сажаљење је свеобухватно, односи се и на "семе човеково", и на "дах којим дише", и на "хлеб који мора да једе" (70), дакле на све, може се рећи, што чини земни живот човеков. Погођен призором у којем његов син пред 'целим светом' показује шта осећа према жени недостојној и озлоглашеној, он се "нарочито" сажали на "јадно, велико и лудо дете Јакшу" (70). Упркос томе што је његово сажаљење "безгранично", прота не би ни на тренутак могао помислити да је и Аника, можда, исто тако јадно, велико и лудо дете, и да све што ради, ради због тога. У осећању немоћи пред злом које га је снашло, а које се не може "ничим спречити ни одагнати, ни борбом ни смрћу самом" (70), Аника је изузета из његовог безграничног сажаљења. Па ипак. Прота је "немоћан и разоружан", и није никакво чудо што несавладљиве сузе "све оживеше и заљуљаше у њему" (70). Стање немоћи и разоружаности је неподношљиво. Било стварно, било фантазматски, човек га мора некако превазићи. Стварно, прота не може ништа. 'Безгранично' сажаљење, које, ипак, своју границу има у Аники, значи, не на последњем месту, и жаљење себе у немоћи и осујећености да се учини нешто против срамоте и понижења који се трпе. Стид што Јакша очигледно воли блудницу, која га је, да ствар буде гора, одбацила, и што не може да на очиглед окупљеног народа не испољи своју преданост њој, неиздржљив је. Немогуће је саживети се са тим, опростити или окренути се у себи на неку сасвим другу страну. Оживљено болом који расте и 'заљуљано' биће протино мора наћи неки излаз из тог стања. И он куне, "свом душом и целом мишљу" (70). У низу клетви о којима приповедач говори, ова је најважнија. За разлику од Ристићкине снахе, која Аники, саблазнитељки мужева, жели свако зло кога, бирајући најгоре од најгорег, може да се сети, тако да је то за њену нормалну душу и нормалну памет већ превише, па од силине зле жеље у силној мржњи пада у несвест, прота је своју клетву дигао на ниво неке општости. Он не куне напросто заводницу синова. У његову мржњу се меша осећање да зло постоји и испољава се саобразно неком општем начелу. Оно зато није мање одбојно. Али у том напуштању појединачног конкретног лика већ је заметак сазнања, неког умног поимања, шта је у злу зло. Мисли које се 'сређују' ипак у нечем преображавају мржњу, која је у сваком случају ту. Аника за проту није и не може бити јадно и лудо дете (као Јакша), али он не проклиње њу саму, већ "жену Поганицу, страшно створење без стида и разума" (70).

Убијати на дан рођења Богородице, која је сва милост, није мање страшно него кад блудница дође на прославу посвећену оној која је сва чистота. Напротив, још је горе. Тешко да икакав 'афекат' то може да оправда, ма шта школоване овоземаљске судије рекле о томе. Бар на тај дан благост и трпељивост би морале бити важније од свега, па и од привржености освештаном поретку. И грешник је човек. Ко зна зашто је постао грешник. Мишљени до краја, обзири садржани у оваквом ставу одводе до лика кнеза Мишкина. "И зар њено лице само страст изазива?", очајнички се он пита о Настасји Филиповној. Насупрот страсти, спреман је болесни кнез да све разуме, да прихвати свачији разлог. Знамо и како се то завршава.

На дан рођења оне која ће примити благовест и повиновати се речи Божјој, прота Мелентије куне оно у жени што је у њој од Еве, која се о Божју реч оглушила. Непослух једне девице, Еве, поравнат је послушањем друге једне девице, Марије, каже епископ лионски, који је у међувремену проглашен и за свеца. Невоља је људска у овом: док се у есхатолошкој перспективи то 'поравнање' не оставри, људи живе заведени лепотом Еве, прекорачујући, као и она, као и Адам који иде за њом, прописане границе. Шта год говорило против страсти, она се увек изнова рађа. Доста тога говори, уосталом, и њој у прилог. Да ли би ишта постојало без ње? зар то није питање о којем ваља добро размислити. Стид и разум требало би да у свакој жени кроте 'Еву', а у сваком мушкарцу 'Адама', који за њом јури (или се тетура); требало би да пригуше или бар усмере рад нагона, халапљивост чула, па и усхићивање лепотом кад је претерано. Милост Маријина, с друге стране, обухватнија је и јача од свега што може да донесе огрешење о стид и разум, о морал и какве већ све прописе; шира је од сваког греха и посрнућа. Та се милост излива на грешницу не мање него на грешника. Свеобухватно опраштање, какво је њено, распон помоћи на какву је она као Мајка Божија спремна – то је идеал. У стварности, не само у босанским касабама и селима у турско доба, али тада и тамо поготову, Ристићкина снаха, међутим, од мржње према Аники се обезнањује, ни присенка никакве милости ту нема; прота, који да ли је држао или није држао 'клетвено бденије', издиже се на Малу Госпојину бар до тога да своју осуду усмери на оно што је у жени 'погано', али ни у њему нема милости за жену Поганицу, која понижава, поиграва се с туђом љубављу и, повређена у гордости, наводи чак на злочин, подбадајући мужјака на другог мужјака. Таква има да буде проклета, и душом и мишљу.

Кад Јакша, пошто је пуцао на кајмакама, побегне у шуму, прота, додуше, не полуди (полудеће тек његов праунук Вујадин), али "лежи код куће блед и непомичан као мртвац" (71) и више не проговара ни реч. Из те летаргије, тог ишчекивања да се ствари или врате у ред или да пресвисне, он ће се пренути тек кад Аника буде убијена: тада ће се и његов син вратити оцу, добиће опроштај и благослов; ожениће се, све ће бити мање-више нормално. Шта доноси будућност, ближа и даља, нико не зна. Избезумљен, у гневу, прота је хтео да убије зло, али му нису дали да опали. Није био сам. Протиница, која му се обесила о пушку, и други сељаци спречили су га да постане убица. У бесу, он би да пуца у Анику; у болу, који потом у њему расте, он, у клетви, жељу за уништењем управља према жени Поганици.

Нису сви који мрзе Анику међусобно блиски ни здружени. Додуше, каже се да су се они који су "истински мрзели" (49) Анику окупљали код газда-Петра Филиповца да тамо претресају пошаст која их је снашла. Али, нису све мржње исте нити су разлози са којих се мрзи код свих исти, чак и кад се истински мрзи. Оно што Ристићкину снаху, на пример, газда-Петра Филиповца и проту Мелентија доиста повезује, кад је о њиховој мржњи према Аники реч, јесте, најпре, осећање немоћи којим је мржња праћена, затим немилосрдност, иако ту постоје и разлике (Филиповац, рецимо, мрзи Анику несмањено и кад је већ мртва: " – Та ће и мртве да нас трује, од данас па до сто година. Стотину година треба да се њен отров слегне." /88/; у таквој консеквентности, међутим, он остаје усамљен); најзад, али то је најважније, повезује их немогућност да сагледају трагику у несрећи која се збива. Да би се у несрећи, или уопште, у низу догађаја који чине неку 'причу', видела и осетила трагедија, мора се разумети унутрашњи смисао те несреће, тих управо тако повезаних догађаја. Док стварни разлози појединих збивања остају у тами а мотиви учесника у њима ненаслутљиви, конвенционалне, и у томе 'природне', реакције на њих остају на површини. Трагедија лепоте која не служи љубави већ испољавању моћи тумачи се као некакво стихијско зло или неподношљиво огрешење о морал или уопште ред. Чак ни прота се не може довинути до спознаје истине Аникиног бића: не само што му је немогуће да завири у њену душу, за тако шта он збиља није кадар, него се уопште не може приближити ни питању зашто у њеном случају нема стида и разума. Тиме што куне управо "жену Поганицу", он је тек на почетку пута који води ка том питању. Већ и тиме се он, међутим, издваја међу другим мрзитељима у касаби. Шта би се, крећући се тим правцем, могло видети? Оно што у Аники постоји пре "стида" и "разума" како их касаба схвата, повређено је у свом првобитном стремљењу, и мора бити повређено – у томе је трагични смисао како њеног живота, тако и оних који су са њом повезани. Утолико је Аника достојна сажаљења нимало мање него, рецимо, Јакша или било ко други из њеног света; утолико то примарно стремљење њеног бића тражи да буде схваћено; утолико трагични смисао свих догађаја којима је неспоразум између Анике и Михаила припремљен и условљен, осветљава, кад је схваћен, Аникино биће пре у његовој чедности него у кривици: људи су жртве оног што не могу знати, а и те како их се тиче, жртве су те немогућности више него самих догађаја за које не знају, па тек онда и сопствених чинова из овакве немогућности проистеклих.

Спознаја трагичног смисла догађаја, или смисла догађаја по којем се они указују као трагични, отклања мржњу. Ко би све разумео, ништа не би проклео. Коме је, међутим, таква моћ и таква могућност дата?

III

Трагичну игру света у Андрићевој приповеци чине, мешајући се једна с другом и преображавајући се једна у другој, "недокучива игра савести" (78) Михаилове и "игра злог случаја и женске ћуди" (50), како приповедач види Аникину борбу с протом Мелентијем и уопште живот Аникин.

"Игра савести" захвата цео Михаилов живот. Он осећа нож који му је остао код Крстинице као "залог" и "везу" са "страшним светом" (78) убиства од којег бежи а не може да побегне. Отуд му се чини да би му на савести било лакше да бар тај његов нож, којим је извршено убиство, није остао код Крстинице; кад би га вратио, то би у "игри савести" имало своју вредност, подразумевало би, симболички или стваран, обрачун с оном чије га црно биће гледа из сваке жене, па га је погледало чак и из Анике. Пошто је обрачун с Крстиницом увелико већ немогућ, о њему се може мислити још једино као о обрачуну с Аником.

Аника, са своје стране, замишљена о себи, учинила је од свог живота непрестано испољавање надмоћности над људима који су привучени, засењени или раздражени њеном лепотом и њеним статусом 'јавне' жене. Њена ћуд, тако усредсређене на себе како јесте, нагони је да провокације које упућује свету буду све веће, све дрскије. Потчињавање кајмакама, који оличава земаљску власт, а за кога Аника мисли да ће јој, после рањавања, "доћи чим прездрави, и раније ако му поручи" (71), има у томе посебно место. Нико јој не може ништа; и она сама и цела касаба живе с уверењем "да може да изведе све што замисли" (71). Осећање овакве 'свемоћи', међутим, не доноси срећу. Кајмакам не гони Јакшу, чак га је и заборавио. Са неким гостима пристиглим из Сарајева, он се дању коцка и пуца у тикве које војници пуштају низ воду, а увече се забавља ватрометом, дотад невиђеним у касаби. Њиме не владају страсти, ни осветољубивост, ни еротска омама. "Аника не предузима ништа. Не прима више никог." (72) Не сазнајемо о новим посетама кајмакамовим; само о Аникином чекању да до њих дође. Кога још покоравати, над ким се испољавати, кад се стало ту? "Говори се" (72) по касаби да Аника није мирна и задовољна. И збиља, управо тад кад све изгледа као да јој нико не може ништа, у њој сазрева доживљај властите егзистенције који налази израза у реченици: "Осевапио би се ко би ме убио."

"Игра злог случаја и женске ћуди" пресеца се са "недокучивом игром савести" и уткива се у њу. Зао случај и женска ћуд Аникина тичу се, у битном, и Михаиловог живота. Исто тако, међутим, игра савести одвија се и у Аники, и одређује њен живот. Када чује да Михаило хоће да дође до ње, она – и то истим речима (83; 86) – поручи и брату да у исти час дође и он. Аника, дакле, осећа и зна да један од њих двојице, да обојица као два лика нечег заједничког, стоје на крају оног пута на којем ће свет бити враћен у своје нормално стање. Ружноћи те нормалности одговара страхота 'севапа' који се убиством стиче; али тако мора бити, другог избора нема. Аника мора бити упокорена "и, ако треба" (80), уклоњена. Као да говори о некој војсци, за Анику приповедач употребљава изразе: "развила барјак", "жарила и палила" (43), па онда није нелогично кад се извештава и о Михаиловом размишљању ко треба да је "разоружа" (80); она је биће моћи.

Игра Михаилове савести недокучива је за Анику; о Михаиловим разлозима она, као ни било ко други, не зна ништа. Игра Аникине савести није у том истом смислу непојамна за Михаила. Он осећа која улога му је судбински намењена, а осећа то како притиснут успоменом на Крстиницу и убиство, тако и знањем шта Аника ради од себе и других, а требало је да буде његова спасоносна љубав и љуба.

Ћуд Аникина, њена је судбина, али је и Михаилова судбина. Он се тако рећи ритуално припрема за Аникино убиство. Претекла га је "божја рука", тако да ни тад није постао физички убица. У Крстином убиству је саучесник, а у Аникином је убица потпуно, али само 'у души'. Не само да Анику не може стварно убити неко ко је мрзи; не сме је убити ни неко ко је вин.

Лале је, као и Михаило, патио "више и теже од свег осталог света" (73) због свега што се дешавало с Аником, побегао је од ње, "светли дечачки поглед" (74) му се замрачивао на помен њеног имена, али би то одмах и отклањао од себе и враћао би му се "обични осмејак и израз малоумна човека" (74). Он је "младић затворене душе и неразвијена разума" (74), тако да нико није могао знати шта је тачно осећао према сестри. Када Михаило, кога нешто привлачи том младићу, покушава разговор о Аники, Лале "остаје при свом осмејку срећног идиота" (80). Па ипак, иако "затворене душе и неразвијена разума", оно битно што се тиче саблазни и поремећаја реда у свету он разуме. Више од тога: он зна своју улогу. Он је Божја рука која се чека како би се ред могао вратити у свет. У овој приповеци не убија човек мрачних страсти и пожуде већ не-вин идиот, чије мисли и осећања су с оне стране уобичајених, 'нормалних' људских процена и схватања. И Аника зна ко још, осим Михаила, стоји изван круга оних који је или мрзе, или осећају пожуду, или напросто гамижу ка њој. Такви јој не могу ништа. Остају ова двојица, према којима би она могла гајити љубав, супружанску или сестринску. Један се најављује, претпостављајући да га она чека; другог она зове, у исти час. Да би све било сигурно – то је страхота њеног живота на крају. Питање је само ко ће стићи први. Јасно је да Михаило, иако не мрзи, не може бити 'Божја рука'. Њему би се за убиство свакако морало судити по земаљским законима. Лалету не.

Достојевски, наравно, није приказао тренутак у којем Рогожин убија Настасју Филиповну. Виде се само последице. С истим разлозима, који су разлози уметника који влада грозом о којој прича тражи да говори, ни Андрић није приказао последњи сусрет брата и сестре. Кад Михаило стигне, све је готово. Ту су само бачени нож и чесма која гласно жубори, а јавља се у свим одсудним часовима Михаиловог живота (35; 42; 85).

'Свет' ове Андрићеве приповетке ставља пред загонетку коју творе наслеђивање, понављање и трајање оног што чини људски удес. Већ у првој реченици помињу се "знање и просвећеност" (9), па се с извесном суморном иронијом каже и то да "ни Романија ни Дрина" (9) нису могле спречити да жеља за "бољим животом" продре у тај 'свет'. Показује се, међутим, да се извесне ствари у њему понављају с одређеном цикличном правилношћу, указујући на тајанствено трајање неухватљивих и непрозирних одредница људског живота с којима знање и просвећеност не знају шта да почну; пред њима се, као и пред оним што је човек наследио и у себи носи а да то и не зна, застаје с недоумицом. Испитивање узрочно-последичних веза у времену у томе не пружа јасноћу, до ње се долази увидом у то како се међусобно осветљавају приче које призивају сећање једна на другу: оно што се десило с попом Вујадином подсетило је на оно што се седамдесет осам година раније догађало с Аником, а ово, опет, на догађаје "пре добрих седамдесет година" (49) везане за Тијану. Прича је чуварка истине о догађајима, али се овде она обелодањује тек кад једна прича буде доведена у везу са другом и трећом, отвара се, дакле, као истина тек у тумачењу њихове повезаности. Оно што се у догађајима, тачније у причању о догађајима понавља, наводи на то да се поједини елементи прича сагледају у свом паралелизму и буду упоређени. Из тог паралелизовања а не из реконструкције линеарног временског тока и веза у њему ишчитава се смисао 'света' који читалац упознаје.

Пре него што приповедач, са себи својственим ауторитетом, каже: "Ево како је било." (23) и исприча причу о Аники, он саопштава да је Мула Ибрахим "на дућану" (23) прочитао запис о њој, који је најстарије људе подстакао да се опомену шта су о томе чули у детињству од старих људи. Запис је кратак и односи се на годину кад се у београдском пашалуку побунила раја. У њему нема појединости; "како је било", о томе ће се сазнати од оног ко од записивача то боље зна, то јест тек уопште и зна истину о свему. Мула Мехмед је својевремено забележио тек толико да се у касаби проневаљалила једна влахиња, и није пропустио да дода: "Бог нека помете све невернике!" (23) – већ без такве примедбе у загради не би могло проћи – да би констатовао како се "и за њу нађе рука" (23); поремећај је отклоњен: "И свет се опет доведе у ред и присети божјих наредаба." (23) У свету у којем владају ред и Божје наредбе, све увек мора би и остати исто, нормално – поремећај и јесте поремећај зато што се појављује не-нормална разлика у односу на природно стање које вечно траје. Помиње се у том запису и Бунапарта, али само по својој "безумној намери да ратује са султаном" (23). Бог и султан обезбеђују ред и његову вечитост; ако неко ред наруши, за њега се пре или после 'нађе рука', која се схвата као Божја рука коју ваља чекати, све нека је и људска.

Када се појави приповедач са својим правим знањем о томе "како је било", он ће испричати причу о Аники, а у њој ће, поред осталог, бити речено и то како су се "на дућану" (49) газда-Петра Филиповца састајали они који су мрзели Анику и ту се присећали шта су старији некад причали о лепотици Тијани, која је, такође, "бацила образ под ноге и запалила касабу", те је, како се говорило, "као куга и поплава" (49) затворила чаршију. И за њу се каже: "Није јој се могло ништа." (49) Додуше, за причу о Тијани нема посебног приповедача који поседује потпуно и тачно знање о свим појединостима и о унутарњим преживљавањима њених актера. Она је део, уопштенији и предочен у скици, приче о Аники и 'припада' њеном приповедачу. Свеједно, та прича и тако служи да осветли целину приче о Аники, па посредно, дакле, и ону о попу Вујадину; оне имају са чим да буду упоређене. Читалац добија додатне елементе које ће паралелизовати са већ постојећим. То га мора навести на, можда у први мах понешто неодређену, помисао да су по нечему сва времена "Аникина времена", да нешто увек остаје исто, упркос увећаном знању и раширенијој просвећености – остаје му, уосталом, у слободном интерпретативном кретању да сам просуди да ли је то тако и сасвим независно од просвећујућег знања или, евентуално, само тамо где оно није завладало у довољној мери. У 'свету' Андрићеве приповетке, из свега што људи причају "на дућану" ваља извући закључке о људској судбини и временима. То ликови приче, прича, колико могу и чине. Кад се сагледа однос тих прича, кад се спроведе анализа чиме оне значењски врше 'притисак' једна на другу, читалац долази до својих закључака.

У попу Вујадину понавља се доста тога што чини и лик његовог прадеде проте Мелентија. Просед, и у лицу сивкаст, пепељастих обрва, "висок, прав и укочен" (11), он је насликан као и прадед му, који је "прав као проштац", "сив у лицу, сив однекуд и у оделу" (55; 69), а и поглед му је некако сив (71). Оно што Мелентије није учинио, али је покушао, учинио је Вујадин – све што је у томе исто, споља гледано и дубински, као и све што је различито, прича повезује, нагони да буде стављено у одговарајући однос. Са истог места где је прадед проклео жену Поганицу, из исте собе, након што је нетом пре тога хтео да убије Анику, пуцао је, по свему и истом пушком, праунук у правцу Тасића куће и гумна које и Мелентије гледа оне ноћи. Опет у тами, као и онда, горе и крећу се по гумну пламтећи лучеви (18; 69). Призор који се указује већ полуделом Вујадину је леп. "По страни је горела ватра. На самом гумну девојчице су високо држале запаљене лучеве и светлиле радницима; низ уздигнуте руке висили су им дуги бели рукави; стајале су непомичне, само би покаткад преместиле луч из једне руке у другу. Сељаци су витлали лопатама. У црвеном сјају жито је летело увис, зрно се враћало као тешка киша на гумно, док је плева пловила полако и, ношена ветрићем, расипала се и губила у тами." (18) Овај ноћни рад, који подсећа на неки обред пун лирског набоја, раздражује попа Вујадина и он коначно губи контролу над собом. " – То неће да мирује ни ноћу, него се и по мраку врпољи, митокласа лучем и маше рукавима и шамијама." (18) 'То' су, наравно, девојчице у сјају бакљи. Прадеда Мелентије је, "у црвеном сјају" (67), видео Аникин лик, над који се надноси Јакша. Прота је већ држао пушку у рукама, али су га спречили. Вујадин је, међутим, сам. То је битна разлика. Приповедач и сам каже: "Ничега што би га освестило и спречило да не ради онако како хоће, и како га све гони да ради." (19), и он пуца, насумице, у све те девојчице уздигнутих руку, са белим рукавима, осветљене лучевима које држе. Али, не само да у њему нема ничега што би га задржало, важније је да поред њега нема никога. И Мелентија је све у њему гонило да, пун бесне мржње, пуца у Анику која у црвеном сјају ватре седи "као непомична слика" (67), али, на дан рођења Богородице, попадија му се обесила о пушку. Вујадинова попадија је већ годинама мртва. Прота Мелентија се колико-толико прибрао, и, кад већ није пуцао, проклиње. Вујадин пуца и луди, бесповратно.

У реалистичкој равни мотивације, писац, да би образложио пропаст Вујадинову, или бар наговестио зашто је до ње дошло, више пута наглашава управо муке удовичког, самачког живота несрећног свештеника (12), које, заједно с неком урођеном његовом диспозицијом, воде најпре ка томе да "вреба да види сеоске жене како пролазе на реку" (12), да би се с гнушањем окретао кад их доиста види и "називао их гласно најпогрднијим речима" (13), а како време пролази, и он осећа да луди, напослетку, "љуштећи несвесно прстима кору са бора" (15), мотрио у крајње недостојном положају, и за једног свештеника и за свакога, непознате "жене у лаким хаљинама које су засењивале очи белином" (14), посматрао како су се оној млађој "кукови дизали наизменце" (15), вратио се, кад их на том месту већ више нема, да опипава трагове женске обуће по земљи, "и цептео и горео од страха и жеље да се увери да ли је било маштање или стварност" (17).

У симболичкој равни мотивације, веома је важно, наравно, то што се са истог места пуца, односно жели да се пуца у лепи призор у црвеном сјају, у којем Вујадин види девојке а Мелентије леп, прав и поносит Аникин лик. Када се паралелизује све што се, слично и различито, понавља, показује се оно што је заједничко и темљно за разумевање Аникиних времена. У оба случаја, наиме, посреди је мржња, која, у Вујадиновом случају, у тај час, док пуца, достиже врхунац, а у Мелентијевом се 'разблажује' до клетве у коју овај улаже сву своју душу и целу своју мисао. У свему што се, било фактички било у функцији симбола, понавља, најважније је то што појава лепоте, обасјане у тами ноћи или тами света, не само да не производи ништа лепо, већ, сасвим напротив, једног нагони да пуца, то јест да покуша да лепоту уништи, да би, немоћан пред унутарњом поплавом већ дуго накупљане мржње, полудео, а код другог такође буди исти тај порив да уништи лепо биће, па кад то не успе – није сам, Мала Госпојина – онда он том бићу и свим таквим бићима, као 'поганим', жели пропаст. Лепоте, такве, женске, која сјаји у ноћи, не треба и не сме више да буде! Има ли погрешније жеље?! Нечим је она, ипак, изазвана.

Наравно, у реалистичкој равни мотивације, Вујадинова мржња повезана је с тим како живи. "Чамотиња и многа тешка одрицања удовичког живота" (12) чине своје, јавља се одвратност према људима, испуњавају га "скривена горчина", "неразумљива и несвесна, али стварна мржња" (12). Унутарњу муку, одвратност, горчину и мржњу, које га постепено преплављују, тако да најзад сав постаје само то, приповедач на седам страна помиње двадесет пута. Горчина прикраћености претвара се у мржњу која постаје Вујадинова тајна стварност, да би од једног тренутка постала 'јавна' и једина. Када га, одбеглог, ухвате и спроводе, поп Вујадин на сваког оставља врло жалостан утисак. "На том лицу окренутом небу није било ничег лудачког, него нешто добога болно и мученичко." (21) Нико не разуме како и зашто све то. Жеља што је буди лепота која се трајно измиче первертира се у горчину и мржњу које разгризају душу. Прота Мелентије се притајио у ћутању, патњи и чекању да му се син врати. Када се то деси, он се опоравља. Губици нису ненадокнадиви – као што ни клетва није убиство. Поп Вујадин не види пут на којем би неподношљивост његовог положаја била смањена, губици надокнађени. Његово лудило је бол и мучеништво ненадокнадивог пораза и прејаке жеље без икаквог задовољења.

Лепота и у другим случајевима изазива зло. Деда Вујадинов, Јакша, пуца у кајмакама мучен љубомором, тако рећи 'луд' од љубоморе – и бежи у шуму, као и Вујадин. Коста Грк пуца у Тијану, кад му се не да, па и он бежи у шуму, да би се, онда, на њеном гробу, гоњен осећањем кривице, као и губитка лепоте, и ко зна чиме још, сам преклао. Осим пушака и пуцњаве, ту су и ножеви. Поред Лалета и Михаила, видимо, рецимо, и оног Турчина из Рудог који "вечерас мора неког убити", како млатара ножем и забада га у Аникину капију. То он има да понуди лепоти.

Немогућност да се додирне лепота води ка насиљу, убијању, самоубиству, лудилу – то видимо у разним регистрима. Уосталом, није довољно напросто додирнути лепоту. Тај додир треба да донесе ведрину душе, радост, безбрижност, да потре егоизам не водећи при том у аутодеструкцију, да донесе срећу без самозаборава или надмености моћи. (Кајмакам, који пуца у тикве, али је способан и за неку макар рудиментарну медитацију, негде је на нултој тачки у том погледу.) Једном речју, лепота треба да изазива љубав, да њоме буде штићена, да у своме самодаривању њоме испуњава и да сама буде њоме испуњена. Када се догађа све супротно, и уместо љубави видимо свуд и свакад само мржњу, то сведочи о дубокој посрнулости света.

Михаило се спрема да убије, али његов покретач није мржња. 'Обрачун' за који се он осећа позваним има смисао ослобађања себе од кривице, али и ослобађања Анике од кривице, довођења света у ред. Најзад, самооскрнављена лепота нити хоће нити више може да му се да. Он је не може додирнути.

Приповедач зна, и то и каже, да Лале пати. Али, да ли се ишта поближе може рећи шта заправо осећа малоумни младић док ножем, како га је отац научио, украшава умешене хлебове, које успешно прави и кад је остао сам? Зашто тресући главом гони од себе мисао на Анику, кад му је неко спомене? Одакле му сазнање шта се са њом заиста дешава и због чега је њен положај у тој мери за осуду? И како је, на којим путевима душе, постао Божја рука, која се увек нађе, кад га је Аника позвала; шта га је нагнало на страшни чин, њега иначе тако мирног, питомог, уз то неурачунљивог, посвећеног само хлебу? Да ли је претерано и можда бесмислено питати се у интерпретацији од чега је Аника одвојила свог брата развраћајући се, да ли од неке лепоте са којом је он у додиру, јер говори се о осмеху срећног идиота; шта је у његовом доживљају себе, ње, света у целини, њеним животом блуднице у битном поремећено? Шта год да се на ово каже, Лале-убица умногоме мора остати тајанствен и недокучив: њега читалац ни у једној од прича нема са чим да упореди. Невини брат убија у посрнулом свету посрнулу сестру чија лепота упућује на давно заборављени сјај искона, са којим је Лале, у својој затворености према околном свету, можда у некој посебној вези. Нада пробуђена Аникином лепотом у Михаилу један је од облика такве везе; кајмакамово старачко уживање у тој лепоти, у додиру и присности с њом (док држи пешкир и леген), такође је таква нека веза, то се и каже: познао је у Аники нешто давно изгубљено. Али ако сви суде лепоти која себе скрнави, само једном је дато да јој и пресуди. Тајна Лалетовог права, које осећамо да он има, делимично и по томе што и Аника осећа то, одсуднија је и од Михаиловог позвања, које Аника, видимо, такође признаје. Мржња одузима право да се суди и пресуђује. Где је толико мржње, међу нормалним људима немогуће је наћи неког ко би такво право имао. Преостаје, дакле, само идиот Лале, брат.

Када се узму у обзир везе које је приповедач успоставио између све три приче, о Вујадину, Аники и Тијани, и кад се размотри како се оне међусобно значењски осветљавају, допуњују, 'тумаче', показује се ка чему се све усмерава мисао о целини приповетке. То су: немогућност спознавања унутрашњег смисла и стварног порекла несреће у свету, спознавања које, ако несрећу не би већ спречило, оно би је барем уздигло до трагедије, дало би јој величину, нека буде и безутешну; немогућност да се на несрећу, кад је до ње већ дошло, реагује без мржње, немоћне или убилачки активне, дакле без клетве или насиља; немогућност да се у злим токовима људске енергије, или у токовима зле енергије човекове, несрећа у свету избегне, да се превазиђе скученост света и оствари трајнија срећа; немогућност да се живи с кривицом а при том без озбиљних самооштећења, све до аутодеструкције; немогућност да се додирне лепота без злоупотребе, оног ко додирује, оног ко је њоме додирнут; немогућност потпуног самодаривања лепоте, када би додирнути је значило неокрњиво постигнуће, егзистенцијални прираст и врхунац које време не претвара у осиромашење и губитак; немогућност спаса од зле коби помоћу љубави; могућност спаса свега помоћу љубави; могућност да лепота буде извор и утока љубави, извор наде или барем утехе у меланхолији превазиђеног очаја; могућност да се (ипак, упркос свему) догледају чедност лепоте и сјај бивствовања којим она дарује, пре урањања у зло света, у неспоразуме сујета, у сукобљавање воља којима је до моћи и самопотврђивања; могућност и немогућност да лепо биће помогне да се живи са мирном савешћу и без сузбијања себе.

Онај ко чува биће које воли, на тај начин чува и може трајно да очува љубав у себи. И онај ко воли и онај ко је вољен постају тиме лепши. У Аникиним временима, међутим, овакве љубави која чува и стара се уопште нема. Постојати у таквом 'свету' није лепо.

Никако не треба олако усвојити оно о чему медитира кајмакам, да, наиме, од толике лепоте ништа није остало. Остала је прича о њој, несумњиво, која утиче на разумевање других прича. Остаје, можда, још нешто.

"Нико се није питао како се појавила та жена, зашто је живела, шта је хтела." Ако се ликови приповетке о томе нису питали, приповедач на прво од ових питања зна одговор, дат већ унапред: "Откако се закопала касаба и откако се свет рађа и жени, није било оваквог тела са оваквим ходом и погледом. Оно се није родило и израсло у вези са свим оним што га окружује. Оно се догодило." (60) Ето како се Аника појавила. Без везе са свим оним што је окружује, Аника припада неком другом свету, ареалима другачијих, већих могућности. Одговор на друго питање читалац разуме. Живела је за љубав, која се није догодила. На треће се такође може, додатно проширујући већ речено, одговорити: хтела је да проживи живот не допуштајући повреду своје гордости. Да ли је то могуће, колико је вероватно? Где се постави питање о моћи, у било ком облику, таква вероватноћа је мала; што је такво питање израженије, све је мања.

*

Уосталом, да ли је лепота баш толико важна? Када у једном тренутку, Парис понуди да врати благо које је украдено заједно с Јеленом, и да дода и од свога, само да му Јелена остане, Ахејци то без размишљања одбијају. Неће, у том часу, ни благо, ни Јелену; они хоће све, јер ко верује у победу, једино му то није премало (Илијада, VII, 381 фф.). Треба се сетити шта је о томе писала Симон Веј. Не мисле грчки јунаци да ће многи од њих изгинути у даљим борбама, и да им тада ни све благо ни сва лепота овог света ништа не вреде.

Рат се наставља, па да ли око блага, или око Јелене, или око свега.

По неким причама, међутим, Јелена за све то време уопште није ни била у Троји него у Египту. Где је, у ствари, била? Где је, у ствари?

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]