Милинко Стефановић: Радост је изнети изложбу из 1900. године у Народном музеју, да се види да Београд није био паланка и да је Србија на забаченом Балкану била господска, домаћинска земља. Неће бити да смо у 20. веку подивљали

Праве фотографије ће надживети лажи

Дневни лист "Блиц", Београд, 16. август 2001.

На актуелној светској изложби столећа: „Човек протагониста 20. века“, у Шпанији, међу најуспешнијим ауторима пласирао се Милинко Стефановић, мајстор фотографије из Београда, освојивши сребрну медаљу за колор фотографије и златну медаљу Каталонске фотографске федерације за најбоље црно-беле фотографије у свим темама. Са освојених девет награда, наша национална колекција освојила је друго место. Иза Милинка Стефановића, председника Фото-савеза Југославије, дугогодишњег фоторепортера “Дуге”, стоје бројне изложбе, монографије, извештаји са ратишта. Награђиван је више од 200 пута на изложбама у земљи и свету. Као једини уметник из југоисточне Европе, заступљен је на изложби у Франкфурту на тему: „Виђење Исуса Христа кроз фотографију“, раме уз раме са великанима ове дисциплине од њеног постанка, а изложба ће бити пресељена и у Париз, Лондон и друге центре. У монографији штампаној поводом шпанске изложбе има заслужно место а Музеј фотографије при Фото-групи у Церданоли уврстио је свих девет његових фотографија у своју збирку.

- Успех ме није изненадио. Сабрали смо колекцију поштујући и лични критеријум, а када говоримо, онда то чинимо из жеље да и онај други има фотографију коју волимо да видимо - тврди наш саговорник.

Значи, ви сте професионалци, али са неким тековинама аматеризма. Које су то тековине?

- Сигурно да су то тековине и Првог клуба аматера Србије, од пре сто година, у чију част је организована изложба у Народном музеју, аутора Бранибора Дебељковића. Потпредседник тог клуба био је доктор Велике школе Јован Цвијић. Та господа је умела да се дружи, знала је занат фотографије али и многе друге области, тако да су њихова имена у темељима српске културе. Тај принцип се у нечему и дан данас одржао међу аматерима. У фотографији оно сто је аматеризам, то није аристотеловски тип школе – то је платоновски, орфистички, па чак и неоорфистички. Стога ми је највећа награда то што ми је проф. Дебељковић омогућио да сарађујем на овој изложби, отворивши врата радионице фотографске душе.

Који је ваш фах у фотографији?

- Другим речима, умем да направим дамску ципелу, али сам специјалиста за војничку чизму која може да прегази све. Иначе, мало је области којих се нисам дотакао.

Недавно сте у Београду поставили изложбу коју сте чекали читав живот...

- То су записи и унутрашње рефлексије из Свете земље, које сам представио у Великој галерији ДК “Студентски град”, док се у Малој настављала прича из Свете земље преко Свете горе до српских земаља куд су прошле свете иконе из Јерусалима и са Атоса. Ту се затворила једна прича у мени, где сам имао више него слутњу - потпуно убеђење да негде постоји одговор и о мени и о нама. Ти одговори су очигледнији у Хиландару на Светој гори али, итекако и у Светој земљи. Проћи Палестину и Израел и видети шта је српско што се поштује – то је несхватљиво за овај простор. А, прихваћени смо били као да се знамо. Људи који су тамо, највећма свештеници, монаси али и многи други, све што је српским новцем плаћено и српском љубављу саграђено, чувају неупоредиво више него што уопсте знамо овде. Жеља ми је била да то изложом и покажем. За мене је она и поклоњење, поводом 2.000 година хришћанства, наклон планетарној мисли која се толико година потврђује. Спознао сам сву космичку величину човека и тај безначајни прах који остаје од нас управо у Лаври Светог Саве Освећеног над хебронском реком, у поноћ, над понором. Такав осећај тражио је да бар на неки начин те дарове отуда поделим са другима.

Зашто је овде нечасно бити Србин?

- Људима је овде тешко да признаку ко су им родитељи, а камоли даљи преци. Овде је тешко признати да је ико ишта добро учинио или да смо игде ишта добро свету оставили. Овај народ превеликог памћења у суштини показује толико брз заборав и непоштовање према традицији, да то прелази оне границе које би смео да именујем. Да ли је народ натеран на то или није – нико није могао натерати народ и ја, уопште, и не мислим да је то народ у целини, већ оно што се за народно продаје, а у њему на то нема реакције. И ћутати о томе је грех. Ми говоримо у Београду данас, иза деценије која је сатанизовала овај народ, сликом, речју, и итекако фотографијом. Онда је радост изнети изложбу из 1900. године у Народном музеју, да се види да то није тај Београд који је за данашње појмове био паланка и да је та Србија на забаченом Балкану била господска, домаћинска земља. Неће бити да смо у 20. веку, до краја тог века, подивљали и заборавили све.

Дакле, ви не мислите да су нам потребни неки други модели вере него до сада?

- Као неко ко је прошао православне земље, знам да је српско светосавље различито од других, али и да је неупоредиво поштованије другде, него што га ми поштујемо. Транспозиција у време тражи много снаге. Сви би хтели брзо, лако и добро, а то никада није било нити ће икада моћи. И сад, кад смо кроз многа искушења прошли, надам се да идемо ка бољем, јер то су на плећима изнеле младе генерације. Са дивљењем гледам тај млади свет који је прошао кроз изузетно стресна искушења, а опет су очували лепоту и радост у себи, уз велики труд да то и сами уграде у себе.

Фотографија је сведочила о свему што се дешавало, шта ће од тога остати?

- Убрзо ће се видети да су слику о нама у протеклој деценији стварали други а не ми, и та слика је и отишла у свет и владала је светом, а у многоме и овде. Остаће историја лажи и историја оног стварања које је потпуно од потребе да се забележи: јесте, живео сам то време! Те фотографије ће претрајати, надживеће лаж која се већ препознаје.

Међутим, Фото-савез Југославије од недавно апелује на јавност и због проблема који га додатно угрожавају. Ко то, заправо, негира постојање Фото-савеза Југославије?

- Колеге фотографи који су прошли школу Фото-савеза и стекли највише титуле у њему, тврде да је Фото-савез папирната организација. Оно што је за нас мучно - то је приватна фирма тзв. Национални центар за фотографију. Фирму чине тројица људи из Фото-савеза, с тим што је један провео ту 35 година рада као секретар. Сад су они у рангу националне организације, искористивши проходност ка информацији. Тиме се негира и позиција ФСЈ у међународној фотографској федерацији, као једине националне организације која даје покровитељство на међународним изложбама.

Љубица Јелисавац